Према медијским извештајима од 14. јуна ове године[1], министар одбране Братислав Гашић је изјавио, да је пре његовог доласка на ту функцију рађено све како би се Војска Србије смањила и уништила и како би се до 2016.године свела на „ниво цивилне заштите“. А затим је, између осталог, апострофирао: „Идеја је била да се касарне напусте, пропадну саме од себе и да никад не можемо да вратимо редовно служење војног рока. Распродата је опрема која је могла бити модернизована, продате су униформе које су служиле за резерву, и то по прилично багателним ценама… Затекли смо приличан хаос и корупцију.“

Да није реч о уџбеничком политиканству и да се не ради о скупљању поена у стилу напредњачке компрадорске машинерије (која је у непрестаној предизборној кампањи), могли бисмо и поверовати у оно што нам забринуто збори министар одбране. Још када би био прецизан (и поштен) до краја, када би све то појаснио и рашчланио, изнео где леже стварни узроци проблема, ко нам је заиста уништио Војску – а то је НАТО, које су све трагичне последице тог процеса, и уз све то најавио радикалне противмере и заокрет, онда би ова исповест и „одбрана“, односно напад на „неке“ пре њега, имао смисла. Овако, имамо још једно лицемерје на делу, које, гле чуда, у више наврата понавља негде од краја децембра минуле године, од када је и кренуло демаскирање нато-напредне дружине.

Па да видимо како нас министар одбране циљано обмањује и завлачи.

Поручио је, дакле, да је „пре његовог доласка на ту функцију рађено све како би се Војска Србије уништила“, игноришући чињеницу да тај ресор од 2012.године, значи, пуне три године држи његова странка, да су се пре њега на месту министра одбране налазили Александар Вучић, а затим Небојша Родић, и да од тада до дана данашњег, не само да се ништа није мењало на „реформском“ одбрамбеном курсу, већ напротив. Оно што су нам замесили петооктобарски „експерти“ је значајно унапређено баш од 2012.године, строго према НАТО агенди која се лукаво спроводи у оквиру програма „Партнерство за мир“, и кроз бројне друге евроатлантске и регионалне процесе.

У тој трагикомедији нема ни „в.“ али ни „н.“ од тзв. војне неутралности. Комплетан систем одбране и посебно Војска Србије, као носећи сегмент, је устројен према НАТО стандардима и процедурама. И не само то, тај систем функционише тако што смо под перманентним мониторингом Алијансе.

Треба ли подсећати на програм под називом „Процес планирања и прегледа (Planning and Review Process, PARP) који је основни механизам „Партнерства за мир“. Када се ова фраза преведе на српски језик, у пракси значи –  процена, увид, преглед и контрола.

Дакле, дође нам пар пута годишње господин Френк Боланд, помоћник генералног секретара Алијансе на позицији шефа Директората за планирање снага НАТО, са сарадницима, и изврши класичну инспекцију – оствари увид у стање система, саслуша и оцени реферисање српске стране, изврши контролу на терену, обави сравњивање евиденција и података (за обичан народ то је оно што се назива „државна тајна“), затим, унесе корекције и подели задатаке за отклањање пропуста и недостатака. И, наравно, успут нас похвали за достигнућа и неодступање од војног (али и политичког и безбедносног) атлантског курса.

Треба ли подсећати на руковођење системом одбране од стране некдашњег ППВ-а а сада премијера, Александра Вучића, и његове посете америчком Пентагону и британском Вајтхолу (али и бројним другим евроатлантским дестинацијама), када је величао достигнути „реформски ниво“ система одбране који је уредно примио од Драгана Шутановца, затим, преданост програму „Партнерство за мир“, залагао се за јачање „војно-војне, војно-научне и војно-економске сарадње“? Или је све то актуелни министар војни заборавио?

Ипак, остало је у сећању да смо (уосталом, као и остале полуколоније) добили десетак „хамера“. Баш као што су нас и недавно наградили новим контигентом тих џипова које америчка војска полако избацује из употребе. Великодушно их уступа „савезницима“ искључиво за употребу широм поробљеног света, где претходно изазову крваве грађанске и остале ратове, а онда изводе тзв. мировне операције.

Сећа ли се Гашић господина Небојше Родића на функцији министра одбране, након што је „реформисао“ и унапредио српску БИА?

И он је, као и његов претходник А.В., имао „значајне“ резултате. Једно од тих достигнућа које је врло вешто сакривено од српске јавности (како парламентарне, тако и од интелектуалне и свеколике) је, што је приликом посете Сједињеним Америчким Државама у јеку предизборне кампање јануара 2014.године, потписао чувени СОФА споразум са НАТО.

Да, баш тај Споразум и баш је тада потписан. Ни пре ни касније.

Урадио је оно што ни демократе нису смеле, односно, што није било по реду НАТО вожње, како се Србљи не би досетили. Борис Тадић је потписао СОФА споразум али само за транзит трупа кроз Србију, под изговором да је то корисно за несметано ангажовање КФОР-а. Дакле, не и за боравак и разноврсно ломатање по ужесрпској територији.

Оно што је Родић потписао односи се не само на америчке снаге, већ и на све остале чланице НАТО-а. И не само за транзит већ и за коришћење територије и инфраструктурних, одбрамбених и осталих капацитета Србије, како за вежбовне, тако и за оне активности које, хтели ми то или не, тек предстоје – тероризам, сукоби на тлу Србије (у то рачунам и Космет) и, коначно, глобална велика битка. Значи, имају све на располагању, а притом су ослобођени било какве хипотетичке одговорности (и обавеза) пред српским правосуђем и осталим државним органима – од царинских, преко полицијских, пореских, до војних. Такав споразум нисмо имали ни 41. када смо ушли у Тројни пакт нацистичко-фашистичких сила.

Јер, да тог споразума нема, да ли би било оноликих вежби са чланицама НАТО-а насред земље Србије и то баш почев од 2014.године? Никада.

Не бисмо имали то „задовољство“ да пратимо „платинасте“ „балканске“ и остале „вукове“, „лоџексе“ и др. вежбе са симпатичним називима. Бројне активности које смо изводили и изводимо са онима са којима смо се тукли 90-тих и од којих смо имали огромне људске жртве, уранијумско-плутонијумску „кампању“ и немерљиву (у десетинама милијарди долара) материјалну штету. А за све то не добисмо ни извињење. Макар лицемерно и неискрено, како управо Јенс Столтеберг изговори у Црној Гори, не би ли некако тамошње мученике превеслали од Јадрана до Атлантске баруштине.

Не само да о Родићевом путешествију и потпису нису извештавали српски медији у реалном времену (а Гашић у овом времену ћути као заливен), већ се нико од новинара истраживача и особито војних аналитичара, није потрудио да тако нешто дозна. Подразумева се, они који би и објавили такву вест или не смеју или су цензурисани, а они други водећи, режимски, имају задатак да организовано ћуте и таква питања максимално разводњавају.

Тако су вешто игнорисали једино саопштење које се појавило само на једном месту – на сајту Министарства одбране. И то је учињено тако да су – од наслова до вешто упакованог садржаја –  искључиво пажљиви читаоци могли да уоче шта се збивало у „Соби за споразуме“ америчког Стејт департмента, тог 28.јануара 2014.године. Негде баш у време „драме у Фекетићу“, ако ме сећање добро служи.

Па да дословно цитирамо кључне делове саопштења под лукаво сроченим називом Унапређење сарадње са САД“[2], које се односило на Родићеве активности преко океана:

У наставку радне посете Сједињеним Америчким Државама, министар одбране Републике Србије Небојша Родић састао се у Стејт департменту са Бредом Хартлијем, замеником помоћника државног секретара Сједињених Држава за политичко-војна питања у Бироу за европске и евроазијске послове.

Том приликом, министар Родић је потписао Споразум о унапређењу сарадње и статусу снага у оквиру Програма Партнерство за мир (тзв. Споразум PfP/SOFA), чему је присуствовао и Грегори Кауснер, заменик помоћника државног секретара Сједињених Држава за регионалну безбедност и трансфер наоружања у Бироу за политичко-војна питања.

2801_mo_stejt_department02

 Чин потписивања уприличен је у „Соби за споразуме“ (Treaty Room).

Током састанка, Бред Хартли је истакао задовољство што је Република Србија потписала Споразум који представља један од кључних елемената даљег унапређења сарадње у оквиру Програма Партнерства за мир и оценио да ће и такав вид сарадње допринети побољшању односа Републике Србије и Сједињених Држава.“ 

Министар Родић је у свом обраћању након потписивања Споразума, подвукао и следеће:

„У практичном смислу, Споразум је значајан за Министарство одбране и Војску Србије због учешћа у Концепту оперативних способности и вежбама Партнерства за мир.

Осим тога, Споразум ће у великој мери олакшати позицију и статус лица постављених у Војном представништву у Мисији Републике Србије у Бриселу, на партнерским штабним позицијама, као и при упућивању лица на школовање и ангажовању припадника Војске Србије у мултинационалним операцијама.“

И шта ће нам на све ово рећи министар Братислав Гашић и како појаснити да „задовољство“ и „част“ која је указана напредњачком челном човеку система одбране, није уприличена ни Драгану Шутановцу, ни Првославу Давинићу, нити Зорану Станковићу, годинама пре тога?

О чему се заправо ради?

О томе да је напредњачко-еспеесовска камарила не само наставила тамо где су напред наведени мрски политички претходници стали, већ је значајно унапредила евроатлантске токове и пут без повратака омеђила тако, да ће нам бити потребне године и године да са тог слепог колосека изађемо. Баш као и у случају достизања највишег нивоа сарадње са Алијансом која је уобличена потписивањем највишег стадијума – ИПАП.

(Успут, у споразуму ИПАП нема ничег спектакуларног, осим оног дела који се тиче испирања српских мозгова и пропагандног величања НАТО, где је јасно назначено да су ЕУ и путеви Алијансе директно укрштени. Реч је о документу који представља крем на политичко-војну евроатлантску торту, дакле, својеврсни сублимат онога што је урађено у периоду од 2001. до краја 2014.године.)

У вези са тим били су ангажовани толико, да је то изненадило и једног Драгана Шутановца, најквалитетнијег српског НАТО лобисту. Он је у више наврата сасвим оправдано изразио чуђење (добро, наивно се пренемагао у складу са „опозиционом“ улогом и задацима заједничких атлантских ментора), истичући како му није познато „шта се то дешава у Влади Србије када је откочен ИПАП?“

Наравно, одлично он зна да је Бриселски споразум (и сви остали деструктивни споразуми и процеси који су нам се догодили од 2012.године), о чему Гашић упадљиво ћути, био онај неопходан услов (и обавеза), без чега се тако нешто није могло десити на „партнерском“ (ПзМ) путу. Не зато што Шутановчева страначка дружина предвођена Борисом Тадићем за тако нешто није била спремна, већ зато што није сазрело време. А били су потребни и прави „патриотски“ играчи, који се „неће смирити док не врате Космет“. Јер, ко би други преварио милионску масу Срба и навео је на свесну самодеструкцију, ако не управо такви „бисери“ са имиџом националиста стварани преко две деценије.

Шта тек рећи о осталим Гашићевим НАТО активностима, од којих је на првом месту учешће на прошлогодишњем самиту Алијансе у Велсу, где је главна тема била Руска Федерација и разматрање начина (као и борбених састава и оружја) како је бацити на колена. Први српски министар одбране коме је тако нешто пошло за руком још од када је успостављен америчко-канадски-западноевропски политичко-војни савез.

Или, форсирање (јер то тако мора и нема назад) војног врха Србије који уредно, поред извођења вежби са „партнерима“ из (и под окриљем) НАТО, присуствује састанцима „Војног комитета ЕУ“ и „Војног комитета НАТО“.

Јер, шта ради и чему је присуствовао генерал Љубиша Диковић, рецимо, на састанку „Војног комитета НАТО“ 20.маја ове године[3], након што је дан пре тог скупа учествовао на састанку „Војног комитета Европске уније“[4]? И да ли је то скоро једно те исто? Па наравно, осим што је овај други комитет (ЕУ) проширен и оним земљама које нису формално чланице Алијансе.

Ево тог дела саопштења о учешћу српског начелника Генералштаба у раду „Војног комитета НАТО“:

„Тема састанка било је учешће партнера у вежбама НАТО и улоге заједничких вежби у развоју интероперабилности оружаних снага партнерских држава.

На састанку су представљене и предстојеће вежбе које ће организовати Северноатлантски савез. 

После састанка Војног комитета, генерал Диковић је разговарао са замеником команданта Савезничких снага у Европи генералом Адријаном Бредшоом. Двојица генерала разменила су мишљења о безбедносној ситуацији у региону Западног Балкана.“ 

Ако је коначно познато чиме се бави НАТО, посебно последњих годину дана – а то је Русија, питање за министра Гашића је врло јасно и прецизно – шта ми радимо, овако „војно неутрални“, на тим скуповима? О којим то вежбама разговарамо са њима и које геополитичке супозиције разматрамо? У чему их то подржавамо и које обавезе прихватамо на плану спољне и безбедносне политике?

Не надајмо се истинитом одговору јер га неће бити. Не зато што тако нешто Гашић не би могао да срочи, већ зато што му није дозвољено. И зато што је све велика игра у којој се мора учествовати, тачно према НАТО стандардима и задацима. У противном, нема власти и почасти.

Утолико пре је некоректно било шта замерати челним генералима из војног врха од стране српске јавности. Они се од 2002. а посебно не од краја 2004.године, више ништа не питају. Нити има ко да их чује и саслуша.

*

  тзв. мировним мисијама широм васцелог света, у некој наредној прилици. Мисијама које нас добрано коштају. Према званичним подацима, оних 300 и нешто ротирајућих момака и девојака потроши преко 5 милиона и 300 хиљада евра српских буџетских пара годишње[5]. Нема шта, све у складу са промовисаном штедњом и фискалном политиком.

Као „мировњаци“ смо присутни где год да нам се нареди. Само нас нема у оној главној мировној мисији, која нам је омогућена (и наложена) Резолуцијом 1244, по којој смо морали да штитимо властити народ на Космету. И, зато, таква врста отвореног неморала и државног лицемерја  (јер предано чувамо туђе народе, док властити, српски, у јужној покрајини, трпи невиђени прогон и понижење) заиста заслужује посебан и темељити, стручни осврт.

О сарадњи са америчким Охајом кроз „Државно партнерство“, о „развоју“ војног школства и стварању домаћих НАТО јуришника, о кодификацији по НАТО стандардима, о раду „Групе за реформу НАТО-Србија“, о „Концепту оперативних способности“ (Operational Capabilities Concept, OCC), о НАТО војној канцеларији за везу, о изнајмљивању базе „Југ“, затим, АБХО центра у Крушевцу, али и осталих одбрамбених капацитета, такође следе посебна писанија.

Дакле, о потпуном српском потчињавању Алијанси. И то баш у времену када је удар на Русију сасвим известан, а ми овако слабашни и развучени од Куманова, преко Прешева и Бујановца, Рашке области, до Републике Српске и северних српских територија под називом Војводина. У ишчекивању онога што нам је одавно најављено. И поред промовисане војне „неутралности“.

На крају – да се вратимо на почетак.

Министар између осталог рече критикујући претходнике: „…и да никад не можемо да вратимо редовно служење војног рока…“ И, зато, да га приупитамо – па ко вам је бранио ове три године да вратите обавезни војни рок и да увећавате и мирнодопску и ратну војску?

Народ? Није.

НАТО савез? Е, то је прави одговор.

Уважени господине министре, са све евроатлантским „пријатељима“.

УПУТНИЦЕ:

[1] http://www.mod.gov.rs/sadrzaj.php?id_sadrzaja=8295

[2] http://www.mod.gov.rs/sadrzaj.php?id_sadrzaja=8289

[3] http://www.mnop.mod.gov.rs/multimedia/file/budzet/budzet.pdf

[4] http://www.nspm.rs/hronika/bratislav-gasic-pre-mog-dolaska-vojsku-su-hteli-da-svedu-na-civilnu-zastitu.html

http://www.kurir.rs/vesti/politika/bratislav-gasic-vojska-srbije-je-trebala-da-bude-svedena-na-civilnu-zastitu-clanak-1818995

[5] http://www.mod.gov.rs/sadrzaj.php?id_sadrzaja=6117

Прочитај без интернета:
47 гласовa