„Људи су у основи дивни али се рђавим навикама покваре.“

 Патријарх српски Павле

 

Без обзира на жељу зебре да можда буде само бела или само црна заувек ће остати бело-црна. Леопард сигурно не може променити шаре на свом крзну, исто тако ни човек не може искочити из своје коже. Одавно смо се могли уверити какву кожу има запад, та кожа лукавства и зла је њихова коб од које и да желе не могу побећи, не могу је изменити. Успели су временом да науче како да мењају боје, као камелеон. Промена боје не омогућава промену коже, схватиће. Они не могу да искоче из своје коже. Зашто ми онда правимо глупости покушавајући да ускочимо у њихову.

Схватимо да немамо ни један разлог за то, поносно задржимо оно што имамо јер заиста имамо све разлоге за то. Сачувајмо оно што нас вековима издваја од прљавог талога, љубоморно задржимо оно што нам је увек доносило спас када је деловало да спаса више нема. Не одричимо се среће коју смо тешком муком стекли, оне која је била увек уз нас чак и онда када смо је као кожу која нам је тесна насилно кидали са себе. Онда када због мањка своје вере нисмо били свесни својих поступака.

 Плашите се да не погрешите?

То јесте људски, не заборавимо само да грешке проистичу из рада и борбе али и успех је једино могуће постићи њима, зато не смемо стати. Не покушамо ли, не будемо ли се покренули, успеха сигурно неће бити али нас грешке ни тада неће заобићи. Покушамо ли да се изборимо за оно у шта верујемо, без обзира на грешке које су на сваком путу неизбежне, на крају ћемо бити награђени за своју борбу. Та награда за коју се са вером у души искрено бориш а која нас очекује на крају пута је увек успех.

Да ли ћемо и колико успут погрешити не сме да нас плаши. Једино погрешно у борби за веру, живот и слободу јесте већ познате грешке понављати. Зато не заборавимо да увек консултујемо своју прошлост. Бог нам грешкама указује шта није требало и где смо погрешно скретали, дајући нам искрену шансу док можемо да то исправимо и вратимо се на прави пут. Они који због страха од грешке не крећу већ упорно стоје на раскрсницама живота чекајући бивају прегажени. Господ нам на њиховом примеру показује да такви нису боље ни заслужили.

Време је да се ослободимо рђавих навика које смо за живота стекли. Вратимо се ономе што смо, оној награди коју смо рођењем већ добили као највећи и најлепши поклон. Љубоморно чувајмо и бранимо своју светосавску душу, понос на своје корене, херојску крв, своје наслеђе. Можда ми данас и нисмо достојни те награде, тог Божјег дара, али баш зато, кад смо већ добили такав поклон, не смемо дозволити ником да газећи по нама гази по Божјој награди.

Не због нас и наше важности или још горе гордости већ због предака који то својим делима сигурно нису заслужили, и због вере у Господа коју не смемо напустити. Није питање какви смо ми данас, важно је да будемо довољно паметни да не уништимо темеље које су поставили они пре нас, да би они бољи који ће доћи после нас, који ће крећући се светосавским путем вратити понос мајци Србији и српском роду, имали на чему да граде.

Запитајмо се где је та граница докле смо спремни да нас понижавају, да свака западна шуша, домаћа улизица или НАТО гмизавац прича и ради против наше Отаџбине. Докле то треба да климамо главом док по нама пљују, оптужујући нас за све њихове грехе и злочине? Какви смо ми то ако не дигнемо главу, не подигнемо глас? Шта очекујемо сутра ако дозволимо да нам данас западни лажови испишу будућност? Дозволили смо „кадијама“ са запада и да нас туже и да нам суде, терајући нас да сами себи будемо џелати. Србин, прави светосавац то не може мирно да посматра.

Па да ли смо ми данас онда уопште Срби, где су они прави светосавци? Где су они потомци храброг комите Војислава Танкосића који је на блаћење мајке Србије шамарао Винстона Черчила? Да ли је могуће да нема више у нама оне вреле правдољубиве крви која је текла нашим прецима, оним четницима и комитама који нису могли да трпе претње, туђе налоге и ултиматуме. Оним светосавцима који су били увек спремни и да умру на страшноме кољу за слободу мајке Отаџбине и бољу будућност потомака.

Не желим да верујем и знам да није истина да данас нема нових Војислава. Српске мајке сигурно нису престале да рађају јунаке, можда су их само рђаве навике 21-ог века мало поквариле или успавале. Пробудиће се светосавац, вратити вери и Отаџбини и постати онако одлучан и чврст какав је био и пред Балканске ратове, знајући да се са Арнаутима и Бугарима не може борити дипломатијом. Тада су на нас ударили Арнаути и Бугари потпомогнути од Аустроугарске са камама и бомбама, данас су то НАТО и ЕУ са бобардовањем и ултиматумима. Зато делује невероватно да и данас још увек има оних који верују да се на бомбардовање, понижења и ултиматуме треба одговарати понизношћу.

У време са почетка 19. века на овим просторима владала је потпуна анархија. Због стања у коме је тада била Турска, Аустроугарска је користећи то охрабривала Арнауте и Бугаре да спроводе насиље, злочине и репресију над српским становништвом. Да тада није било оних које су мајке задојиле правим млеком вере, љубави, јунаштва и чојства, да ли би било Србије? Без оних неустрашивих потомака Косовских јунака Србе не би имао ко да одбрани. Управо један од таквих је био и Војислав Танкосић. О његовом јунаштву и храбрости у борби могле су се чути само речи хвале, исте оне које су красиле српске јунаке вековима уназад.

Онако витешки како је четовао од 1903-1906. против Арнаута и Бугара наставиће и од 1912. године кроз Први а од 1913. године и кроз други Балкански рат. Као што нам запад ни данас не дозвољава да удахнемо ваздух, разним захтевима, притисцима и тихом окупацијом, ни тада Србији није било предаха. Завршили су се Балкански ратови а измучену Србију је чекала нова несрећа. Аустроугарска након Сарајевског атентата, 23. јула 1914. у 18 часова предаје ултиматум Србији. Оптужујући је за идеју, организацију и подршку приликом атентата, а у ствари знајући исцрпљеност наше Отаџбине, она жели рат. Захтев се састојао од десет тачака:

  1. да забрани све публикације које пишу против Аустроугарске и својом општом тенденцијом угрожавају њен територијални интегритет
  2. да одмах распусти Народну одбрануи слична удружења и да спречи да оне наставе свој рад под другим именом и у другом виду
  3. да из јавне сцене у Србији избаци све оно што представља пропаганду против Аустроугарске
  4. да из службе уклони све официре и чиновнике који су одговорни за пропаганду против Аустроугарске
  5. да прихвати сарадњу органа царско-краљевске владе у угушивању субверзивног покрета усмереног против територијалног интегритета Царства
  6. да отвори истрагу против учесника у Сарајевском атентату и да прихвати да у овој истрази учествују органи Аустроугарске
  7. да одмах ухапси Војислава Танкосића и Милана Цигановића
  8. да спречи помагање недозвољене трговине оружја преко границе и да отпусти и строго казни припаднике пограничне службе који су помогли пребацивање атентатора
  9. да објасни изјаве српских високих чиновника против монархије дате после 28. јуна
  10. да обавештава царско-краљевску владу о испуњењу ових захтева.

И све друго што је пратило овај ултиматум било је као и ових десет захтева – немогуће. Одговор је тражен без одлагања у року од 48 сати, што нас је онемогућавало и у самом покушају тражења дипломатског решења. Документ ултиматума је био предат тек након одласка француског председника из Русије, где се налазио у званичној посети. На његов повратак чекало се свесно да би било онемогућено саветовање између Француске и Русије и евентуално хитно реаговање. Текст ултиматума предат је великим силама дан после, 24. јула чиме се додатно скратило време за могућу реакцију. Ултиматум је имао само један задатак – понижење Србије.

Британски шеф дипломатије сер Едвард Греј је, прочитавши овај срамни папир упућен Србији, у неверици одмах саопштио да је то најужаснији документ у историји који је упућен некој држави. Вероватно није потребно напомињати да он тада није могао да види ултиматум (у коме су учествовали и Енглези) који је уручен Србији у Рамбујеу на самом истеку 20. века. Није само сер Едвард Греј реаговао: и Руски амбасадор у Бечу чим је прочитао документ упозорио је да се ради о захтевима које не може да испуни ни једна суверена држава.

Ни тада као ни данас изгледа да српски политичари нису пажљиво читали историју па им зато и није познато шта заправо западни лешинари желе. Понашајући се у складу са тим непознавањем прошлости и поред немогућих услова који су упућени Србији њени политичари покушавају да испуне што више захтева тражећи компромис. Један од уступака незајажљивој Аустроугарској било је и стављане у притвор војводе Танкосића.

Наравно то Аустроугарску није ни задовољило ни зауставило. Када рат креће и када свима постаје јасно да је он неизбежан, Војислав бива пуштен и преузима команду свог одреда у одбрани Београда. Онда кад политичари схвате где су нас довели и немају више куда, сете се оних за које Отаџбина нема цену. Тада као и увек политичари беже а Срби захваљујући њиховим погрешним одлукама опет морају у ровове. У првом удару непријатељске војске и хаосу који је њиме изазван у већ напаћеној и измученој Србији Танкосић са својим одредом чини све и држи одбрану Београда пуна три дана. У односу на дешавања, а у складу са својим темпераментом, јавно прети да ће „избатинати министре што су прве ноћи утекли из града и створили панику“.

Нажалост ни много касније се они који се баве политиком у Србији нису променили па су након НАТО агресије на нашу Отаџбину чинили исте грешке због трулих компромиса са онима са којима је то немогуће. Тада нису само стављали своје официре и хероје у притвор већ, још горе, хапсили су ратнике, хероје, официре па чак и председнике да би их испоручили својим непријатељима на милост и немилост. Сигурно је да би и данас са министрима и политичарима неки нови српски јунаци имали пуне руке посла.

Током самог рата Танкосић са својим одредом учествује у најжешћим биткама, никад се не повлачећи, никад не одустајући. У самим биткама код Крупња прилике су наместиле да се са снагом и одлучношћу одреда војводе Танкосића упозна Јосип Броз, наравно тада припадник непријатељске аустроугарске војске. Танкосић се потрудио да тај сусрет остане дубоко урезан у памћење непријатељу.

Страх који је владао од Србина који се као сваки светосавац плаши само Бога може се видети по понашању Аустроугара након уласка у Београд. Непријатељ се тада плашио и сенки српских јунака па је темељно претресен сваки кутак где је војвода Танкосић икад залазио. Наравно нису успели да га пронађу па ће страх наставити да их прогања све до 2. новембра 1915. године, када се војвода од смртних рана задобијених 31. октобра у бици код Игришта упокојио.

И у тој последњој бици показао је како куца право српско срце. Ту недалеко од Великог Поповића, суочен са вишеструко јачим и надмоћнијим непријатељем, није застао, није се уплашио. Не, само је повикао: „Јунаци, напред за мном ко хоће да погине!“ Кренуо је као и увек први а непријатељски рафал га је покосио заједно са још неколико добровољаца. Тешко рањен само је изустио: „Уједоше ме!“. Саборци га сахрањују на тајном месту али за време окупације Аустријанци проналазе гроб. Страх који у њима влада од светосаваца није им дозволио ни мртвог да га оставе да почива у миру. Откопавају му тело, сликају га и објављују у новинама, уз текст да је „демон светског рата мртав“.

Војислав је урадио све што је могао за вољену Србију, водећи се делима светог цара Лазара а желећи да остави будућим генерацијама аманет да страх никад не сме да овлада светосавцем. Прошлост нам је сигуран сведок да су вера и част прво поглавље књиге о Отаџбини и слободи. Жртве које поштују или се клањају својим џелатима нису заслужиле поштовање а ни будућност. Светосавски народ је, за разлику од неких других, скупо плаћајући заслужио будућност и ником је неће поклонити.

Прочитај без интернета:
213 гласa