О образу као делу човековог тела оставићемо да говоре други, ми ћемо овде образ спомињати искључиво као део карактера. Онај део карактера који је чини се у свету давно нестао, па се сад свесрдно труде да га и код нас искорене. Покушаћемо да видимо шта се дешава са онима који су изгубили тај најзначајнији део себе и душе. Са онима који више немају образ. То је онај део нас о коме се не учи, немогуће га је задобити лажним дипломама. Колико год да се труде да га задобију остаће ускраћени, јер он се наслеђује. Немогуће га је опрати, једном упрљан остаје заувек тамна мрља која се преноси и на потомство. Иако су неки мислили да као све друго што су у животу стицали могу и образ да отму, купе или позајме, врло брзо остају незадовољни и несрећни схвативши да је то са образом немогуће.

282738_248170695211174_100000547362110_961531_82

Пошто се не купује а не може се ни позајмити, они који су га изгубили или продали морају бити свесни да га више не могу повратити. Образ о човеку говори све, одаје те ма колико се маскирао, ма где се сакрио, он је једноставно онај једини истинити одраз човека. Када кажу да смо сувише поносни, греше: ми смо само срећни што смо у наслеђе добили оно што запад нема а не може ни да купи. Ми се тиме не гордимо, само покушавамо то да сачувамо јер оно што су нама наши ђедови оставили немамо права да не сачувамо. Морамо и ми својим потомцима чист образ да оставимо. Наравно да западна култура то не одобрава. Како могу да одобре и прихвате да је неко толико бољи и часнији од њих? Тешко им је да се помире са чињеницом да ипак не могу све да купе. Можда би они уствари и гледали на то са одобравањем, можда би успели то да прихвате, али им за то недостаје образ.

Када неко нема душу, када изгуби образ он осећа огромну празнину. Та празнина га тера да стално покушава нечим да је попуни. Наши западни „пријатељи“ и они још тужнији примери који су рођени ту међу нама, који су образ наследили али не знајући његову вредност нису знали и да га сачувају, прави су пример тога. Нажалост, колико год новца да стекну празнина им се само продубљује, са повећањем моћи за коју су се тако свесрдно борили свим средствима само им се повећава страх од погледа у огледало. Страх од онога шта ће тамо видети. А онда када им новац, моћ, лажи, преваре не помогну, немајући образ и немајући душу изгубе се у тамним вилајетима својих дела. Испуњеност сада траже у хомосексуалности, изопачености, уживању у опијатима – ако се то може звати уживањем. У мучењу слабијих, у садизму над бољима од себе, у лажи, превари, издаји, мржњи… Покушавају да своје недостатке сакрију падајући у све дубљи понор. Заборављајући или немајући ни толико части да из прошлости науче да Србин никад није био невера. Онај мали број који је ипак продао своју веру, оставио је вековни аманет и најтежи крст на својим потомцима.

КНЕЖЕВА ВЕЧЕРА

Славу слави српски кнез Лазаре
У Крушевцу мјесту скровитоме.
Сву господу за софру сједао,
Сву господу и господичиће:
С десне стране старог Југ-Богдана,
И до њега девет Југовића;
А с лијеве Вука Бранковића,
И осталу сву господу редом
У заставу војводу Милоша,
И до њега дв’је српске војводе:
Једно ми је Косанчић Иване,
А друго је Топлица Милане.

Цар узима златан пехар вина,
Па говори свој господи српској:
„Коме ћ’ ову чашу наздравити?
Ако ћу је напит’ по старјешству,
Напићу је Вуку Бранковићу;
Ако ћу је напит’ по милости,
Напићу је мојим девет шура,
Девет шура, девет Југовића;
Ако ћу је напит’ по љепоти,
Напићу је Косанчић-Ивану;
Ако ћу је напит’ по висини,
Напићу је Топлици Милану;
Ако ћу је напит’ по јунаштву,
Напићу је војводи Милошу.
– Та ником је другом напит’ нећу,
Већ у здравље Милош-Обилића!
Здрав, Милошу, вјеро и невјеро!
Прва вјеро, потоња невјеро!
Сјутра ћеш ме издат’ на Косову,
И одбјећи турском цар-Мурату!
Здрав ми буди, и здравицу попој,
Вино попиј а на част ти пехар!“

Скочи Милош на ноге лагане,
Пак се клања до земљице црне:
„Хвала тебе, славни кнез-Лазаре,
Хвала тебе на твојој здравици,
На здравици и на дару твоме:
Ал’ не хвала на таквој бесједи!
Јер, тако ме вјера не убила!
Ја невјера никад био нисам,
Нит’ сам био нити ћу кад бити,
Него сјутра мислим у Косову
За хришћанску вјеру погинути;
Невјера ти сједи уз кољено,
Испод скута пије хладно вино!

„- А проклети Вуче Бранковићу!
Сјутра јесте лијеп Видов данак,
Виђећемо у пољу Косову
Ко је вјера, ко ли је невјера!
А тако ми Бога великога,
Ја ћу отић’ сјутра у Косово
И заклаћу турског цар-Мурата,
И стаћу му ногом под гр’оце;
Ако ли ми Бог и срећа даде,
Те се здраво у Крушевац вратим,
Ухватићу Вука Бранковића,
Везаћу га уз то бојно копље,
Као жена куђељ’ уз преслицу,
Носићу га у поље Косово!“

Некад су Срби били свесни вредности образа, па дати живот за част свог презимена није био усамљен случај, јер живот без части није живот. Данас многи од нас не бирају пут који желе, једноставно страх их је спутао и одвео другим путем. Путем којим иду кукавице, путем на ком их непријатељ не напада, сами су изабрали пут пропасти. Не желећи себи да признају, плашећи се да открију истину о свом страху и кукавичлуку, убеђују нас у своју практичност. Истина је много једноставнија, о практичности ту нема говора, они нису имали храбрости за оно што су можда једном желели. У њима није било ни назнака Милоша Обилића, пут части остаће заувек ван њиховог домашаја. Само храбри, часни људи, само они Срби који се не одричу вере своје могу и досањати велике снове. Кукавице остварују оне мале, доступне, њихови циљеви остају заробљени у материјалном, продају се за тренутке моћи. Зато Србе и желе да убеде да је свет пун вере, части, правде и истине немогућ сан. Истина је само да се снови разликују, а људи по томе да ли имају образа и храбрости да се за њих боре. Срби ће се за своје снове изборити.

Светосавац зна да немогуће не постоји, то је само мишљење кукавица. Оно што се чинило немогућим сматра се таквим само до тренутка док не дође неко ко не зна да је то немогуће, и не реши то. Нама су наши стари оставили срце, пренели храброст, сачували образ и тиме нас учинили друкчијим. Управо та разлика је оно због чега знамо да можемо свет направити бољим. Нећемо дозволити да живот проведемо у мраку који нам упорно пропагирају са запада, заједно са нашим лицемерним властодршцима. Да не постоји бело не би постојало ни црно, да нема лошег не би знали ни шта је добро, то је одлично знао и Иво Андрић када је рекао:

„Док год има мрака биће и сванућа.“

Прошлост је дело наших ђедова, садашњост је последица чињења наших очева, будућност зависи само од наших корака. Ми се морамо мрачној садашњости супротставити новим сванућем. Живот је непрестана борба од рођења до смрти. Све се око нас мења: људи, време, потребе, свака нова станица живота изгледа другачије. На сваком животном перону има и лепих и ружних тренутака. Али живот није један перон, једна станица, воз живота увек мора даље. Само ако покрећеш воз живота можеш очекивати нове тренутке среће. Не смемо своје животе ограничити на једну станицу, један перон, стајање значи одлазак у заборав. Морамо нашу локомотиву натерати да буде бржа од западног мрака који је прати, покушавајући да је сустигне. Морамо увек у животне станице стизати са сванућем. Православна душа то осећа и зна да мора и може, то је једини начин да сачува своју част, да задржи свој образ. Зна Србин да је живот пун вере, части, љубави, правде и истине могућ и да се он не може чекати на мрачном перону запада.

268 гласовa

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ