Да би држава задржала слободу, да би имала свој интегритет, има једна истина једна чињеница, која не сме да се заборави. Та истина нам јасно говори да њено стадо не сме да залута. Залутале овце нас не могу повести никуда – оне ни саме не знају где су. Тужна вест за изгубљене душе је да слободу може имати само онај народ који има веру. Они који не одустају већ истрајавају у својој борби једини заслужују поштовање и слободу.

Зла коб нас је погодила због оних који нити су у вери нити су истрајни. Податак да са њима Отаџбина нема будућност не мора да буде и судбина ако се зна да ипак постоји један трачак наде. Та светлост на хоризонту која може донети спас је да свако од нас може да буде у Христу и истраје у борби. Потребно је само веру вратити у душу и Господ никог од нас неће заборавити.

Неки пут делује да су Срби најгори сами себи, да имају неодољиву потребу да себи закомпликују живот. Чини се да су Срби посебни и по томе што није довољно да им је тешко да би одмах и реаговали. Када им душе притисне тежина живота они се некако повлаче у себе, ћуте, трпе и надају се бољем. Понашају се као да већ милион пута нису били сведоци да то никад није дало резултат. Заборавили су да зло никад не спава, немогуће га је победити пасивним односом према њему и склањањем. Такво понашање даје само могућност злу да се разгоропади. Има нешто што је ипак тада добро, ако се ишта код зла може назвати тако. Када се зло размахне а Србима постане још теже они почињу да се поново у правој мери и на прави начин враћају Господу. Полако се сабирају, а онда незадрживо побеђују.

Значи ако данас мислимо да нам је тешко а ми још увек не чинимо ништа и не видимо спас, истина је у ствари да нам још није довољно лоше. Понашање показује да нисмо схватили колико је драматично. Срби, размислите да ли ћемо опет чекати да нам догори, да почну поново и куће да нам горе да би уочили пожар. Није ли много лакше и сврсисходније већ сада, када се показује да нас зло притиска, кренути да се поновомо обожимо, ујединимо, сложимо. Да на време зауставимо запад у наслађивању нашом патњом. Ваљда међу нама ипак има оних којима тече крв наслеђена од Срба који нису бирали пут по томе који је лакши, већ увек ишли оним јединим могућим, путем вере, истине и части.

НАСЛЕЂЕ

Ја осећам данас да у мени тече

Крв предака мојих, јуначких и грубих,
И разумeм добро, у то мутно вече,
Зашто бојне игре у детињству љубих.

И презирем тугу, заборављам бољу,
Јер у мени тече крв предака моји’,
Мучeника старих и јунака који
Умираху ћутке на страшноме кољу.

Јест, ја сам се дуго са природом хрво,
Успео сам — све се може кад се хоће —
Да на ово старо и сурово дрво
Накалемим најзад благородно воће.

И сад, ако плачем кад се месец крене
С ореолом модрим низ небеске путе,
Ил’ кад старе шуме, чаробне сирене,
Једно тужно вече злокобно заћуте,

Ја осећам ипак, испод свежих грана
И калема нових да, ко некад јака,
У корену старом струји снажна храна,
Неисцрпна крепкост старинских јунака.

Све ишчезне тада. Заборављам бољу,
А преда ме стају редом преци моји,
Мученици стари, и јунаци који
Умираху ћутке на страшноме кољу …

 Милан Ракић

Сетимо се само колико пута смо пред велике битке, тешке тренутке, одлучујуће моменте молили Бога за помоћ и спас. Иако је све говорило да нам спаса нема, када би та помоћ и спас стигли, брзо смо заборављали одакле су. Тада би поново кретали, гордећи се, да се хвалимо својом памећу, храброшћу а веру опет заборављали. Морамо што пре схватити да док год се будемо тако понашали бићемо враћани на почетак. Светосавци више немају времена и не желе да буду враћени на почетак. Довољно пута смо све животне лекције понављали, довољно пута нам је живот најгрубље показао ко су нам пријатељи а ко вешто прерушено зло.

Можемо да говоримо да није све како изгледа, можемо да се склањамо од истине. Можемо да упорно покушавамо да варамо стварност заборављајући оно чему нас је прошлост толико пута учила. Резултат таквог понашања увек ће бити да ћемо на крају схватити да нам је било најпаметније да смо се држали оног што смо кроз животне лекције већ толико пута увидели. Да смо се држали вековних истина, слушали казивања предака који су нам своја искуства несебично предочавали, онога што смо већ толико пута на својој кожи осетили, крвљу плаћали, животима бранили, сенима сведочили са надом да исте грешке нећемо понављати. Нису Срби своје победе односили квалитетнијом опремом, најновијом техником, бројношћу војске, већ срцем и вером. Знао је то непријатељ, одлично знао сваки његов војник.

Мишић и заробљеник

„…У току славне Колубарске битке, у Ваљево стиже генерал Живојин Мишић са својим штабом. Град је увелико славио ову величанствену победу српске војске. У дворишту штаба Мишић примети једног стаситог, кршног непријатељског војника, кога час раније беху заробили. На њему све цакум-пакум: одело, чизме, ранац…

-Одакле си? – упита Мишић заробљеника.

-Из Тирола, господине генерале! – узврати овај.

Мишић га пажљиво посматра и одмахује главом. Напослетку рече:

-Ех, кад бисмо ми имали једно четрдесет хиљада бораца, тако опремљених као што си ти, друкчије би се ратовало…

Заробљеник, међутим, брзо додаде:

-Оваквих, као што сам ја, господине генерале, имали смо и више од четрдесет хиљада, али нисмо имали ниједног као што сте Ви и као што су српски војници… Зато смо и прошли овако и зато сам ја – заробљеник. А заробљено је на хиљаде оваквих као што сам ја….“

 

Антоније Ђурић, „За част отаџбине. Како се Београд борио у Првом светском рату“ (Београд, 1985).

 

Нема разлога да не буде тако и данас. „У страху су велике очи“ каже наш народ, па ваљда зато политичари толико желе да се додворе западу који им у овом моменту делује снажно. Прави Србин зна да живот слугана није живот који је достојан човека, а прави светосавац зна да је најснажнији онај чију душу не напушта вера. Душа испуњена вером нема разлога за страх пред неким ко се једино мишићима може похвалити. Верујуће срце се не плаши, Србин ником не може и неће бити слуга. Живот је сувише кратак да би чекајући боље сутра преспавали данас. Пробудимо се, нема времена за чекање, вратимо веру у срце и не бринимо. Снага духа ће опет надвладати мишиће запада.

Верујмо свом наслеђу и не дајмо га никоме. Огледало којем запад верује као и свако огледало приказује мишиће и они у њему заиста делују снажно, поново заборављајући да увек на крају побеђују и светом владају душа и разум. Они неверујући не могу имати душу а они покварени и неискрени немају разума, то запад неће видети у огледалу. Светосавци то знају, зато и верују, зато на крају увек сигурно и побеђују.

Прочитај без интернета:
228 гласовa

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ