У недељу, 18. октобра 2015. године, у београдском хотелу „Москва“ у препуној конференцијској сали, одржана је промоција књиге „Мирис барута и смрти на Косову и Метохији 1998. године“, аутора Небојше Павковића, генерал-пуковника, бившег команданта Приштинског корпуса.

О књизи су надахнуто говорили, поред рецензента књиге, пуковника у пензији др Милана Мијалковског, академик Коста Чавошки, бивши потпредседник Савезне владе СР Југославије Никола Шаиновић, некадашњи начелник штаба Треће армије, генерал-пуковник у пензији Миливоје Симић, командант 549. моторизоване (призренске) бригаде Приштинског корпуса, генерал-мајор Божидар Делић, заменик начелника органа безбедности Приштинског корпуса, пуковник Стеван Ђуровић и главни оперативац на Истуреном командном месту (ИКМ) Приштинског корпуса, у Метохији, пуковник Горан Јевтовић. Промоцију је водио генерал-мајор у пензији, Спасоје Мучибабић, својевремено начелник Школе нациналне одбране и школски друг аутора књиге из питомачких дана у Војној академији.

Књига Небојше Павковића представља непоновљиво дело новије српске историје, не само зато што је написана једноставним, војничким стилом и не само зато што садржи обиље чињеница, докумената, доказа, имена бројних сведока, у већини још живих учесника сламања оружане побуне те 1998. године на Косову и Метохији, као и драматичне описе крваве драме на одбрани суверенитета државе, већ пре свега зато што је написана руком команданта Приштинског корпуса, човека „број 1“ који се налазио на врху својеврсне војне пирамиде и који је по својој дужности морао највише знати и бити најпозванији, али и преузети највећу одговорност. Што би се војнички рекло – командантска се на крају не пориче.

Ово дело, које се може окарактерисати и као научна студија и као својеврсни лични дневник команданта највишег оперативног нивоа и као свеобухватни историјски факт, представља до сада најупечатљивије сведочанство о славној епопеји тадашње Војске Југославије. Али ништа мање и јединица, органа и служби Јавне безбедности Р. Србије и органа Ресора ДБ, као и бројних других савезних и републичких институција – од председника СР Југославије као најважаније полуге, преко Савезне владе, до председника Р. Србије, затим, републичке Владе и покрајинског Извршног већа, српског правосуђа, као и бројних других организација и државних и друштвених институција и локалних самоуправа на простору Косова и Метохије.

Значај ове књиге и њен излазак пред читалачку публику управо сада је огроман, имајући у виду да је финале вишедеценијске косовско-метохијске драме започело баш те 1998. године. У години када су држава Југославија и тадашња Република Србија, у крајње неповољном међународном, геополитичком и безбедносном амбијенту, у атмосфери невиђених притисака, санкција, блокада, ултиматума и отворених претњи, надљудским напорима чиниле све, да се с једне стране – супроставе тероризму и оружаној побуни дела своје националне мањине и победе их, а са друге стране – да примењују све оне хуманитарне стандарде који су се односили на корпус људских, мањинских, националних, верских и свих осталих права, као универзалних достигнућа модерног света.

И у томе се успело, имајући у виду да чак ни Хашки трибунал није теретио ниједног од оптужених а затим и осуђених припадника политичког, војног и полицијског врха СРЈ и Србије, међу којима је на првом месту управо аутор, генерал Павковић, за догађаје из 1998. године.

О садржају овог дела, чија ће вредност и значај протоком времена достићи свој зенит, тешко је на овако малом простору писати подробније, а да се притом апострофира све оно што је важно и што ће заинтригирати читаоце у правцу правилног и суштинског схватања проблема Косова и Метохије. Проблема који, као што видимо, не да није решен, већ је у овом времену у оној фази, када ће се Србија или дићи из пепела, или на дужи рок, као у доба османског царства, потонути у мрачне хоризонте својих заблуда и предрасуда.

Из тог разлога, можда најбољи осврт на ово дело је написао генерал-пуковник, Љубиша Стојимировић, начелник штаба Треће армије из доба оружане агресије НАТО, Павковићев формацијски заменик (током 1998. године командант Корпуса специјалних јединица ВЈ). Он је, игром судбине, преминуо током минуле године, не дочекавши излазак књиге из штампе. И управо због тога, као сећање на његов светао лик и дело, у наставку текста преносимо предговор који је написао за живота, и који се налази на тринаестој страници књиге:

„Књига генерала Небојше Павковића ‘Мирис барута и смрти на Косову и Метохији 1998.године’ јесте документ искусног, одлучног и храброг војника, који се на свом каријерном путу 1998. године нашао на дужности команданта Приштинског корпуса Треће армије Војске Југославије.

Стицајем друштвеног и безбедносног амбијента, командна дужност и одговорност генерала Павковића биле су најтеже у тадашњој Војсци Југославије. Зашто?

Шиптарски вишегодишњи плански сепаратизам произвео је терористичко-криминалну организацију ради остваривања свог циља – отцепљење КиМ од Србије (СР Југославије). Назив те организације био је „ОВК (Ослободилачка војска Косова). Терористи су 1998. године показали своје крваве зубе и почели са злочинима; убиствима војника, полицијаца, цивила и стварањем „слободне територије“ као и планом да избришу границу између СР Југославије и Албаније. Генерал Павковић је разумео ситуацију и тражио је хитне одлуке државног и војног руководства.

Ово је књига о одлукама неправовременим или са одлаганим извршењем. Ово је књига о ‘наводној необавештености’ појединаца из војног врха, а који су одлуке доносили и контролисали њихово свакодневно извршавање.

Ово је књига о највећој противтерористичкој операцији у Европи после Другог светског рата и несхватљивим терористичким злочинима.

Књига је дневник генерала Павковића, документован: датумима, догађајима, личностима, илузијама и неразумевањем појединаца. Читаоци и личности који буду желели да кажу ‘своју истину’ мораће да то докажу ‘новим документима’. Због датума, догађаја и стресних ситуација у којима се 1998. године налазио генерал Павковић, књига скромно наглашава и његову психо-физичку снагу.

Књига је вечна командантова захвалност палим припадницима Приштинског корпуса и командантов понос што је са својим храбрим војницима 1998. године одбранио суверенитет СР Југославије.

У војно-безбедносном смислу генерал Павковић је 1999. године и на дужности команданта Треће армије стао у одбрану суверенитета СР Југославије од агресора – НАТО-а.“

*

Овом осврту генерала Стојимировића ваља додати оно што генерал Павковић непрестано апострофира на страницама књиге и чиме се посебно поноси – а то је јунаштво својих потчињених војника и старешина, као и цивилних лица на служби у војци, и њихове решености и одлучности, да попут многобројних јунака овога народа кроз историју, своје животе положе на олтар отаџбине, слободе и независности. И то је забележено у књизи на изванредан драматуршки начин.

Ово дело ће, у то смо сигурни, послужити као трајна инспирација али и завет садашњим и генерацијама које долазе, да слободу и независност своје домовине, тековине и аманет својих славних предака непоколебљиво и истрајно чувају.

А тамо и онде где је нешто од тога привремено изгубљено, поново врате онамо где му је и место. Под наше окриље и за век векова.

**

И на самом крају – промоција ове књиге као својеврсни „пар екселанс“ догађај, којем су присуствовале бројне јавне личности, српски интелектуалци од интегритета и они којима је до борбе за Космет искрено стало, као и велики број генерала, пуковника и осталих официра некадашње Војске ратних и мирнодопских сабораца генерала Павковића, остала је потпуно незабележена у српским медијима. Како у оним електронским тако и штампаним (осим осврта издавача књиге – франкфуртских „Вести“).

Тиме је, по ко зна који пут потврђено у каквом медијском мраку живи овај народ и ова земља. И којој смо диктатури, као и цензури и аутоцензури изложени од стране полуга глобалистичког пројекта на српском простору.

У овом случају постоје, евидентно је, два проблема.

Први је, онај који се тиче Павковићевог тренутног статуса, те је стога, према писаним или неписаним правилима медијских испирача српских мозгова, непопуларно износити у јавност и освртати се на књигу једног таквог, свакако не обичног аутора, па макар оно било од историјске важности и са толико бриљантних доказа и чињеница.

Онај други, можда и важнији проблем, је то што нам генерал Павковић маестрално, стилом доказаног војника-мученика, дакле својим личним примером, јасно сведочи и одсликава како се ваља и како се мора борити за част, достојанство и слободу. И за свету српску земљу која нема цену.

Зато је, највероватније и игнорисана промоција књиге. Јер, у тренуцима велеиздаје и перфидног одрицања од Космета, она није добродошла и не иде у прилог преварама и манипуалцијама којима је српски народ бачен на колена и свакодневно се подстиче на мирење „са реалношћу“ и на самопресуђивање.

Павковић је, уосталом, био на челу ратне Треће Армије а затим и Војске Југославије, снажне силе којој се 2004. и 2008. година на Космету не би догодиле или би то било засигурно врло брзо, војнички решено.

Сада, када су српске земље на распећу – Војска је симболична и недостојна (јер је бројно малена и немоћна) за одбрану Космета. У том контексту придавати значај Павковићу у јавности, свакако није добродошло и популарно. Можда се некоме у земљи Србији и упале лампице.

Надајмо се да ће ова књига, макар и симболично, допринети да се енергија дефетизма постепено преокреће у енергију позитивизма и препознатљиви борбени дух, који нас је кроз славну историју красио.

И нека буде тако.

Прочитај без интернета:
59 гласовa