Не смемо никад престати да тражимо истину. Осећај да правда увек односи коначну победу није само осећај. То је чињеница која се кроз историју намеће. Нису победе односили јачи, нису односили они бројчано надмоћнији, победе су припадале онима који су веровали, онима који су се борили за веру, правду и истину. А онда је та птица победе слетала у дворишта верујућих. Победа је припадала увек онима који не признају пораз, онима којима је поглед увек уперен ка истини и слободи. Питање је момента када ће та птица истине, правде и среће слетети и у наше двориште. Питање је тренутка када ће махањем својих крила растерати тмину пакла који нас окружује.

Тмину насталу „милосрђем“ Запада. Таму насталу убијањем светосавског народа, ту маглу насталу од дима спаљених српских огњишта. Насталу злом, свесрдно потпомогнутим са Запада, које је довело до уништавања свега српског. Сивило настало оном НАТО правдом због које је бомбардована Србија. Бомбама које су без милости убијале српске цивиле. Тмину насталу наметнутим кретањем у погрешном смеру, које нас је довело скоро до губљења вере. Упорним спречавањем да наставимо светосавским путем, мрак се неумољиво ширио око нас. Сада је време да схватимо грешку и без чекања коначно вратимо светлост на свој пут. Наше је да верујемо, верујемо у себе, верујемо у пут наших ђедова и да се искрено за то и боримо. Сада када мисле да су нас победили, наше је да устанемо, да још једном покажемо шта је то због чега се други не могу звати Србима.

„ Ипак нисам побеђен, све док не признам пораз. А ја га још не признајем.“

                                                                                                                                                  Момо Капор

Србин није поражен, и неће признати пораз док год има живота у њему, а Србин је пун живота док год има веру. Малодушницима нисмо ми криви што су на прве препреке реаговали предајом, признавањем пораза пре него што је он то уопште и био. Сада када виде како су испали мали и јадни, сву снагу су усресредили на то да и нас увуку у тај пораз. Покушавајући тиме да сакрију своју срамоту, своју издају. Сами су бирали најгору опцију. Сами су бирали ту најглупљу могућу игру у којој је сваки добитак уствари само најава коначног пораза. Изабрали су игру у којој нема правила, а шта би значило и да их има кад су у тој игри унапред одређени и победник и губитник.

Сада кад су дошли до краја игрице и доживели пораз, очајнички покушавају другачије да га прикажу. Нажалост, отишли су предалеко, прешли су ону границу која им је омогућавала повратак, сада нема назад. Прешли су на страну лицемерног  Запада, на страну злочиначког НАТО-а,на страну перфидне Енглеске. Нису били уз једину праву мајку, уз своју Отаџбину. Пожурили су маћехи под скуте, пожурили не верујући прошлости, немајући памети да послушају искуства својих ђедова. Сада се суочавају за давно знаном разликом између мајке и маћехе. Зато су изгубили част, али су задужили вечити ореол издајника.

Наша политичка елита је најсличнија човеку који цео живот проводи у неком лажном измишљеном свету. Свету који они себи представљају својом виртуелном истином. Оно што је битно за тај њихов извитоперени, покварени свет преваре је да се никад не нађу пред огледалом. Међутим, у животу се свако бар једном мора наћи пред својим одразом. Тада ти гмизавци не могу да верују ономе што виде. Тешко им је да поверују и својим очима у шта су се претворили. Замислите како само изгледа осећај када себе видите огољеног у суштој супротности свега оног шта бисте желели да будете. Наравно, пошто су част и храброст давно изгубили, вере немају, не могу ништа да измене, зато једино решење виде у уништавању оног што им не одговара.  Ломе огледало истине опет погрешно мислећи да оно што они не виде не постоји, не схватајући да су ломећи то огледало поломили и последњу шансу за спас.

 

ВЕКОВИ

Ја сам тужна веза крајности свих страсти
И велико срце свег одушевљења;
Ја сам пуна чаша горкога презрења
На доба без душе, без снова и части.

Ја сам вечна љубав наспрам пароксизма
Осећања свију што у мени живе,
Огледало чисто и велика призма
Векова у сенци једне перспективе.

И моја је душа сред поноћна мира,
Док безбројних звезда трну зраци сани,
Душа крупног, старог халдејског пастира,
Што крај свога стада снива на пољани.

У мојој се души, ко у древно време
Обала модрим освештаних вода,
У часима вере мистичне и неме
Огледа фасада индијских пагода.

У њој дуну, каткад, са пустара крици,
Оркан дивље страсти што урла и мрви,
Као дивље хорде; у пожару крви
Заруде одједном пространи видици.

Ја осетим инстинкт изумрлих раса,
Свирепост спрам слабих, спрам деце и жене;
У гордости ових кратких, бурних часа
Све сатрапске тежње пројуре кроз мене.

А други пут, када чежња тиха, бона,
Прелије у сјају месечине млаке
И љубав и наде многих милиона,
Ја осетим мржњу на горде и јаке;

И живим у друштву оних што су знали
Живети без гласа, без славе, и сами,
Волели све лепо, трпели и пали
Скривени у вечног заборава тами.

И осећам душом мирис благе амбре
И источну радост, и љубав и страсти
Господара старих поносне Алхамбре
Што испише пехар кратке земне сласти.

У мени се страсти свих векова боре,
Пролазе јунаци с Господњега Гроба
У замкове своје где кандила горе,
С мачевима тешким, у поноћно доба.

У мени је душа Осамнаестог Века
И племићи горди у свили и чипки;
Ја живим за тренут сред раскошна јека
Времена Ватоа, менуета гипки’.

И тада се јави хук огромних маса,
Силуета оштра бледог Робеспјера,
И бунтовни протест трибунскога гласа,
И пад старих догми, престола и вера.

Ја живим животом историјских мена,
Страшћу свију гордих, великих и скромних
И пуним животом великих времена
У пролазу људских свих истина ломних.

Ја мрзим наше једнолико време
Безбојно, сиво, и у њему душе
Скомрачне, ситне, пакосне и неме,
Што се у ропству свога страха гуше;

И мрзим само наше доба ружно,
Где је све јадно, све „средина златна“,
Где се, попут старог и жалосног клатна,
Клатимо лагано, монотоно, тужно.

                                                                           Сима Пандуровић

 

Прошло је време када су Србину објашњавали да је најбоље бити у „златној средини“. Треба бити само тамо где заиста и заслужујеш, ако је то на дну онда тога мораш бити свестан и мењати оно због чега си тамо. Али, чини се да су нама објашњавали да је најбоље у средини зато што је наше место на врху. Сметала им је наша вера, правдољубивост, неисквареност  и чојство, морали су нешто да учине. Искористили су скромност православне душе и  убедили нас да се одрекнемо сами својих вредности,  да прихватимо лажну „златну средину“. Простор коме нико не припада, простор у коме нема вредности. Простор из кога ће нас лакше гурнути на дно.

Убеђују нас у њихову логику, на нама је да не поклекнемо, да не заборавимо истину да је боље да живимо без логике али да имамо перспективу. Живећи по њиховој логици, перспективу немамо. Зато се морамо борити за оно што волимо. Србин највише воли своју веру и Отаџбину,  свој народ, истину и слободу. Ако се не будемо борили за оно што волимо, погрешно ће нам остати да волимо оно што нам наметну. Никад не смемо дозволити да изгубимо контакт са реалношћу, недопустиво је да заборавимо који је наш пут и куда идемо.

„Ако путници знају, рецимо, колико је каменова у калдрми пута и колико је зрна песка под калдрмом, и ако знају имена свег дрвећа и свих травки што расту покрај пута – шта им помаже све то знање, ако не знају где је пут почео, и где ће завршити, и одакле су пошли и куда иду ?“

                                                                                                     Владика Николај Велимировић

Срби знају где је и кад пут почео и знају куда су ишли, куда иду. Наравно да смо приметили како смо успорили. Осећамо да нам нешто отежава пут. Чини се да је дошло време да схватимо да је то што нас успорава, то што нас спутава – терет. Терет који је неприродан, терет настао тиме што нас је Запад, искористивши прилику, узјахао. Прво су нас гурнули у ону „златну средину“, и док смо тамо гурнути уместо да ходамо све време били сагнути, а врло често и пузали, они су искористили прилику да се лакше попну на наша леђа. Немамо више времена да чекамо, морамо се што пре усправити. Када то и урадимо, терет ће спасти са нашег врата и леђа, а ми ћемо моћи да наставимо чврстим кораком својим путем. Ниво до кога ћемо тада стићи, висине до којих ће нас чврст корак одвести, лимитиран је само нашом вером и искреном жељом где је циљ до кога желимо да стигнемо. Тај циљ сигурно није њихова „златна средина“ , циљ је увек тамо где нам је и место – на врху.

Пошто не можемо очекивати од Запада да нам помогне, да призна да је погрешио, јер је за то потребна част, искреност, свест и душа, морамо сами да се покренемо. Да су њихова начела погрешна знамо, самим тим ни чињење им не може бити исправно, искрено и праведно. Нама то не сме бити оправдање, ми морамо знати да смо криви за оно што чинимо, а можда још више за нечињење оног што је потребно. Наше нечињење, наша успаваност и помирљивост, даје њима за право да наставе даље са оним злом које их води, са лажима и неправдом.

Србине, вера ће ти донети нову наду, стрпљење ће ти успоставити мир у души, а неодустајање ће те поново вратити на стазу победе. Ми смо оно у шта верујемо, ми смо оно за шта се боримо. Наша будућност биће онаква какве су нам мисли. Тачно је да је око нас свет пун зависти, свет који не игра по правилима, свет у коме се непрекидно одвијају неправедне борбе. Без обзира на све то, борба у којој ми будемо учествовали имаће исход који ми наметнемо, биће онакав каква нам је и вера. Ако вратимо веру у себе, престанемо да се понижавамо и наставимо чврсто стазама предака, победе ће почети саме да се нижу. Никад не прихватајмо пораз и нећемо ни бити побеђени.

Прочитај без интернета:
262 гласa