Нема никакве дилеме да је „геноцидна“ Британска резолуција о Србреници, у свих својих седам верзија, била озбиљан антисрпски пројекат чији је примарни циљ био отварање простора за затирање Републике Српске као последњег бастиона српске државотворне националне свести (будући да од оног „историјског“ загрљаја Тадића и Дачића Србија више не зна шта је то, а након загрљаја Дачића и Вучића не зна да је то икада и знала). Али, покушај да се Резолуцијом Савета безбедности верификује некомпетентна и научно неодржива квалификација Хашког трибунала да се у Сребреници догодио злочин геноцида, која је још донета и прегласавањем судија (судија Антонети је изузео мишљење), има и дубље, подмуклије намере, везане за српски народ и његов положај у Новом светском поретку како га виде евро-атлантисти.

Овде се ваља подсетити да су прве НАТО бомбе намењене Србима пале управо на босанске Србе 1995. године, када је НАТО покренуо операцију под кодним називом „Намерна сила“ (1) у којој је употребљавао уранијумску муницију, а да је бомбардовање Србије практично само кулминација тада започетих ратних дејстава против Срба на шта упућује и кодни назив бомбардовања СРЈ – Операција „Савезничка сила“ (2). Верујем да је аналогија са покушајем проглашавања босанских Срба за геноцидан народ јасна!

Отуда је од велике важности што квалификацију о геноцидности сребреначког злочина нису подржале угледне институције и појединци који се проучавањем злочина геноцида баве на научној основи (Попут центра „Симон Визентал“ и његовог директора Ефраима Зурофа, исламског теолога Имрана Хосеина и других).

А шта наука, неоптерећена западним интересима и Сорошевим парама, каже о Сребреници могли смо видети и чути на међународној конференцији „Сребреница 1995-2015: чињенице, недоумице, пропаганда“ који су у Београду организовали Фонд стратешке културе и Музеј жртава геноцида, 04.07.2015. Пред препуном салом хотела „Лајф дизајн“ (Life design) трагични сребренички догађаји осветљени су са разних страна, а речено је много тога што до сада широј јавности није било познато. Ауторитет, озбиљност и аргументи излагача, од којих су неки, директно или индиректно били и део самих догађања, развејали су много лажних слика које је створила моћна западна пропагандна машинерија. По свему судећи ова Конференција могла би бити својеврсна раскрсница у прилазу сребреничким догађајима како у српској, тако и у међународној заједници. (3).

Пре него што ово шире образложимо ваља нагласити да је Конференција имала 13 пријављених реферата од којих је 11 усмено образложено, један је презентован као видео-приказ, а један није образложен због оправданог одсуства аутора (Радован Пилиповић) , али ће се наћи у Зборнику радова. Списак свих учесника и реферата дајемо у Упутницама под бројем (4) и препорука је да га обавезно погледате, како би боље схватили са којих је све страна осветљена сребреничка трагедија, колико је висок кредибилитет излагача, и због чега Ваш аутор тврди да ова Конференција може бити прекретница у даљем утврђивању стварне истине о Сребреници и обарању политичке квалификације о „геноциду“ сковане у једној доказано  квази-правној и анти-српској институцији каква је Хашки трибунал.

Дакле, шта нам је тако важно донела ова конференција?!

Пре свега, она је заинтересованој јавности и српским властима понудила мноштво научних, војних, политичких, социјалних и других аргумената зашто Сребреница није и не може бити злочин геноцида, не умањајући трагичност самих догађаја, нити неспорну чињеницу да су Срби на том простору извршили злочине. У том смислу, поред осталог, указано је да:

  • Хашки трибунал никада није заиста доказао постојање геноцидних намера, планова о његовом извршењу, нити именовао наредбодавце без чега, по постојећим дефиницијама, нема злочина геноцида.
  • Поређење података о броју заробљених, стрељаних и несталих у појединим хашким пресудама (генерал Толимир, генерал Крстић итд.), како са укупним бројем становника енклаве, тако и међусобно ствара контрадикторну слику и доводи у питање како легитимитет самих пресуда тако и, у њима дату, квалификацију геноцида.
  • Постоје докази да је војска босанских Срба пустила жене и децу из освојене енклаве, што само по себи искључује геноцид.
  • Пробој злогласне дивизије Армије БиХ која је у колони имала и цивиле био је праћен великим губицима у људству са муслиманске стране, али су они били легитимни војни циљ.
  • Најважнија техника ДНК анализе који се користи у истраживању злочина у Сребреници (тзв. метод малог узорка) не сматра се научно поузданом.
  • У име Хашког трибунала ДНК истраживања о Сребреници води Међународна комисија за нестала лица (ИЦМП) основана у Сједињеним Државама, а од 2007. године 93% њеног особља чине босански Муслимани!! Ова комисија Трибуналу у Хагу никада није доставила прецизне податке о методологији коју је примењивала, нити је браниоцима икада доставила потпуну евиденцију о ДНК доказима, чиме је окривљенима оспорено основно људско право да преиспитују и побијају доказе оптужбе.
  • ИЦМП је одбио да достави податке о својим ДНК тестовима за потребе назависног научног истраживања, што буди оправдану сумњу у њихову валидност. А управо ти „докази“ умногоме су утицали да се сребренички злочини класификују као геноцид од стране Трибунала.
  • Чак и најпрецизнија ДНК истраживања не пружају валидне податке о узроку и месту смрти и не могу одговорити на питање колико је убијених страдало током борби, а колико је стрељано. Према независним истраживањима број оних за које се несумњиво може рећи да су стрељани износи око 1.000, а има индиција да је тај број за пар стотина већи. О цифри од преко 8.000 нема ни говора.
  • Занимљиво је да према подацима санитетске службе Војске Републике Српске број погинулих Бошњака у читавом подрињском крају износи око 8.200, што указује на вероватно премештање погинулих са других подрињских локација у реон Сребренице
  • Иако је Сребреница формално била тзв. „заштићена зона“ муслиманске војне формације нису биле разоружане о чему постоје бројни докази (од писаних наредби до изјава очевидаца) а у периоду 1992 – 1995 борци дивизије Армије БиХ, под командом Насера Орића, користећи ову територију као базу вршили су борбена дејства и зверске злочине према српском становништву, па број убијених Срба, углавном цивила, у том периоду прелази 3.300.
  • Манипулације у вези са сребреничком трагедијом служиле су и служе као основ за хомогенизацију радикалног ислама и регрутовање нових снага не само на простору Западног Балкана већ и шире.

 

Све изнете констатације подкрепљене су адекватним доказима, обрађеним валидним научним методама. Већина њих била је позната и раније, али тек овако изнете, на једном месту, показују колико пукотина има лаж о наводном сребреничком геноциду. Отуда би аргументи изнети на овој Конференцији морали представљати не само мотив већ и обавезу српских власти и буџетских инстиуција да отворено, много активније и чвршће оспоре све флоскуле на којима се заснива лаж о томе да се у Сребреници десио геноцид.

 

Друго, Конференција је указала на јасну политичку позадину протурања тезе да се у Сребреници догодио злочин геноцида, и опасности које из тога проистичу не само за босанске Србе већ и за цео српски национални корпус.

 

Треће, велика посећеност конференције све време њеног трајања и активно учешће присутних у њеном раду, кроз питања и разговор са учесницима, показује да српски народ није спреман да прихвати сребреничку лаж као готову истину, упркос снажној  манипулативној кампањи коју западни ментори и  њихови штићеници у Србији врше већ годинама уназад и на коју су потрошили милионе евра. Ово је показатељ да српско национално биће још увек има снаге и енергије да пружа отпор  преобликовању националне свести, упркос  огромних количина седатива анти-србизма које му убризгава сопствена политичка елита и од Запада плаћени НВО сектор.

 

Као четврто, у вези с тим, излагање младог Мирка Шукала као представника групе студената која је предала петицију  државном врху Србије о штетности присуства на комеморацији у Поточарима, показало је да међу младима постоји здраво патриотско језгро које на прави начин сагледава опасности које носи садашња политика удвориштва према онима који и не скривају своје анти-српске намере.

 

У том смислу, организатор је направио сјајну ствар штампањем садржајне брошурице џепног формата у којој је концизно али јасно навео сребреничке контраверзе и понудио одговоре на основна питања која се намећу логичким размишљањем, а које гуши агресивна западна пропаганда. Брошурицу су сјајно обликовали проф.др Стефан Каргановић председник НВО „Историјски пројекат Сребреница“, аутор неколико књига на ову тему и  Александар Павић, аутор књиге „Забрањена истина о Сребреници“ и она је бесплетно дељена посетиоцима Конференције, а организатор је најавио њен превод на водеће светске језике (руски, енглески, кинески, немачки и француски). У електронској форми можете је погледати на овом и низу других портала патриотске оријентације. Свакако учините то.

 

Пето, спремност Фонда стратешке културе, као руске државне институције, да иницира одржавање оваквог скупа, и пре руског вета на британску резолуцију, показала је да српски народ у Русији има искреног пријатеља и заштитника у тренуцима када практично нема озбиљно организовано патриотско политичко језгро. У закључцима Конференције осуђена је свака политизација сребреничке трагедије и предлог британске Резолуције о Сребреници.

 

Надам се да напред речено јасно потврђује значај који ова Конференција може имати као подстицај да се сребреничким догађајима, који представљају велику трагедију за све народе на овим просторима, приступи без националних предубеђења и политичких мотива који су и иницирали ратове на овим просторима. Посебно то важи за српску власт и државне институције (САНУ, Историјски архиви и др.) које из неког разлога не реагују на очогледне лажи о Сребреници које се потурају српском народу.

 

Уместо закључка

 

Ако јурњаву унезвереног Вучића кроз косине Поточара и његове поломљене наочаре узмемо као крај најновијег евро-атлантског удара на српски национални корпус, који бисмо могли назвати „Сребреничком офанизивом“, могли бисмо сумирати њене ефекте и са задовољством констатовати да њени инспиратори нису постигли ни један зацртани циљ.

На геостатешком нивоу, уместо проглашавања Срба за геноцидан народ и отварања простора за затирање Републике Српске, као последњег бастиона српске државотворне националне свести што је био примарни циљ најновије операције „Сребреница“, евро-атлантисти су се морали још једном суочити са практичном демонстрацијом чињенице да свет више није униполаран и да више у рукама немају ништа чиме би Русију преварили или приморали да распродаје своје геостратешке интересе.

У Србији, уместо перформанса ББЦ-Машића који је са, амбициозно замишљених, 7.000 истомишљеника требало да клечањем и лежањем испред Скупштине пошаље у свет слику да је Србија заиста учинила некакав грех за који се каје, перформанс је одржао Шешељ који је полицијски кордон увесељавао причом о томе како воњају Жене у црном, чија се пак скупo режирана представа распала пред гласнијим аргументима патриотских Заветника.

Заказао је и до сада увек сигуран адут евро-атлантизма на Западном Балкану, Александар Вучић, додуше не својом кривицом. Иако је, спреман да одради наложено, дошао у Сребреницу достојанственог држања и намрштен, као и увек када се спрема да свом народу зада неки подмукли национални ударац, или подметне кукавичије јаје, није стигао да своју кукавну ролу преузимања кривице одигра до краја, јер су његови „западни пријатељи“ очигледно имали мало радикалнији сценарио са којим га нису упознали.

Све у свему, евро-атлантска Сребреничка офанзива неславно је завршила, па тим пре имамо основа за наду да конференција „Сребреница 1995-2015: чињенице, недоумице, пропаганда“ може бити почетак успешне контра-офанзиве.

__________________________________________________

 

Упутнице:

  • – Википедиа – Нато бомбардовање Републике Српске

sr.wikipedia.org/sr/%D0%9D%D0%90%D0%A2%D0%9E_%D0%B1%D0%BE%D0%BC%D0%B1%D0%B0%D1%80%D0%B4%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D1%9A%D0%B5_%D0%A0%D0%B5%D0%BF%D1%83%D0%B1%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B5_%D0%A1%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B5#.D0.92.D0.B0.D0.B7.D0.B4.D1.83.D1.88.D0.BD.D0.B8_.D1.83.D0.B4.D0.B0.D1.80.D0.B8

  • – Википедиа – Нато бомбардовање СРЈ

sr.wikipedia.org/sr/%D0%9D%D0%90%D0%A2%D0%9E_%D0%B1%D0%BE%D0%BC%D0%B1%D0%B0%D1%80%D0%B4%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D1%9A%D0%B5_%D0%A1%D0%A0%D0%88

  • Излагачи и радови по редоследу излагања:

– Александар Павић, водећи аналитичар ФСК на српском – Сребреница као повод за западне „хуманитарне“ интервенције

– Радован Пилиповић, Архив Патријаршије СПЦ – Судбина Срба из Сребренице у Другом светском рату по документима Патријаршије

– Радомир Павловић, бивши председник општине Сребреница – О животу Срба и Муслимана у Сребреници данас

 – Џонатан Рупер, бивши новинар Би-би-си-ја – Контраверзе ДНК анализе која се користи у идентификацији потрнцијалних жртава (видео презентација)

– Радован Радиновић, генерал у пензији – Војна операција Криваја 95 (кодирани назив освајања Сребренице)

– Стефан Каргановић, председник НВО Историјски пројекат Сребреница – Да ли постоје докази геноцидне намере у Сребреници?

– Милош Милојевић, Српски културни клуб – Пробој војно-цивилне колоне из Сребренице, према исказима сведока и учесника

– Ратко Шкрбић, пуковник у пензији – Анализа губитака муслиманске стране у и око Сребренице у јулу 1995.

– Џевад Галијашевић, стручњак за антитероризам и безбедност – Сребреница као средство радикализације исламског фактора

– мр. Ања Филимонова, главни и одговорни уредник ФСК на српском, Институт за славистику Руске академије наука – Злочини Насера Орића и прећутана Сребреница

– Проф. др. Вељко Ђурић, в.д. директора Музеја жртава геноцида у Београду – Обавештајне игре око Сребренице

– Милош Марковић, извештач Радио Београда током рата у БиХ – Новинарско извештавање о Сребреници

– Марко Шукало, представник 400 студената потписника петиције против одласка државног врха у Сребреницу – Позадина студентског писма државном врху Србије

23 гласa