Морамо да сањамо своје снове, а још више да се трудимо да не остану недосањани. То ћемо најлакше постићи онда када снове претворимо у планове, а у планове недвосмислено будемо веровали. Тако мало треба да снови постану стварност, да план постане реалност. То мало је вера, нада, храброст и одлука. Када то постигнемо почиње и боља будућност коју сви тако жељно ишчекујемо.

Осећате да вас проблеми стежу, да је неправда свуда око нас, али и даље нажалост мислите да не можете ништа, да је немогуће победити зло. Да ли сте то заиста и пробали? Како знате онда да је немогуће? Наши стари су за разлику од нас пробали и доказали да је зло увек оно које губи. Колико год да се запад труди да се прикаже снажним и непобедивим, као и код сваког зла иза те маске се крије рањиви слабић. То што ми са звучника чујемо рику лава не сме да нас збуни, већ да храбро дођемо до оног ко пушта ту музику са разгласа. Учинимо ли то, тамо ћемо наићи само на гомилу малих штакора. Наши преци су нам показали да је сваку неправду могуће победити. Смемо ли ми онда да у то сумњамо?

Једино због чега су, за разлику од нас, наши ђедови то успели, јесте што су они то и пробали.

Немојмо очекивати да неправда сама нестане, то је немогуће. Она не нестаје тек тако, јер зло скупљено у душама неверних никад нема мира. Онда када смо јаки зло се само притаји, тада чека знаке наше слабости да поново удари. Кроз историју смо имали небројено примера о томе, безброј доказа како нам „помажу наши западни пријатељи“ Енглези, Французи, Немци, Мађари… Од њихове хуманости увек смо једва преживљавали. Познати су нам ратови са Аустроугарском и Немачком али нас ништа мање нису болела ни „савезничка“ бомбардовања.

Кад причамо о ратовима и непријатељима наравно никад не смемо заборавити ни Османлије. Чини се само да некако увек заборављамо један други народ, који јесте православан али изгледа да већински нису никад били искрено спремни да то православље пусте и у своје душе. Да јесу никад не би могли да чине зверства која су чинили. Православни званично јесу али њихово порекло није исто као руско и српско, па је и то можда разлог за неуспех душе да постане искрено верујућа. То је држава и народ са којим се граничимо и који је пречесто био на страни српских и руских непријатеља. Да би се тек онда када види да страна коју је изабрао губи прикључивао правди и увек вешто избегавао осуду који је својим делима заслужио.

Тако је било и 1915. године, када је 6. септембра Бугарска пришла савезу Централних сила. А већ 18. септембра 1915. године Немачка формира групу армија, која се састојала од XI Немачке армије, III Аустроугарске и I Бугарске армије.(1) Бугари су убрзо показали своје право лице, искористили моменат да без објаве рата Србе ударе са леђа, „јуначки“. Битка на Морави почела је 14. октобра и трајала до 25. новембра 1915. Свежа, много бројнија и боље наоружана Бугарска војска успела је да већ уморну од жестоких борби и немачко-аустроугарске офанзиве српску војску после 10 дана борби потисне ка долини реке Мораве.

Није морало тако бити да смо се водили оним што нам је говорио оперативни рад са терена и историја. Да смо послушали претке и душу сачували би свој народ бар делимично од свирепости и злочина. Све је јасно говорило да ће се Бугари понети срамно и кукавички. Зато су српски генерали припремили план по којем је требало да се изврши напад на Бугарску у моменту објављивања мобилизације, онда када је непријатељ најслабији и најрањивији.

Уместо да смо послушали своју памет, поново смо послушали западне „савезнике“ који су успели да наговоре Александра Карађорђевића и Николу Пашића да то не чине. Убеђујући их да нема опасности од Бугарске и да треба веровати њиховим службеним изјавама „да напад на Србију није у плану“.(2) Наивност и веровање онима којима није никад било за веровати платили смо као и увек својим животима. Не само да су Бугари продрли скоро 90 км у територију Србије већ смо изгубили око 6.000 људи, 60 топова …

Нажалост, као и увек кад пустиш зверима на вољу жртве нису само војници и наоружање. О томе можда најбоље говори песма посвећена боју са Бугарима те 1915 код села Гложане према Власотинцу на једном од мостова Јужне Мораве. Она говори о судбини једног од српских јунака из села Крњане у општини Бабушница-Лужница. Ради се о аутентичној причи и јунаку која приказује истину о зверима и њиховим злочинима над српским народом. Зато данас морамо добро да запамтимо ову песму и да никад више не дозволимо да српски народ доживљава такву судбу.

БОЈ НА МОРАВИ

Срби браћо амо гусле дајте,
Па ви српске песме запевајте,
Помените српског славног тића,
Генерала Живојина Мишића,
И његове славне дивизије,
што им равна на далеко није,
пушка пуца и топови ричу
Официри петог пука вичу!
Напред браћо Србадијо мила!
Душманину сломиће се крила,
Бог је с нама и Христова мати,
српска правда све ће да помлати!
Српска војска на Крф пала
под острво жагор бруји
из облака киша лије
узбуркано море хуји
под столетним маслинама
шатори се српски беле
под њима се одмарају
српске чете оживеле
шатори су тесна кућа
ал за све места има
згрчио се друг уз друга
па је тако топло свима
разговор се живо води
на причу се прича ниже
а досетке и пошалице
једна другу бурно стиже
само један војник млади
мутна ока, бледа лица
ћути тужна невесела
сред песама и пошалица.
А и њега задиркују
и са њим се свако шали
Дед олакшај срцу своме
повери нам тајне твоје
та ће прича лепа бити
причај друже Радивоје
Радивоје махну руком
испунићу вашу жељу
ал ће и то краја бити
вашој шали и весељу
крвава је прича моја
то је било после оног
на Морави љутог боја
непријатељ беше јачи
ми морамо даље ићи
а ја реших на растанку
часак своме дому сићи
кућа ми је поред пута
Ја притегох пушку боље
И понесох две, три бомбе
Може доћи до невоље
Кад ја тамо оно касно
ено прве страшне слике
обешен ми бабо стари
а на прагу јао боже
сва у крви мајка лежи
и слабачким гласом виче
Радивоје сине бежи
а ја мајку непослушах
већ у кућу ступих
излудети тада хтедо
покрај моје мртве љубе
лежи моје мртво чедо
и оно се невинашче
већ растало с овог света
видео сам да је било
прободено бајонетом
а у другом крају собе
где иконе старе стоје
као да су у гостима
вино пију шест бугара
мени крвац зали очи
па ја јекнем из дна груди
простите ми мртве душе
у пакао ви нељуди
па убацим једну бомбу
усред оне руље клете
и ниједан од бугара
не умаче од освете
од тог дана порушеног
дим се диже у висине
а кад пламен све пригуши
ја умако у планину
не да склоним пусту главу
нисам зато још на свету
већ и даље да продужим
страшну казну и освету
Радивоје сврши причу
под шатором тајац наста
нико ништа не говори
и дисање ко да заста
тако мало заћуташе
повикаше сви из гласа
и ми ћемо с тобом друже
у освету сваког часа.

(По казивању самоуког песника Михајла Јанковића село Ладовица, Власотинце забележио Мирослав Младеновић локални етнолог и историчар)

Морава је запамтила ове злочине, ред би био да их и ми дубоко урежемо у своје сећање и памет. Немамо права да заборављамо истине које после наше потомке коштају будућности. Нису Бугари тада ударили само ка Морави и тамо чинили злочине. Не, удружена са Албанцима који су српску војску нападали са леђа, Друга бугарска армија продрла је и у јужну Србију (данас Македонију). Заузели су Качаничку клисуру, чиме је српској војсци био онемогућен и последњи путни правац за повлачење ка Егејском мору. Очекивали су тада и непријатељи и савезници да је крај са српском војском. Сви су чекали признавање пораза и предају Србије.

Док су непријатељи и „савезници“ очекивали капитулацију и предају, светосавци су знали да предаје нема. Влада и врховна команда на седници одржаној у Крушевцу 29. октобра 1915. доносе једину за Србе могућу одлуку, да се настави са отпором. Због немогућности даље отворене борбе, 25. новембра донета је одлука о повлачењу и евакуацији ка албанској обали. Повлачење српске војске рађено је у три правца: Пећ—Андријевица—Подгорица—Скадар, Призрен—Љум Кула—Спис—Флети Пука—Скадар—Љеш и Призрен—Љум Кула—Пишкопеја—Дебар—Елбасан.

Сви знамо кроз какву је голготу прошла тада српска војска и Србија. Али светосавска душа није посустала, чим је успела да предахне и да се опорави кренула је назад у ослобађање и одбрану своје Отаџбине. Верујућа душа, правда и истина однеле су, наравно, величанствену победу. Остаје само жал што су тада они савезници који „нису могли“ да помогну Србији у најтежим моментима него су очекивали њену предају, сада помогли злочинцима.

Тако је по ко зна који пут Бугарска успела да избегне заслужену казну. Овог пута захваљујући „савезничкој“ француској војсци која је после договора са бугарским краљем Фердинандом била спремна да својом артиљеријом брани Бугарску од српске војске. Можда то и није чудно када се зна географија. Јер како би онда демократска Европа и запад могли да прете и уцењују Србију ако би је само Црно море одвајало од братске Русије.

Заборављајући истину много пута смо грешили. Не заборавимо да смо се из грешака спасавали само онда када смо се окретали светосављу, хватајући се увек у последњем моменту за тај коноп спасења. За разлику од запада ми не тежимо сили јер она је неопходна само онда када се жели чинити нешто лоше. Ми тежимо слободи, љубави, истини и правди. Да би то и успели морамо бити чврсти у вери и памтити.
Не смемо више дозволити да нам се памћење буди тек онда када га поново преживљавамо. Не смемо више дозволити себи да од оних који су се увек водили силом очекујемо праведност и разум. Морамо веровати својој души, прецима и прошлости. Време је да престанемо да слушамо друге како да живимо, јер то су исти они који на крају очекују да се предамо. Срби се не предају, то је сигурно. Остаје само да видимо како да мање страдамо, а за то нам је потребно само да боље памтимо.

(1) sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%91%D0%B8%D1%82%D0%BA%D0%B0_%D0%BD%D0%B0_%D0%9C%D0%BE%D1%80%D0%B0%D0%B2%D0%B8_(1915)
(2) www.kurir.rs/vesti/drustvo/bitka-na-moravi-bugarski-noz-srbiji-u-bok-clanak-1890603

95 гласовa