Тачно је да западне земље немају ни сталне пријатеље ни сталне непријатеље. Они имају само сталне интересе. Зато смо им драги само док испуњавамо њихове интересе. Ко нормалан жели да проведе живот као део нечијег интереса? Какав је то живот без могућности да се учини нешто за себе, своју Отаџбину, своје потомке?

Српска душа одлично зна да притисак и жеља запада, све оно што данас стављају испред нас као њихов интерес који морамо испунити, сигурно није крај њихових болесних жеља. Обзиром колико дуго трају покушаји уништења Србије знано нам је да ово није ни почетак. Остаје зато на нама да учинимо да им од данас буде јасно да је ово крај њиховог новог почетка уништавања Србије. Успећемо сигурно ако не будемо радили оно што нас они терају, већ искључиво оно што као светосавци знамо да је исправно и што као такво морамо чинити.

Успаваљују нас лепим речима, и тако натерани да успоримо уместо да планирамо и радимо ми седимо, чекамо и бринемо. Док ми седимо они се припремају, док чекамо они нас већ увелико газе, дoк ми тако бринемо они раде, резултат је видљив – нама је све горе. Време је сада да и ми њих забринемо, почнимо да радимо у свом интересу. Не смемо више да слушамо оне који су своју душу већ продали сатани запада. Зар да верујемо онима који нас убеђују у добронамерност западних хијена да би тиме прикривали своју издају? Како веровати онима који никад нису имали храбрости да крену напред?  Онима који од страха у свакој прилици виде проблем. Светосавац не живи у страху а преживео је зато што је у сваком проблему видео прилику, и ту прилику претварао у победу.

Наставимо да живимо у складу са нашим вековним правилима. Она нам јасно кажу да Србин не живи да би радио оно што му други говоре. Пут светосавца није пут туђих интереса, његов пут је да ради оно што је исправно да би се сутра знало да је заиста и живео. Не очекујмо од запада да поступи исправно, они то могу учинити само онда када им више не преостане ни једна друга могућност. До тог момента ће се упорно служити свим поквареним средствима и могућностима. Покушаваће да уз помоћ домаћих неверника јашу на нашим леђима истовремено нам гулећи кожу са њих. Зашто би им то дозволили? Захвалност сигурно нећемо добити а од таквих није нам ни потребна.

Знамо да је вук је слабији од тигра, слона или лава па ипак нисмо га видели да као они плеше у циркусу.  У животу се трајна надмоћ не постиже физичком снагом него духом. Српском народу дух никад није недостајао, вера која испуњава душу сваког светосавца његов дух чини неуништивим. Без обзира на физичку надмоћ непријатеља онај вук кога сваки србин носи у срцу је увек побеђивао. Разбудиће се вук у светосавском срцу и пробудити поново српског витеза.

 

ЗАРОБЉЕНОЈ БРАЋИ

Стари снови наши нису били варка:
На Српскоме Југу нема више роба;
Пренула је снага Милоша и Марка,
Васкрсао Србин из Косовског Гроба!

Бог је диг’о старе витезове наше
Што за род умреше у оружја звеци;
Њина трошна тела на Косову паше,
Ал’ Дух њихов оста у њиховој деци!

Плинула је широм крв и љубав жарка,
Извидаше ране од Видова дана:
Наш је данас Прилеп Краљевића Марка,
И малена Бањска Страхињића Бана!

Слободна је раја, она душа чиста,
Над којом се, давно, заплакала Вила:
Цар Душана круна у Скопљу се блиста,
Над њом Бели Ор’о раширио крила!

Размрскане главе лежи гуја шарка,
Крв, кап по кап, тужном робу што је пила;
Пренула је снага Милоша и Марка,
По горама нашим опет пева Вила!…

 

                                                                   Велимир Рајић

                     Прошлост нам је вечни сведок да снове које смо икрено и са вером снивали никад нису били варка. Неки пут нам јесте било потребно више времена да их остваримо, али битније од времена је то да смо увек успевали да их остваримо. Један од разлога зашто нам се сви снови нису остваривали брзином којом смо желели  је и тај што неки пут мора да се сачека да мајке роде праве Србе. Не морамо да бринемо родиће српске мајке новог и Милоша и Марка родиће новог Милана, Стевана, Живојина, Немању, Ненада, Јована, Петра, Душана, Лазара, Јанка, Гаврила… Родиће се поново они који знају шта је вера,  шта је крв, шта је Отаџбина, шта је принцип.

Није ово прва окупација Србије. Она сигурно јесте прва оваква али је нажалост само једна у низу оних које нам покварени запад намеће. Када наступају та смутна времена окупације када се над Отаџбином надвију тмурни облаци Срби се морају сетити „чеке“. Није случајно породица Гаврила Принципа  из села Обљај код  (Босанског) Грахова имала  старински надимак „чеке“.  

Надимак којим су се обележавали управо они који у тешком времену туђинске окупације ипак сачекају  у заседи моћног окупатора, да му покажу и докажу да не може тек тако да отима туђе. Да непријатељ запамти да сила никад није победила веру. Породично наслеђе, доказао је и млади Гаврило који није ишао у туђински и далеки Беч да тамо терористички пуца на Фердинанда у аустријском старом граду. Не он је силног окупатора сачекао у заседи у Сарајеву, свој на своме, да му удели српски принцип за окупатора! Онако како сваки окупатор и заслужује да се упозна са српским принципом.

Тај чин, сваку расправу о њему као наводном терористи данас чини смешном, али ко да западним хијенама то нешто значи. Истина њих не интересује, за њих је истина само њихов интерес. Зато то много више казује о онима који покушавају да изврћу историјске чињенице. Аустријски истражни органи, током припреме судског процеса вршили су жесток притисак на проту Илију Билбију. Као и увек „поштени и хумани“ запад је тражио превару па је од проте Билбије захтевано да кривотвори податак о рођењу Гаврила Принципа. Инсистирали су да уместо јула, упише јун као месец рођења у крштеницу, јер би тада у тренутку самог атентата Гаврило био већ две недеље пунолетан!

Прота Билбија, је ипак био прави светосавски следбеник изабрао је затвор, логор и насилну смрт, али није лагао. Држећи се православног пута није изабрао издају за живот земаљски већ веру и част за Царство Небеско. Да крв није вода, доказ је данас, његов потомак, Војислав Билбија, који као православни свештеник обилази редовно хашке сужње у савременој тамници ЕУ и НАТО. Храбрећи и крепећи у казамату бездушног запада душе засужњених Срба, новомученика из последњих одбрамбених ратова за слободу српске Отаџбине.

                   „Врлина је као жеђ. Кад човек почне да је пије, све више жедни, и све чешће тражи да је пије.“

                                                                                                               Свети Николај Велимировић

 

Хвала нашим старима што су се за разлику од запада на време осетили ту жеђ. Жеђ душе за вером и срца за врлинама. Захваљујући њиховој храбрости и одлучности да одмах напоје срце, душу и тело из бокала православља, ми њихови потомци данас само треба да наставимо већ утабаним стазама. Не сме да нас збуни што можда плодове тих врлина не видимо одмах. Не заборавимо да ни семе јабуке које смо бацили у земљу не даје плодове кроз месец два или три, већ се око њега морамо потрудити. Гајимо ли га са љубављу пазећи на њега можемо очекивати да за пар година са тог дрвета беремо најлепше плодове. Зато наставимо да гајимо врлине које су нам преци оставили и не морамо бринути за будуће плодове живота.

Увек смо били трн у оку запада. Колико су пута покушавали да нас сатру јасно је да се тај трн давно претворио у огроман балван за њихове очи. Нису успели у својим покушајима да нас затру вођеним злом у њиховим душама. Наравно не зато што су им покушаји били слаби или што је проблем у њиховој јачини. Нису успели и неће зато што су ударили на светосавски народ. Величина и снага тог народа је управо у одлуци да не одустане од својих предака и своје вере. Непобедивост српског духа је у томе што је свестан чињенице да није страшно умрети, страшно је не живети. Такав народ немогуће је поробити. Западе покушаш ли „чеке“ ће те сигурно сачекати. 

слика http://www.cuvarikoplja.com/o-bratstvu/simvol%20v%D1%98jerje%20srbskje%20omladinje/

Прочитај без интернета:
236 гласовa