Шетња по делу историје после Берлинског конгреса и њен утицај на  Европу, Балкан и Србију никако се не може посматрати издвојено од Кримског рата (1853-1856). Рата вођеног између православне Русије и нове алијансе, која после неуспелог Наполеоновог покушаја није научила лекцију. Не, само пар деценија касније покушавају поново. Овог пута алијансу су сачињавали Уједињено Краљевство, Француска, Османско царство и италијанска Краљевина Пијемонт (Сардинија). Управо кроз тај однос према  Русији, поред свих примера  које је Србија имала у историји, добијамо још једну јасну и необориву потврду како се запад односи према православним хришћанима.

Рат се декларативно водио и био започет због права хришћана уопште, а посебно у Светој Земљи. Територије која је тада још увек припадала и била под контролом Отомана. Прави разлог било је ипак још нешто. Био је то страх запада и покушај њихове алијансе да спрече слабљење Отоманског царства под притиском растуће православне Русије. Дакле сукоб је иза себе крио много више од једног циља, ту је била и борба за превласт на Балкану, Дарданелима и Блиском истоку… Иако православни хришћани никад нису вршили притисак или чинили било какав други гест нетрпељивости и неискрености према римокатоличким кршћанима. Они су из само њима знаних разлога увек исказивали мржњу и имали константан страх од православља.

Према до тада важећим уговорима из XVIII века Францускa је имала улогу заштитника римокатолика, а Русија православних верника на територији Османског царства. То ипак није помогло да се спречи константно размимоилажење римокатоличких и православних свештеника у Османском царству. Поготово око полагања права на Цркве Рођења Христовог и Васкрсења Христовог у Палестини. Није римокатолицима  био довољан ни јасан Божји знак који се јавља у виду Благодатног огња сваког Васкрса. Француска ултимативно траже кључ од храма Рошења Христовог у Витлејему. А и како за људе који су напустили најсветији извор може да значи нешто његова светост и чистота. Они су своје душе давно предали муљу личног интереса. Зато су их и водиле  као и увек њихове сулуде идеје без обзира на веру, истину и правду, а овог пута и на јасно исказану вољу Божју.[1]

Водивши се својим интересима а не искреним хришћанским учењем, на које се само декларативно позивају, уз помоћ Француске 1853 римокатолици у Отоманској империји добијају и подршку султана. Не обазирући се на протесте православних свештеника и њихове јасне и јаке аргументе против тога, султан се ставља на страну запада. Тако долази до непринципијелне коалиције између „хришћана“ римокатолика и муслимана са једне и православних хришћана са друге стране. Још једном се показујући онима који желе да виде као и верујућем и оном неисквареном свету ко држи до вере и истине а коме ништа није страно зарад својих ситних интереса.

Постављен у нову и непредвиђену ситуацију Николај I Павлович (који је био не само руски император већ и краљ Пољске и велики кнез Финске који су тада били саставни део Руске Империје) бива приморан на брз, конкретан и јасан одговор. Наследивши  на престолу свог старијег брата Александра I Павловича (1801—1825), руског императора  који је током своје владавине проширио територију Русије. И који је после пораза Наполеона у Русији 1812, имао водећу улогу у антифранцуској коалицији европских сила и био главни иницијатор стварања Свете алијансе 1815. године.[2] Императора који је успешно ратовао против Османског царства бранећи хришћанство и свесрдно помагао српским устаницима. Али имао и богато искуство са западним вероломницима као и са Отоманима.

Управо искуство старијег брата, које је он имао са Селџуцима-Османима, када је од султана морао ултимативно да тражи прекид покоља хришћанског становништва  јасно је  Николају I говорило шта може да очекује у будућности. Било је потпуно извесно каква судбина чека православне хришћане ако их Русија не заштити. Зато је сада Русија била приморана да од султана одмах тражи право заштите свих хришћана у Османском царству.

Због тога шаљу свог дипломату кнеза Мењшикова у специјалну мисију на Порти. До тада важећи уговори су обавезивали султана Абдулмеџида I  „да ће штитити хришћанску религију и њене цркве“. Мењшиков је  покушао да у складу са тим издејствује минималну измену уговора. Којом би Русији било дозвољено да се умеша у оним случајевима када султан не може да обезбеди ту заштиту.

Да не би све протекло глатко и како треба по православне хришћане потрудили су се као и у вечини претходних историјских случајева „пословично незаинтересовани“ Енглези. Они у исто време у Османско царство шаљу свог дипломату лорда Страфорда. Познато је кроз историју да тамо где стигну енглески преговарачи рат је неизбежан. Па нас ни овде историја није „изневерила“. Тако су Англо-Саксонци још једном на свој „дипломатски“ начин извршили све потребне припреме за рат, из кога као и увек док људи гину они треба да извуку корист. Ову необориву истину Срби су искусили небројено пута а ону последњу у низу започету крајем XX века још увек осећају. У сваком случају Страфорд чини све да убеди султана да одбаци руски предлог. Охрабрен тиме као и подршком осталих западних сила, султан стаје на страну запада.

Руси су као одговор на то 1853. године умарширали у Влашку и Молдавију (Дунавски кнежевине). Две турске кнежевине у којима је Русији био признат статус заштитника православних хришћана. Нажалост Николај I је био мишљења да ће Аустријско царство у знак захвалности за пружену помоћ приликом гушења револуције 1848. године, стати на страну Русије. (3) Или барем остати неутрално, а да се остале европске силе неће претерано узрујати због  анексије ових отоманских провинција. Наравно време је показало да се преварио. Захвалност, правдољубивост и искреност су на западу одувек били непознати појмови. Полазивши од православне хришћанске душе заборавио је да су на другој страни ипак само бездушни римокатолици.

Отомани добивши чекани „миг“ са запада објављују рат и нападају руску војску, започевши акције на Дунаву и Кавказу. То изазива оштар руски одговор, и 30. новембра 1853. године комплетна отоманска флота у бици код Синопа за мање од четири сата бива уништена. Са овом победом Николају I се отворила могућност за несметано искрцавање и снабдевање руских снага било где на турској обали, и оно најважније једино што је желео, заштиту хришћана.

Слом Турске постао је неизбежан и био на видику још исте године кад је рат започео. То је натерало западне силе да изађу из својих скривених рупа, показујући ону праву страну свог поквареног лица. У помоћ Отоманима прво прискачу Француска и Британија, које Русији објављују рат 1854. године. Енглези су први показали колико им је душа хришћанска. Они су желећи да изненаде православну Русију своју подршку Отоманима пружили нападајући сам север Руске империје.

За циљ су одредили Соловецки манастир, који је вероватно деловао као „претња“ због својих монаха, библиотеке, школе, књига… Ипак масивни гранитни зидови острвске тврђаве, данас једне од  УНЕСКО-ве Светске баштине, били су и овог пута освајачима непремостива препрека. Одбијали су се и на њима ломили раније Швеђани и Данци па је дошло време да се о исте зидине олупају и надмени Англо-Саксонци и њихова флота. Наравно није се дуго чекало подржало их је и Аустријско царство. Иако Аустрија није одмах објавила рат Русији, одбила је да гарантује своју неутралност, заборављајући шта је Русија учинила за њих.

Тако сукоб који је требао да се заврши престанком отоманског угњетавања хришћана прераста у рат где су кршћани римокатолици и муслимани нашли заједнички интерес против православних хришћана. Наравно као и увек главни хушкаћи су Англо-Саксонци, овог пута спремни да се „боре до последњег Француза и Отомана“. Користећи новонастали међународни конфликт а желећи да подигне углед своје мале државе, премјер Сардиније Камило Кавур овом непринципијелном савезу  придружује и своју земљу.

Најважније операције вођене су на Криму по чему је рат и добио назив. Француско-енглеско-турске трупе после победе над Русима код Алме искрцале су се на ово полуострво. Најјаче војно упориште Руса овде је био Севастопољ, матична лука Црноморске флоте, који је био претворен у скоро неосвојиву тврђаву. Његову одбрану водили су славни адмирали Владимир Корнилов и Павел Нахимов. За време одбране Севастопољ је био засипан од стране француско-енглеско-турске камариле са скоро невероватних преко 80.000 топовских џулади дневно[3].

Налетима бројније и боље наоружане европско-османске алијансе Севастопољ одолева 349 дана. Нападајући Севастопољ преко 20.000 војника је изгубило живот, што је чинило више од половине непријатељске војске[4]. Ипак два и по  месеца после смрти адмирала Нахимова 11. септембра 1855. године. морао је да положи оружје. У међувремену је Николаја I после смрти наследио Александра II, који ће се налазити на руском престолу за време Париских мировних преговора 1856. Управо у Паризу ће 30, марта 1856. године бити потписан споразуму који ће и званично окончати Кримски рат. Као и у току рата и у самим прговорима смо имали две јасно подељене стране. Једну само хришћанску коју је заступала Русија и ону другу муслиманско-римокатоличку на челу са Отоманским царством, Француском, Великом Британијом…[5]

Користећи тренутну надмоћ западноевропско-отоманска камарила право Русије којим је штитила хришћане у Дунавским кнежевинама преносе на велике силе као групу. Велике силе су се обавезале да поштују независност и територијални интегритет Отомаског царства не угрожавајући његову унутрашњу политику. Чиме су православни хришћани опет препуштени на милост и немилост Отомана. Кретање дуж Дунава стављено је под контролу међународне комисије. Трајно је био забрањен улазак у Црно море војним бродовима било које земље. Та клаузула о неутрализација Црног мора је у уствари требала да онемогући Русију да  представљала опасност за Османско царство, али и за интересе западне Европе… [6] Што се тиче Србије њена фактичка независност је и поред свих притисака на Русју током преговора била сачувана.

Француска, која је после Кримског рата договорно пред султаном заступала права хришћана, гледала је шта може да ушићари за себе. Почели су Французи са ширењем банкарског пословања,  намечући заједничку француско-отоманску банку. Ваљда већ тада некакву претећу данашњег ЕБРД-а, као даваоца зајмова са високом каматом. Наравно све то под видом подршке реформама названим танзимат, које ипак неће спасити умирућег „болесника“ од неминовног одласка са Балкана и из Европе. Тај нови „Кримски систем“ је изоловао Русију у Црном мору, а Руску империју почео потискивати са Балкана са циљем стварања потпуне доминације римокатолика над православним хришћанима.

Париски уговор био је на снази до 1871. године када Француска бива поражена у Француско-пруском рату. Након чега је Русија огласила клаузулу о Црном мору неважећом. Уједињено Краљевство овог пута није могло да има подршку Француске, а сами нису могли силом да обезбеде поштовање ове нелогичне клаузуле. Тако да су Англо-Саксонци могли само да посматрају како Русија поново успоставља своју моћну Црноморску флоту. Управо ону флоту која им је и данас „трн у оку“, уствари данас им  је она и цео балван у њиховим болесним очима. Наравно то Енглезе неће никад оставити мирним чекаће прву следећу прилику да покажу своје право старо и искварено лице.

После западне подршке и отварања могућности Отоманима две последње деценије XIX века, биће обележене страшним зулумом над  хришћанима. Иако су православни вапили за подршком те „културне Европе“ она их је ипак третирала само као отоманску егзотику. О томе најбоље говоре бројне путописне репортаже новинара, разних истраживача, али и авантуриста тог времена који су били у потрази за још неоткривеним сензацијама. Још једном се показало како западна Европа штити православне хришћане. Подсећајући тако поново оне заборавне на њену „ангажованост, искреност и помоћ“ приликом пада Цариграда 1453 лета Господњег.

Уствари, дочекавши поново својих „пет минута“ она иста западна камарила која је водила и Кримски рат искористила је Берлински конгрес за нову расподелу. Прекрајање Европе и Балкана  која ће јој у будућности омогучити апсолутно ширење њеног личног и поквареног интереса. Наравно поново на крви православних хришћана. Увек је било важно само искључити Руски утицај, тиме православље у Европи остаје на милост и немилост кршћана римокатолика. Тиме светосавци остају небрањени у „пријатељском“ окружењу. Наш благопочивши патријарх Павле је говорио:

               „Ја сваком човеку прилазим са вером да је поштен човек. Ако није, ако ме превари, шта могу. Нека пред Богом одговара. Моје право није да судим о људима пре него што они покажу шта су!“

 

              Ми треба да слушамо речи свог патријарха и да верујемо у људе, правду, искреност и поштење. Оно што нам патријарх Павле никад није рекао, је да будемо наивне будале. Да онима који су нам одавно показали своје право лице и нескривено непоштење поново верујемо. Он је говорио о онима који нису показали ко су. Ови данас који су око нас и који нам се приказују као пријатељи одавно су показали ко су. Морамо под хитно погледати у сат историје који откуцава као и у наш православни компас који нам је Господ благодарио. Учинимо ли то док можемо биће нам јасно да немамо више времена за губљење са погрешнима, као и који је једини исправан правац који нам компас показује а којим морамо да кренемо.

               Доста је било да се некакви „велики“ играју историје, истине и правде. Време је да им покажемо да знамо ко су и да немамо никакву потребну за њиховим лажним загрљајима и лицемерним осмесима. Ни за чим њиховим ми не тежимо, одувек смо били своји на своме. Само то желимо и да останемо. Морамо показати да им нећемо дозволити да нам животе мењају по свом нахођењу на некаквим конгресима, скуповима, „мировним“ процесима, преговорима…

               Не смемо ником дозволити да будемо монета за подкусуривање. Највећа од свих грешака би била да не будемо свесни ни једне грешке из прошлости. Пустимо их нека они сами иду својим путем. Ми им најискреније желимо да живе како желе али без нас, и никако на сенима наших предака и нашем зноју и крви. Овог пута нека праве споразуме за себе а не за нас. Слободно нека они живе по некаквим својим правилима. Ми ћемо живети онако како једино умемо по срцу, а оно је светосавско.   

[1] sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%9A%D1%80%D0%B8%D0%BC%D1%81%D0%BA%D0%B8_%D1%80%D0%B0%D1%82

[2] sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B0_%D0%B0%D0%BB%D0%B8%D1%98%D0%B0%D0%BD%D1%81%D0%B0

[3] История России XIX – начала XX вв. МГУ им М.В. Ломоносова. Исторический факультет. Учебник для исторических факультетов университетов. Москва: «Зерцало», 1998. С. 180.

[4] Исто.

[5] sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9C%D0%B0%D1%92%D0%B0%D1%80%D1%81%D0%BA%D0%B0_%D1%80%D0%B5%D0%B2%D0%BE%D0%BB%D1%83%D1%86%D0%B8%D1%98%D0%B0_1848

[6] sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%9F%D0%B0%D1%80%D0%B8%D1%81%D0%BA%D0%B8_%D0%BC%D0%B8%D1%80_(1856)

Прочитај без интернета:
87 гласовa