Србија не може напред док год убијамо дух и слободу, забрањујемо и протерујемо истину, памет, правду. Многи су мислили да се са Титом и комунистичком партијом завршило то раздобље када је све што је српско проглашавано за назадно и опасно. Да ли је тако? Не говоримо сада о томе у шта НАТО, Запад или ЕУ жели да нас убеди. Не, говоримо о нечем много горем, о онима међу нама који раде против нас. О оним изродима српским које је Запад или купио или убедио у своју антисрпску политику, у своју борбу против свега православног. Знамо да су њихове душе јадне, али не смемо дозволити да њихов јад убије нас.

Данас не могу српску децу да пошаљу на Сремски фронт. Зато нас ваљда убеђују како српски војници треба да учествују у некаквим мировним мисијама. Мисијама оног дела запада који нас је не тако давно немилосрдно бомбардовао. Сем ироније да помажемо непријатељу, то је и неприхватљиво понижење за сваког ко себе сматра Србином. Ко сме да гази по гробовима српске нејачи? Ко сме некажњено да се игра са српском земљом натопљеном крвљу родољуба? Ко то поновно ризикује српску децу и то опет тамо где није потребно? То је у ствари један од најпогоднијих начина како да домаће слуге изнова изађу у сусрет непријатељима Срба. Времена им данас не дозвољавају да праве неке нове Голе Отоке. Нажалост, то не спречава оне извитоперене монструме међу нама да праве неке друге покварене игре за своје ЕУ газде.

У томе предњачи некакав епидемиолог др. Зоран Радовић са својим болесним теоријама. Што је још тужније, тај је председник етичког комитета Српског лекарског друштва.(1) Он је у стању да држи предавања о томе како осиромашени уранијум није штетан. Наравно, то је био позив да му се придруже и други издајници. Први у помоћ му је стигао већ доказани слуган НАТО интереса. Ко би други до бивши министар војске, а сада председник Демократске странке Драган Шутановац (2). Иначе познат по својим „иновацијама и проналазаштву“. Најпознатија иновација је његов проналазак пашњака насред Врачара. Вероватно за оне овце које су одувек биле за шишање. Осилио се тај слуган, заборављајући да светосавци јесу добри, али нису ни јагањци, ни овце, већ вукови.

У сваком случају, како то да нисмо одмах схватили: по њиховом западни „пријатељи“ су нас бомбардовали зато што су хуманисти. Још мало па ће испасти да су жртве које је то бомбардовање изазвало много мање него што би биле да они Србију нису „превентивно лечили“ осиромашеним уранијумом. Неће нас изненадити ако ускоро буду тражили да се НАТО-у колективно захвалимо за здравље. Можда ће наши властодршци да им спреме и неки орден захвалности.

Како овакви монструми смеју да уђу у Србију? Како ови наши изроди имају било каква грађанска права у Србији? Српски народе, докле можеш ово још да трпиш?

Оне праве Србе неће никад моћи да убеде у те глупости. Никад светосавце неће моћи да купе. Могу они да нас зраче осиромашеним уранијумом али прави Срби неће као Радовић, Шутановац и њима слични вршити геноцид над самим собом. Знају они прави да је ово само наставак вековне политике која се води против свега што је српско. Наставак вековне непоштене и нехумане борбе против свега православног, свега што има душу.

Колико треба па да се схвати да је Запад сваку прилику, сваки сукоб, сваки рат користио да се са Србима обрачуна по свим основама? Нису они гледали само да нас истребе. То им јесте одувек био коначни циљ, али су радили и све друге припремне радње да, ако преживимо, што мање о себи знамо. Што мање верујемо у себе. Модерним „геноцидом“ су нас стално слабили.

Нису заборављали ни једну прилику да нам мењају језик, писмо, историју… Све оно што нас чини народом. Све оно због чега и јесмо супериорни. Наравно да има оних који не верују колико су нам изменили језик и дали га другима. А то су чинили како би од тих других правили некакве народе. Њима је најбоље поставити питање да ли им стварно звуче српски – јануар, фебруар, март, април, мај… Или ипак можда разумљивије и српскије звуче – сијечањ, вељача, ожујак, травањ, свибањ, липањ, српањ…

Или нека покушају, рецимо, да прочитају оригиналну верзију Сретењског устава из 1835. год. Наравно, тешко да ће успети, или ће разумети тек по нешто. Како је могуће да Србин не разуме свог деду или прадеду? Па прошло је једва нешто више од 180 година. А то је био први устав који говори о грађанским слободама и правима. Не знамо да прочитамо нешто што је штампано у нашој Отаџбини и писано на српском!?

Оно што нису успели да промене гледали су да спале и униште. Нису случајно архиве и библиотеке за „демократски“ запад одувек биле легалан ратни циљ. Нису случајно користили своје савезнике да пале, руше, пљачкају, скрнаве српске гробове, светиње, цркве, универзитете, школе… Србин је одувек по сваку цену морао бити заустављен.

Користили су сваки рат али и мир. Тако је после Другог светског рата у Србији страдала и прогоњена српска интелигенција. Наравно не први пут, и не зато што је сарађивала са окупатором, јер није. Морала је да страда зато што је била српска и подржала ЈВуО (Југословенску војску у отаџбини). Као таква увек је представљала опасност од оног чега се наш непријатељ највише плашио – истине. Могли би се кроз историју вратити и уназад и видети да то није ни случајан ни издвојен пример када је у питању српска интелигенција. Јер је то одувек био онај део Срба који је требало и желео да нас повуче напред, а то Србима није дозвољено. Зато је морао бити спутан, заустављен, одстрањен, уништен. Од Немањића преко Османлија, Балканских, Првог и Другог светског рата – увек иста коб.

Задржимо се ипак на оном периоду који нам је најсвежији. Чистки српских умова после Другог светског рата. Уместо да се поносимо умовима и напредним интелектуалцима национално опредељеним, уместо да они буду стуб и ослонац који ће помоћи напредак разрушене и измучене земље, што би свако на свету учинио –  Србији је од стране комунистичке власти диригована чистка. Ваљда је било потребно да се Срби ни по броју али ни по интелигенцији не осете снажнијим, бољим од других.

Тако је налагало то њихово „братство и јединство“ дириговано са Запада. Негде сам давно прочитао шаљиву крилатицу: „када не можеш да га победиш ти му се придружи“. За Србе су ту крилатицу битно изменили, па она вероватно гласи: „пошто их не можемо победити ни надвладати морамо их систематски мењати“.

После изједначавања ЈВуО т.ј. четника, како су их партизани звали, са усташама – иако то није имало ниједан могућ или логичан разлог, наставила се антисрпска политика. Нису нам дали ни ваздух да удахнемо иако смо били на страни правде и победници. Свугде у свету победници су славили крај једног мрачног раздобља. Само су у нашој Отаџбини они који су изгубили постајали преко ноћи победници. Само у Југославији је било могуће да усташе ускачу уз одобрење у униформе партизана. (3) Само су овде поражени злочинци постајали победници са привилегијама. Само је наша вољена домовина дозволила да регуларна, часна, антифашистичка војска ЈВуО буде проглашена непријатељском и издајничком. Није се наравно задржало само на проглашењу, морала је да буде и потпуно уништена.

Наравно, све је то под већ припремљиним крилатицама против свега српског био само део. Крајем 1944. године, док рат још није био свуда ни завршен, у Србији се кренуло са прогоном интелектуалаца. На удару су се нашли академици, доктори, свештеници, научници, професори Београдског универзитета…

Међу првима који су осетили прогон свега што би Србе могло да уздигне нашли су се: директор Балканолошког института у Београду Хенрик Барић, германиста Перо Слијепчевић и његов брат историчар Српске Православне Цркве Ђоко Слијепчевић, истакнути лингвиста Бранко Милетић, више од 60 асистената, доцената, ванредних и редовних професора, директор Института за физиологију, генетику и селекцију Српске академије наука др. Боривоје Д. Милојевић, академик Миодраг Томић, оснивач примењене ентомологије у Србији проф. др. Михаило Градојевић, познати професор др. Реља З. Поповић, истакнути интерниста проф. др. Лазо Станојевић…

Тако је тада било у Србији тешко, тужно и за неповеровати. Нажалост, као и свако зло када се покрене, тешко га је зауставити. Тај пожар зла ширио се Србијом, подржан изнутра непријатељима Џрпства и оним заведеним, али увек фино диригован споља. Као и сваки неконтролисани пожар односио је неселективно све пред собом. Са њим је горело оно најумније у нашој Отаџбини, остављајући од свега што је требало да буде ослонац нашег друштва само пепео. Ту, пред нашим очима, горела је наша Отаџбина а ми нисмо били способни тај пожар да угасимо.

 „Воде свих река не могу испрати руке крваве од злочина.“

 Есхил 525 п.н.е. – 456 п.н.е.

Нажалост, опет смо својом неопрезношћу дозволили да нас сатру. Сада опет морамо да им покажемо и докажемо да су светосавци једини народ који је заиста способан да се из пепела поново роди. Србин је тај који и поред свега живи, живеће и све неправде надживеће.

(1) www.blic.rs/vesti/drustvo/da-li-nas-ubijaju-rak-i-nato-uranijum-ugledni-lekar-pokrece-temu-koja-ce-prodrmati/7g1dsyd

(2) www.informer.rs/vesti/politika/96148/STA-MOZGOM-SUTANOVAC-Osiromaseni-uranijum-NATO-bombi-nije-stetan-zdravlje-ljudi

(3)

Др Животије Ђорђевић: Око 80.000 усташа било у Титовим униформама, Хрвати су продавали ископане очи Срба! // www.novosti.rs/вести/насловна/друштво.395.html:602114-Др-Животије-Ђорђевић-Око-80-000-усташа-било-у-Титовим-униформама-Хрвати-су-продавали-ископане-очи-Срба

95 гласовa