Афера с тајним снимцима на којима смо (са томпусом у устима и још по нечим у рукама) гледали „обрађеног“ Ивицу Дачића [i], садашњег шефа српске дипломатије а у време настанка видео клипова, да апсурд буде већи, челника министарства унутрашњих дела и потоњег српског премијера, ако ништа друго, разоткрила је сву беду и јад постпетооктобарске Србије и оголила до краја садашњи окупациони режим, који предводи Александрар Вучић као водећа западна марионета и настављач досманлијских тековина.

Која је главна порука најновије афере?

Да је безбедносни систем Србије разорен и у рукама запада (или неко мисли да они нису умешани?) што директно, што преко домаћих квислиншких полуга, те да се ту „не зна ко (и за кога) коси, ко (и коме) воду носи“. Наравно, жаргонски и у шали речено. У стварности, у свему томе постоји и те какав (но невидљив) систем и неписана правила. Али не у интересу Србије, већ оних који су је узјахали и систематски је разарају.

Рецимо, познато је да се британски држављанин (од оца Енглеза и мајке Хрватице), господин Амадео Воткинс, незванично резидент британске обавештајне службе вишег ранга и стални стручни сарадник НАТО-а, налази на месту специјалног саветника министра унутрашњих послова Р. Србије, и као такав је непосредно задужен за „реформу“ полиције. Дакле, државни службеник без држављанства Србије (можда му је и додељено али то до сада није саопштено јавности), прима високу плату из буџета и реформише МУП, онако како је реформисао и Војску Србије и систем одбране у целини, пре 10-так година.

На срамоту и понижење свих нас.

И сада питање, подразумева се хипотетичко: да ли је наведени обавештајац – саветник у самом врху српског МУП-а – био упознат са случајем Мише Радуловића зв. Банана и да ли је могао доћи до спорног материјала, имајући у виду колико већ дуго ведри и облачи и остварује и директан и индиректан утицај не само на министра Стефановића и директора полиције Вељовића, већ и на све тамошње начелнике управа и одељења?

Одговор је, надам се, на дохват руке и јасан сам по себи.

На неизбежна, сасвим реална питања – како су снимци доспели до јавности преко таблоида, ко манипулише политичком сценом Србије, шта је циљ афере, ко изазива и води кризу, да ли смо свесни понижења, на шта нам личи и у који је ћорсокак доспео безбедносни (баш као и одбрамбени) систем земље, као један од најважнијих стубова државе и гарант сигурности грађана, имајући у виду све напред наведено, наравно да правих одговора нема, нити ће их бити у догледно време. И не надајмо се улудо у супротно.

Јер, циљ ове субверзивне операције коалиције западних служби која влада Србијом, није био да добијемо тражене одговоре и дознамо истину, да истерамо Дачића и остале марионетске икебане на чистац након чега би поденели оставке са свих функција, већ да се додатно дестабилизује потпуно посрнула земља и перманентно скреће пажња са много важнијих догађаја и проблема, као што су: предаја Космета шиптарским НАТО јаничарима, поплава стотине хиљада арапских миграната која управо креће пуним замахом, наставак пљачке и распродаја преосталих српских привредних и осталих ресурса и даље територијално комадање Србије. Или нам најновија дешавања на југу Србије (Прешево и Бујановац) као и у Рашкој области, другачије изгледају?

Такође, дилема не би требало да буде – колико је у обелодањивање снимака умешан Александар Вучић, када је познато да је управо он морао, највероватније по налогу западних деливери обавештајних јунита, да омогући (пренесе сигнал, одобри, учини материјал доступним и сл.) изношење Дачићевог прљавог веша (смештеног, иначе, на десетине нарезаних дискова и још више страна пратеће компромитујуће документације наслеђене од покојног Микија Ракића, бившег шефа Бироа за кординацију служби), већ – због чега након невиђене бламаже и озбиљне штете, јер то објективно јесте тако, бар не помисли да подносе неопозиву оставку и трајно се повуче из политичког живота? И то из више врло убедљивих разлога.

Рецимо, сам је обелоданио пред милионским аудиторијумом [ii] да је знао за постојање снимака (не и да ли је истима располагао, што упорно скрива), али га то није спречавало да неморално, обмањујући српску јавност (баш као што је то чинио и Борис Тадић), Ивицу Дачића и остале превртаче из давно расточеног СПС-а, удомљава у врхове власти Србије на најзначајније позиције и да их још увек тамо држи. И тако нас организовано понижава пред светом.

Томе у прилог иду изјаве познатог социолога Јове Бакића[iii], који је открио а затим и врло уверљиво потврдио да је, приватно боравећи код Александра Вучића у службеним просторијама Владе Србије, имао прилике не само да види, већ и да добрано „скенира“ наведени компромитујући материјал.

Обратимо пажњу на напред наведено – потпредседник Владе и шеф Бироа за кординацију чини доступним најосетљивији оперативни – полицијски и тужилачки материјал – потпуно непозваном лицу. И то тако што ни он сам (Вучић) не би смео да располаже наведеним „штивом“. Без обзира на функцију, а видећемо и зашто.

Успут, ни једном до сада Вучић није директно демантовао изјаве Бакића нити их назвао лажним, већ је то само урадио индиректно, кроз немушто саопштење свог кабинета, у мају месецу ове године.

У иоле нормалним земљама само овај податак би довео до моменталне оставке председника Владе и за сва времена га удаљио не само из политичког живота, већ и од обављања било какве јавне функције. Био би жигосан од стране јавности а од тужилачких тимова кривично гоњен за одавање службене тајне и за још пар најтежих инкриминација.

Ко је бар мало пратио тзв. безбедносну сцену Србије у протеклом периоду, релативно лако је могао да дозна, да је Дачић улетео у „филмску“ причу о Миши зв. Банана, у оперативној акцији коју је према нарко дилерима водила Управа криминалистичке полиције МУП-а, тачније, њен специјализовани орган – СБПОК (Служба за сузбијање организованог криминала).

Дакле, имали смо ситуацију да потчињени орган оперативно обрађује свог шефа (министра), да у складу са том крајње атипичном ситуацијом не предузима адекватне мере, а морали су, зато што су према прописима и такве ситуације предвиђене, а затим, преко директора полиције, Милорада Вељовића (онога који једино до сада ћути и не изјашњава се поводом тајних снимака), ненадлежно и противзаконито уступа изворни материјал (или верне копије) тадашњем шефу Бироа за кординацију рада служби, сада покојном Микију Ракићу. Ономе који таквим материјалом није смео да располаже и да га умножава.

(Потребно је нагласити јавности ради, да у појам „службе“, ни тада па ни сада, према важећим законима и прописима, не спада наведени СБПОК, зато што такав статус имају искључиво – БИА, ВБА и ВОА).

Како смо дошли до оваквог потонућа?

Веома просто. Не само да су нам након (као и пре) петооктобарске револуције западни „пријатељи“ инволвирали, преко појединих лидера ДОС-а, припремљену резидентуру и бројне агентурне позиције у саме врхове служби (цивилних и војних) као и полиције, већ је легендирано, кроз такозвани „процес реформи“ (што је провидни изговор за извргавање руглу свега што је вредело у овој држави и што би се најпростије могло окарактерисати као „реформа реформе“ – десетина пута реформисаних система и подсистема државне управе), сав тај антисрпски посао озваничен кроз законе и подзаконске прописе, којима смо и дефинитивно докрајчени. Наочиглед и уз активно учешће више гарнитура посланика српске скупштине, али и бројних других друштвених делатника и српских интелектуалаца.

Првобитно је, након невиђене галаме и харанге, све под слоганом да службе морају бити под тзв. демократском и цивилном контролом и независне (на основу перфидних директива западних окупатора), донет 2002.године „Закон о службама безбедности“, које не само да су развлашћене и сатрвене, кадровски десетковане а персонал преумљен, већ су угуране, што би се народски рекло, у исти кош и бабе и жабе. На отвореној сцени смо добили не демократску и цивилну, већ партијску контролу.

Услед отцепљења Црне Горе приступило се даљем разарању и девастирању служби (као и полиције), па је тако 2007.године донет „Закон о основама уређења служби безбедности Републике Србије“ (јула 2012.године дорађен изменама и допунама)[iv], којим је, као и законима о Безбедносно-информативној агенцији и Војно-безбедносној агенцији, створен амбијент да уместо прокламованог јединственог и независног безбедносног (и обавештајног) система Републике Србије, добијемо управо супротно стање. Стање у којем је озакоњен лов у мутном, партијско балансирање и прегањање и директно мешање ненадлежних и нестручних лица у озбиљне државне послове.

Па је тако омогућена и једноставнија, нескривена и перманентна контрола и управљање овим државним системом од стране западних покровитеља.

Како, иначе, тумачити другачије својеврсну егзибицију у „Закону о основама уређења служби безбедности Републике Србије“ где је регулисано, потпуно противуставно или бар мимо духа Устава, да најважнији државни органи као што су: председник Републике, председник Владе, поједини министри, затим, директори безбедносних и обавештајних агенција и, као шлаг на торту, начелник Генералштаба, образују „Савет за националну безбедност“. Слободно се може констатовати – парадржавно тело, које, бар према наведеном закону, преузима уставну улогу управо свих наведених државних функционера понаособ.

Чему служи Савет за националну безбедност (иначе копија сличних тела са запада, али персонално потпуно другачије конципиран), уколико је врло прецизно одрђена улога и начин поступања како председника Републике, председника Владе, тако и осталих државних функционера који га чине? Или, посматрано из супротног смера – шта наведени функционери раде на питањима националне безбедности, уколико, уместо да извршавају своју уставну улогу и законима прецизиране обавезе, чекају да то у њихово име обави Савет за националну безбедност, након „саветовања“?

О чему се то они саветују, договарају, кординирају и како усклађују нешто што по дефиницији чак не би смели да чине, па још и да доносе закључке и некакве извршне одлуке?

Зашто је био потребан Савет, као нови државни али не стручни и не непартијски орган, када су директори безбедносних и осталих агенција и органа полиције и војске, могли (и морали према постојећим законима и прописима), да се саветују и поступају из надлежности, на тзв. радним и осталим експертским састанцима и сесијама, што је уобичајена и нормална пракса свугде у свету?

Рецимо, уколико је Тужилаштво независни државни орган према Уставу и уколико је искључиво оно надлежно за покретање и вођење истрага, а случај Дачић – Миша „Банана“ је уџбенички пример за тако нешто, о чему је то Савет за националну безбедност тих година (али и у времену од када је напредњачка власт кренула у „љути“ реформски бој) расправљао и које одлуке доносио? И како је то уопште смео, имајући у виду да је било каквом одлуком могао утицати на тужилачку истрагу?

Јасно је, барем сада, да је тога и те како било. Али не у складу са Уставом и кривичним законодавством, већ према задацима западних ментора и у складу са партијским политикама и свакодневним перформансима из асортимана психолошко-пропагандних операција. Ето одговора како су разноразни партијски (и агентурни) кадрови врло лако долазили до осетљивих материјала служби и полицијских органа. И да су тек након те силне реформе уследиле злоупотребе и последице по безбедност и углед државе.

Но, не би било ни по’ јада да су се наведним законом зауставили само на Савету за националну безбедност. Тадашњи (потпуно исто као и садашњи) властодршци, су „оплеменили“ националну безбедност још са три тела, односно органа, и то: (1) Секретар Савета за националну безбедност кога поставља председник Републике, према члану 7, затим (2) Канцеларија Савета за националну безбедност (као служба Владе) регулисана чланом 8, и најважније, (3) Биро за кординацију, према члану 11, који „оперативно усклађује рад служби безбедности и извршава закључке Савета о питањима из своје надлежности“.

Добро је познато ко је био у Тадићевом мандату на челу Бироа за кординацију (уједно и секретар Савета за националну безбедност), а ко је, након формалног (не и суштинског) силаска са сцене досманлија и њихове антисрпске политике, ту функцију, као тзв. први потпредседник Владе преузео. И до дана данашњег је држи, не размишљајући да је преда, иако је према Закону о Влади Србије, то морао да учини оног момента када је изабран на функцију премијера, након парламентарних избора 2014.године. Зато што је у сукобу не само са законима, устаљеном политичком праксом, основним моралним кодексима, већ и са самим собом и прокламованом политиком.

Ако наведеноме додамо, примера ради, садржај једног другог, посебно важног прописа – Закона о Безбедносно-информативној агенцији[v], а то је члан 18, у коме дословно стоји следеће: „у обављању послова из свог делокруга Агенција је обавезна да се придржава начелних ставова и смерница Владе које се односе на безбедносно-обавештајну политику Републике Србије“, онда је потпуно јасно како се манипулише службама (као и органима полиције и војске), и како помпезна прича о независности тих државних тела апсолутно нема никаквог смисла.

Шта смо, дакле, добили такозваном реформом безбедносно-обавештајног система након превратничког петооктобарског удара?

Неутралисан је раније постављен и изванредно организован (уз све слабости) јединствени систем МУП-а конциприран кроз ресоре: Јавне безбедности (РЈБ) и Државне безбедности (РДБ), с једне стране, и систем Војне безбедности (и Војне полиције) и војно-обавештајних послова, који су се налазили под командом начелника Генералштаба (у то време одговоран за јединствену борбену готовост Војске у миру и рату, која не може да постоји уколико се наведени подсистеми одстране из њеног органског састава), са друге стране.

Систем који је омогућавао да се веома просто и без додатних бирократских и партијских акробација, извршавају уставне обавезе и задаци из надлежности. Кординирано и усклађено, а уколико то није могло непосредно, државни органи (председник, премијер, министри) су имали на располагању све потребне уставне полуге како би се евентуално несагласје и различито тумачење и поступање у пракси, довело у предвиђени колосек.

Да ли је такав систем, проверен у пракси и то у најтежим условима, као што је оружана агресија западне Алијансе уз остала ратна збивања 90-тих, био савршен? Наравно да није. Такав систем и не постоји нигде у свету. Али, да ли је то у односу на ово што имамо последњих петнаест година, било куд и камо боље и успешније, свакако једно велико – да. И за то постоје и дан данас бројне чињенице и суви докази.

Уосталом, случај вишеструког министра и бившег премијера, Ивице Дачића, и његовог „случајног“ друговања са нарко босовима, као и „несналажење“ у овом случају још увек шефа Бироа за кординацију служби, Александра Вучића, наведено најбоље потврђују.

И на крају, да не заборавимо – шта у вези афере предузима председавајући Савета за националну безбедност (тако стоји у закону) – председник Републике, Томислав Николић и за када је планирао сазивање седнице тог „важног“ државног тела? Које ће мере предложити у односу на председавајућег ОЕБС-а, инкриминисаног Ивицу Дачића, који, такође, „на основу позива председавајућег“ може присуствовати не само седницама Савета, већ учествовати у раду и Бироа за кординацију служби?

Али, о свему томе и још о које чему смешном и истовремено жалосном, неком другом приликом. Након што се појаве и одслушају тонски записи (или бар прочитају транскрипти) оног „немог филма“ с почетка текста и буде извршена „безбедносно-обавештајна анализа“ од стране „независних“ српских аналитичара и тзв. експерата еуроатлантске провенијенције, подразумева се.

УПУТНИЦЕ

[i] www.nspm.rs/hronika/ivica-dacic-misa-banana-je-2008.-trazio-da-pravim-vladu-sa-ds-om-bitno-mi-je-sta-kaze-vucic-a-ne-stefanovic-i-mihajloviceva.html

[ii] www.politika.rs/rubrike/Politika/Vucic-Srbija-spremna-za-prijem-izbeglica.sr.html

[iii] 91.222.7.145/hronika/jovo-bakic-vucic-mi-se-2012.-zahvalio-na-kritici-dacica-i-pokazao-fasciklu-sa-fotografijama-i-transkriptima-razgovora-njega-i-mise-banane.html

[iv] www.pravno-informacioni-sistem.rs/SlGlasnikPortal/viewdoc?uuid=6aa911af-6238-45c5-ad7d 2e611cd1c5fa&actid=&regactid=281930&doctype=reg&latest=true&firstCall=true

[v] www.pravno-informacioni-sistem.rs/SlGlasnikPortal/viewdoc?uuid=264ac61e-c354-46ef-8814-02ce09c6e1c5&actid=&regactid=288471&doctype=reg&latest=true&firstCall=true

Прочитај без интернета:
41 глас