Властодршци упорно покушавају да нас убеде да је позив на слободу Отаџбине у ствари призивање рата, плашећи наивне да је глас разума и достојанства који сваком нормалном човеку говори изнутра да није рођен да би био роб – у ствари глас некаквог безумља. Желе да прикажу да људи који воле слободу заправо имају ратно-хушкачки став. Осмишљава запад разне дефиниције и називе који већ при самом изговору делују застрашујуће, не би ли и тако одбили људе од сваке помисли да се бране и боре за своју слободу. Сваку дискусију о слободи они почињу реченицом да је било доста сукоба, да се не смеју призивати нови ратови … 

Право питање никад није било да ли ћемо ратовати, већ да ли ћемо слободно дисати. Остаје нам непознато где је запад нашао знак једнакости између слободе и призивања рата. Вероватно је то тако у њиховом свету. Тачно је да, када нема других решења, нажалост мора доћи до рата, слобода је увек била вредна тога. Исто тако је тачно да постоје и многа друга решења која пре тога треба исцрпети. Србија никада није изазивала ратове. Срби су ратовали само да би се ослободили окупатора или да би од њих одбранили Отаџбину. Сигурно је да се ни данас не ради о томе да неко жели рат. Срби га никад нису желели, ратовали су само онда када им је то било наметнуто.

Светосавци су увек били ти који су први устајали у одбрану мира, истине, правде, љубави, среће, слободе, разумевања… Али исто тако Срби су увек знали да одговоре онда када им је Отаџбина нападнута. То што смо правдољубиви, то што не дирамо први друге, то што је у нашој души утиснута истинска љубав за људе не значи да смо ичије слуге. То сигурно не значи да ћемо мирно гледати док неко покушава да узме наше. Онда када други покушају да нам нешто отму, није ствар да ли ми желимо рат или мир, него је ствар тога да ли ћемо остати људи или ћемо постати робови. Светосавац ту нема дилему, баш онако како је није имао ни цар Лазар. Оне који су можда заборавили његове речи морамо на њих подсетити:

„Боље да нас унуци мртве памте, него да нас синови живе забораве.

Цар Лазар

Прави Срби су увек живели имајући те речи дубоко урезане у срцу и увек у глави мислећи на њих. Никад друге нисмо понижавали, али никад нисмо дозвољавали ни да нас понижавају. Данас када су се неки осилили и желе нас да понизе, мисле да могу некажњено да нас угрожавају, данас када су за то нашли слуге међу нама, оне које им свесрдно помажу, морају да знају да Србин то неће трпети. Питање је само дана када ће им то светосавац јасно и показати. Они који се плаше рата, не морају да брину. Ако не буду дирали нашу Отаџбину, ако не буду покушавали да узму наш мир, ако не буду дирали нашу децу, мир ће потрајати. Срби сигурно неће ићи у рат ако нису нападнути. Али онда када рат намећу, морају да знају да Срби знају да одговоре.

Светосавац је васпитаван да не дира ни туђе ни друге али да мора и зна да брани свог и своје. Тада када даље нема куд Србин не одступа, знајући да у праведној борби никад није било најбитније колико је снажно тело у коме се налази срце, већ увек колико је велико срце у том телу. Показао је то српски народ небројено пута. Најснажније чини се у боју на Косову пољу 1389. лета Господњег.

Данас су око тока и исхода те битке многе чињенице у раскораку, у зависности које изворе користимо. Постоји ипак нешто што вероватно нико не оспорава. Турска је тада била и политички и војно сила. Знајући какви су Срби витезови и војници, какав им је поглед на слободу, за претпоставити је да су покушали са царем Лазаром да направе неку врсту договора или савеза, како би несметано могли да наставе свој поход на Европу. То би било потпуно политички оправдано а Османлије су биле свакако вешти политичари.

Да је Лазар прихватио историја би сигурно била другачија али ми не би онда више били светосавци. Наши потомци не би имали кога да памте, чиме да се поносе. Наравно, Свети цар Лазар на то није ни помишљао, зато што је у њему куцало право срце Србиново. Османлијска сила није га уплашила иако је знао да му Европа коју брани неће помоћи. Стао је српски цар у одбрану Отаџбине али и Европе, иако без Европе. Није то био ни први а ни последњи пут да је „мала“ Србија бранила „велику“ Европу. Кад год је било неопходно, за правду и слободу стајали смо као непробојни штит и подносили највеће жртве. Запад нам то никад није опростио. Никад нису имали у себи људскости да нам се достојно захвале. Не, увек су нам за добро враћали само својим подлостима.

Ни данас однос Србије и запада није ништа другачији или бољи. Настављају они упорно да покушавају да нам наметну своје „вредности“. Свој оптимизам у успех тог наметања заснивају на претпоставци да су данас Срби саткани од слабијег материјала. Убеђени су да су успели да нам покидају ону најважнију нит која нам је одувек давала моћ, енергију и снагу. Да су нас трајно одвојили од вере и предака. Нису схватили да времена могу да се мењају, да Срби сигурно морају да прате време у коме живе али да ће синови у неким стварима увек бити налик својим очевима. Свака цивилизацијска промена и напредак ослања се на свој основни елемент – слободу. Да би очували управо ту основу, светосавци ће увек расти на истим оним постулатима на којима су и њихови очеви, ђедови, прађедови…

Разговор оца и сина

‎- Тата, јел ће бити рата?
- Не знам сине, можда…
- А јел ћеш ти да идеш у рат?
- Ако буде, хоћу сине.
- А тата јел ћеш ти да умреш тамо?
- Можда.
- Ако буде рата, немој онда да идеш.
- Видиш слику на зиду сине? То је слика Косовског боја. Ако тата не оде у рат, он ће бити Бранковић. А ако оде, он ће бити Обилић. А ко си ти кад се играш рата са мачевима?
- Ја сам Обилић тата.
- А зашто увек бираш да будеш Обилић?
- Па не знам, увек тако желим, не знам што…
- Сине… желиш зато што је Обилић прави јунак и никад није умро.
- То значи да је Обилић и даље жив?
- Јесте сине, чим ти желиш да будеш као он, он је и даље жив. И видиш, тата хоће да буде Обилић а не Бранковић. Ко је у улици Бранковић када се играте?
- Нико тата, увек се свађамо, нико неће да буде Бранковић.
- Зато што је он мртав сине. Видиш, тако је у твојој игри, тако је и у татиној игри. Тата хоће да буде Обилић, а не Бранковић.

25 година касније када је син постао отац и добио свог сина:
- Тата, јел ће бити рата?
- Можда сине.
- Добро тата, ја се не плашим ако буде, да знаш.
- И не треба сине.
- Идем да се играм рата са мачевима.
- Иди… хеј, сине!
-Кажи тата?
- Који си јунак кад се играш рата?
- Мој деда!. (1)

Када сваки Србин поново буде исти као његов деда, за будућност Отаџбине не морамо да бринемо. Зашто би дозвољавали онима који јесу одувек изазивали ратове, онима који су све заснивали на својим ратно-хушкачким ставовима и политици да нас оптужују за то? Њихова жеља јесте да почнемо да верујемо у њихове лажи, јер онда сигурно нећемо имати храбрости да се боримо за слободу. Када успеју да у сваком од нас убију све оно што нас нераскидиво везује са нашим очевима и ђедовима, успеће у својим намерама.

Нажалост са некима су то већ успели. На нашу срећу и радост запад ће ипак морати да се суочи са чињеницом да је много више оних других. Оних правих српских витезова који су поносни на своју веру, на своје очеве и ђедове. Мајка Србија ипак много више рађа оних који своју крв не би продали ни за каква овоземаљска блага. Оних који ће наставити управо тамо где су преци стали.

Идући и поштујући светосавски пут и своје претке, одувек смо успевали и у ономе у шта нико други није веровао. Наш успех око нас је скупљао много лажних западних пријатеља и још више искрених непријатеља. Тешко је западу одувек било да прихвати боље од себе а још теже да гледа победу вере и правде. Толики истински непријатељи уплашили би сваког. Не чуди онда када видимо оне уплашене, то је зато што су изгубили душу, више нису прави Срби.

Светосавци немају чега да се плаше. Они прави знају да све што се догађа и није између нас и њих, већ нас и Господа. А у том односу све је јасно, слобода, срећа, и љубав припада верујућим, искреним, витешким срцима. Баш онаквим каква су светосавска.

(1) www.erepublik.com/sr/article/-1-2157657/1/20

слика http://www.ceopom-istina.rs/politika-i-drustvo/mistichni-izbori-2014-hristos-srbija-rusija-evropa/

Прочитај без интернета:
92 гласa