Када се питамо зашто нам је тешко, треба прво да размислимо да ли је то истина. Ако нам и јесте тешко, треба да се запитамо где су наше грешке. Можда нисмо урадили довољно да би нам било боље, да би нам било другачије. Можда смо само „хтели преко хлеба погачу“, а тога нисмо ни свесни. Кажемо да нас лажу, а не примећујемо да ми у међувремену ћутимо. Говоримо да нас нападају, а заборавили смо да бисмо можда могли да се бранимо. Мислимо да заслужујемо боље, а ништа не чинимо да то потврдимо. Жалимо се на властодршце, а на изборима правимо увек исте грешке. Кажемо да смо гладни, а не видимо колико мрва бацамо и газимо. Никако да прихватимо истину и видимо колико хлеба бацамо. Можда нам је тешко да скупимо мрве, не ценимо довољно хлеб који нам је дат. Увек тражимо туђ хлеб, мислећи да само зато што није наш има бољи укус. Запитајмо се да ли онда нешто и заслужујемо.

Највећи грех који можемо учинити према себи и својим потомцима, према свом животу, према будућности, према својој Отаџбини и својим прецима, јесте да живимо животом недостојном православне душе. Највећи грех је живети у страху, који нам намећу западни каубоји. Па они више не могу ни Индијанце да уплаше, а камоли православце. Такав страх није одлика светосавца, не може се живети у страху за сутра, Србин не страхује, он иде у сусрет својој сутрашњици – знајући да живот у страху, није живот вредан ни помена, а камоли живљења. Србин иде у сусрет свему што га чека, и једино о чему размишља јесу дела која при том чини. О својим делима мисли да не би направио грех , јер светосавац нема страх од људи, он се плаши једино суда Господњег.

Запитајмо се ипак још једном: да ли смо сигурни да немамо довољно? Да ли смо сигурни да оно што имамо, знамо да чувамо? Па да онда, на основу тога што смо добијено сачували, сада заслужујемо више. Или, само тражимо више не ценећи оно што имамо? Желимо оно што немамо, заборављајући све оно што поседујемо. Зашто мислимо да су мрве које су у власништву запада, у ЕУ устима, у НАТО рукама, лепше или веће. Зашто мислимо да наше мрве нису довољне, да нису укусније или бар једнако квалитетне? Зашто то бар не проверимо?

Сваки човек носи у себи неке недоумице, сви мислимо да знамо тачно шта желимо, да знамо куда идемо. У супротном, сигурно не бисмо ишли тим путем. То је уреду, али никад није лоше проверити. Проверимо ипак да случајно нисмо залутали. Да ли смо сигурни да је то куда смо кренули пут којим су нам очеви рекли да треба и морамо ићи? Размислимо добро пре него наставимо, нису наши преци случајно корачали светосавски. Није случајно наша прошлост имала увек крст вере, части и правде. Зато морамо бити свесни ко смо, а у шта смо се данас претворили, морамо реално сагледати куда смо кренули и ако тако наставимо где ћемо завршити. Важно је да, без обзира на то шта смо мислили или још увек мислимо, без обзира на то шта смо сада и зашто смо то постали, што пре се окренемо својим коренима.

Што пре будемо гледали само у своју трпезу схватајући да су и мрве на њој вредније, брже ћемо се вратити на прави пут. Окренимо се поново својој вери и својим коренима и дилеме више неће постојати. Знаћемо и ко смо и где смо, знаћемо куда треба да идемо и како то да урадимо. Вратимо ли се на прави пут, награда ће брзо стићи. Наравно, корачајући тим путем морамо бити свесни важности сваке мрве хлеба коју нађемо. Не смемо да заборавимо да једино поштујући оно што нам је дато можемо очекивати више. Тада ће нам постати јасно и колико је небитно што нас западне наказе лажу, покушавајући да нас скрену са пута истине у поноре бездушности. Морамо знати да њихове лажи, којима нас убеђују да смо лоши, да смо неспособни, да нисмо ни паметни ни вредни, уопште нису вредне пажње. Једино од свега што је стварно важно јесте да нисмо исти као они. Важно је да не идемо њиховим путем. Једино важно је да не напуштамо пут предака.

Мрве хљеба

Пуче пушка, а за њоме

Витешки се поклич зачу:

„Ко је соко, шири крила,

Ено Турци на Морачу!“

Оде поклич кроз сва брда

И свако се племе крете;

Мартинићи први чуше,

Први они у бој лете.

„Збогом ђедо, ево боја!

Чујеш како брда хуче?

Да окушам срећу своју

Мене млада жеља вуче.

Иако сам јоште нејак,

Ја већ умем пушком бити;

Ако мислиш да не умем

Бојак ће ме научити.“

Тако зборећ` млади Мићун

Ђеда љуби, пушку спрема;

А рукама ђед га пипа-

Јер очњега вида нема.

„Пођи, пођи мој соколе!“

Слепи старац тихо збори

„Ти си јоште цигла свећа,

Која слепом старцу гори,

Ти још никад ниси био,

Ђе јунаци крвцу лију;

А ђедо те пратит` не мож`

Ја како ће без очију?

Пипери су соколови,

Вјешти боју, вични кланцу;

Закрилиће младост твоју,

Довешће те здрава старцу.“

Старац слепи, јунак стари

Што ј` у боју живот пров`о

Учи младог свог унука,

Па на крају рече ово:

„Кад сједнете да се руча,

И кад падну мрве хљеба,

Покупи их и донеси,

То ми сине, за лек треба.

Приснило се ноћас мени

Да ћу опет прогледати,

Ако станем мрве с боја

Ја на очи превијати.

Узми ову бјелу торбу,

Напуни је, сине мили,

Ал` мрвама само оним

Што би људи погазили.“

- И унук се млади закле,

Да ће тако све чинити,

Па весело у бој оде

С Пиперима Турке бити.

Ишла војска двадес`т дана,

И сваки дан боја бјеше;

Отераше турске чете,

И до Таре продријеше.

Па весело враћају се

Сваки војник својој кући,

И Пипери сви дођоше

Завичају – пјевајући.

Ал` Мићуна ту не бјеше,

Њега нема проп`о негде

Нестало га у планини,

Нико не зна куд се зђеде.

Слепи старац сузе рони

Све јунаке редом срета:

„Каж`те људи, ђе је Мићун?

Што је било од ђетета?“

Једни ћуте, други зборе:

- А свима је старца жао, -

„Ми не знамо ђе је оста`

Нит виђесмо кад је пао.

Млад и нејак ал је јунак,

Међ` првима свуд је био;

Сваког дана борисмо се,

А он нас је соколио.“

Сузама се старац гуши,

Нит` што једе нит` што пије;

На студен је камен пао,

По камену сузе лије.

Кад је прошло десет дана,

Стеже старац горку тугу,

Па он зове Мартиниће

На подушје свом унуку.

Скупило се цјело племе,

Ију, пију, ко шта воле,

И за душу Мићунову

Покрај чаше Бога моле.

Наједанпут с врх бријега

Пушка пуче, пјесма чу се

„То је Мићун!“ – неко рече, -

„Весео је, пјева му се !“

Поскочише ноге лаге

И сви у глас закликташе:

Излетјеше на кршеве

Те Мићуна дочекаше.

Само слепи старац оста

Ни крочити он не може;

Руке шири и уздише:

„Велики си, Боже, Боже!“

У то Мићун к њему стиже,

А рјеч му је била прва:

„Опрости ми, добри ђедо,

Ја ти нисам дон`о мрва.

Та бијах ти напунио

Ево пуну торбу ову;

Ал` у шуми кад бијасмо

- Што Јеловик шуму зову.

Сустигосмо турске чете,

Отвори се битка веља.

Припуцаше шарке пушке,

Затресе се црна земља.

Колико је гођ дрвета

Иза сваког пушка бије,

Пипери се раставили

Два заједно ниђе није.

Ја огрезох међу Турке,

Палим пушке, молим с` Богу;

Ал` кад сунце хтеде заћи,

Удари ми зрно ногу.

И ја падох испод јеле,

Она склопи вите гране;

Ништа за се нисам знао

Све до оне зоре сјајне.

А кад свану свуд тишина,

Осврћем се тамо – амо;

Ниђе нико не чује се, -

Густа, пуста шума само.

Купим снагу да се дигнем,

Ал` на ноге не мож` стати;

Нога ми је сва у крви,

А немам је чим опрати.

Ниже мене поток тече

Ја га чујем ђе жубори;

Руке горе, чело гори,

А жеђ срце да умори.

Одвучем се побаучке,

Те се воде ту напијем,

Ту разгледам моју рану,

Оперем је и превијем.

Али што ћу? – Ево глади

Та нешто ми јести треба

Шума нам је добра мајка,

Али она нема хљеба.

Тад се сјетих торбе ове

Ђе су мрве и корице;

Кад позобах две – три шаке

Наситих се довољице.

Тако прође седам дана,

Седам дана, седам ноћи,

Док се рана замладила

Те из шуме могах поћи.

Да не бјеше тих мрвица

Не бих данас сунца глед`о;

Али јаој, сада немам

Теби лека, теби ђедо!“

Проговара старац слепи:

„Благо мени до вијека!

Ти се спаса` мојим леком;

Ја и не шћах за се лека.

Ја сам знао да у боју

Често хране понестаје,

Ја сам знао, сјећао се

Мука глади колика је.

Зато сам ти ја и река`:

Купи мрве, купи коре!

Јер ја знадем наше стене,

Јер ја знадем наше горе.

Ти ме не би ни послуша`

Да сам каза` тебе ради;

И ти би ми погинуо,

Не од пушке, но од глади.

Ја и не шћах за се лека,

Моји дани већ се броје,

Али тебе имам жива,

Мој Мићуне, очи моје
Љубомир М. Ненадовић (1826-1895)

Не смемо никад да потцењујемо важност оног што имамо, макар нам се чинило да су то и најмање мрве. Наши стари су то знали, на нама је да се тог присетимо и никад више не заборавимо. Не стидимо се да се са старима посаветујемо, научили смо ваљда да се историја понавља. Нема разлога да то учимо сваки пут из почетка, поготово што смо могли да приметимо да је то понављање лекција све скупље и скупље. Шта то има Запад што Србин нема? Можда мислимо да имају више среће? Можда нам изгледају лепши, више талентовани? Да нам се можда није учинило да имају душу, или се можда дивимо њиховом срцу? Можда им се дивимо зато што су измислили струју, или телефон? Можда су показали више храбрости него Срби? Можда су се вековима својом крвљу борили за правду и слободу, можда су од нас страдалнији?

Чини се ипак да није то, мало је позитивног и изузетно мало моралног што им се може приписати. Чини се ипак да у том Западном зверињаку владају нека друга правила. Правила која су све, али ни случајно за дивљење. Рекло би се да тамо владају правила материјалних вредности, правила самољубља, гордости, преваре, мржње, правила бездушности. Сигурно је да у том свету не цене ни хлеб, а камоли његове мрве, нема у том свету захвалности. Такав свет познаје једино себичност и  грабежљивост. Неспорно је једино да у таквом гротлу неморала нико не би схватио нашег блаженопочинувшег патријарха Павла. Да они никако не би могли да схвате патријархово чињење. Не би они могли да разумеју веру, човечност, љубав, смиреност и смерност.

скачанные файлы (3)

Тешко је њима да се рецимо објасни како је и зашто приликом пријема код Светозара Маровића, тада председника СЦГ, где су гости биле многе званице као што је и Кофи Анан, а на којој је био и наш патријарх Павле, после посне вечере, не обрачајући пажњу на остале, његова светост патријарх Павле тихо покупио сваку мрву са своје салвете и појео. Нису њега тада разумеле ни те „важне“ званице, па су га зато и упитали за објашњење зашто је то урадио. Он им је мирно одговорио да сваки пут тако једе, и испричао шта је мрва хлеба за сваког човека и шта значе у односу на поштовање човека, живота, оних који немају:

„Не знате ви децо моја шта значи глад и колико је деце широм света гладно, а ми бацамо хлеб поред стола и у контејнере. Некима мрве представљају живот и наду, а ми их се тако лако одричемо.“

Оставио је патријарх званице да се замисле. Колико је њима то помогло није на нама да судимо, много је битније да се Срби замисле док имају времена. Хоћемо ли кренути беспућима у које нас Запад гура, или разумети речи свог патријарха и кренути путем којим би он волео да нас види да корачамо? Не, нема тај Запад ништа веће, немају ништа боље, ако уопште и имају нешто. Јер шта то могу имати празне душе. Зато и чуди што се Србин не труди да сачува своје, већ стално жели тамо негде где му мрве изгледају веће. Србине, не гледај у туђу трпезу, веруј у Бога, веруј у себе и нећеш морати да скупљаш остатке ЕУропских мрва, нећеш узимати бачене отпатке НАТО хране. Увек си живео од свога и тако и настави.

Тај осећај да немамо довољно, уместо љубоморног чувања оног што имамо, збуњује. Непрепознавање оног што имамо ствара погрешан утисак да немамо. Ствара утисак немаштине и глади, а познато је како се понаша онај ко нема, онај ко је исцрпљен. Познато је да тада човек инстиктивно покушава да преживи. Размислите шта се догађа када животињу доведете у ситуацију глади и изнемоглости: њен инстикт је тера да опстане, да преживи. Али, у тој изнурености сужена јој је свест расуђивања. Тада и најпаметнија и најмудрија животиња лако пада у постављене замке, лако пада у клопке и ступице.

Не смемо дозволити да нам се свест замути и да јурећи за туђим мрвама улетимо у ту њихову замку. Србин не сме да заборави да му је прошлост милион пута показала да је тањир био пун само ако смо сами сипали у њега. Залогаји које Запад спрема за Србе су исти они залогаји које риболовац ставља на удицу крећући на пецање. Србин неће дозволити да буде нечија ловина, нечија посластица. Србин се не сме ухватити на опасне Западне удице. Како год било, Србин мора да настави својим путем да чува и вреднује оно што има. Не сме Србин да заборави да какве год проблеме да има, када би могао да их стави на гомилу и упореди са туђим – брзо би схватио и назад узео своје.

Познато нам је да се новцем може много, али не и све. Може се купити стан или кућа, али не и Отаџбина. Може се купити диплома, али не и знање. Може се купити положај, али никад завредити поштовање. Могу се куповати лекови, плаћати лекари, али се здравље не може платити. Могуће је купити најлепши кревет, али то неће обезбедити миран сан. Могу се плаћати историчари, али само су часни преци могли да ти оставе прошлост којом се поносиш. Можеш платити попу, али ти он не може очистити душу. Срећа сигурно није имати пуно, нема се ништа од тога што можеш да просипаш. Просуте мрве никог нису учиниле сретним. Срећа је имати увек онолико колико је потребно. Зато Србин неће просути своје мрве, колико год да су мале, јурећи лажну велику векну хлеба. Светосавац има веру, душу, љубав, срећу. Зато чувајмо оно што имамо, оно што нам је Бог дао. То је управо оно што Запад жели да нам отме, јер не може да се купи.

 к

слика http://stil.kurir.rs/vesti/sirom-srbije-odrzane-vaskrsnje-liturgije-docekan-blagodetni-oganj-iz-jerusalima-clanak-25924

Прочитај без интернета:
277 гласовa