Ојађена, гажена, понижена и девастирана Војска Србије полако креће у опоравак своје борбене моћи – или је то само трачак наде да ће тако заиста да буде… Ових дана у касарне ВС позивају се резервисти на вишедневну обуку ради „планске обуке ратних јединица, а у оквиру Плана обуке за 2017. годину“ како наводе одговорни из ВС. (1*)

Да су ови позиви резервном саставу били уручени ’90-тих година прошлог века ништа спектакуларно се не би догодило јер је то тада била редовна процедура. Овако баш сада и то након толико година (од 2000. године резервни састав није ни позиван на обуку) ова вест је одмах узбунила „духове“, створила многе коментаре, посебно на друштвеним мрежама, а највише оне злонамерне, нестручне и произвољне. Али тако је то у држави где деценију и више неодговорна и несавесна политичка елита урушава своју војску и њену војну моћ.

Сада када је безбедоносна ситуација на Балкану, у чијем се епицентру налази Србија, доведена до критичне црте после које долази рат, неко је решио да се мало игра војске, или да пред грађанима опонаша „озбиљну“ државу. А када реагује јавност и нађе се у чуду шта се то дешава, онда тај поступак правдају војни стручњаци, али и политичари како опет грађани Србије не треба да брину јер како наводи портпарол ВС: „Позиви за војну вежбу резервног састава немају никакве везе са актуелном безбедносном ситуацијом, ситуацијом у региону и мигрантском кризом. Вежбе резервног састава Војске Србије су нормална, редовна ствар која се спроводи у складу са Законом о војној, радној и материјалној обавези“ – и тако у недоглед објашњења и правдања за један законски поступак који спроводи ВС. (2*)

Произвољна и неука тумачења и коментари су само доказ да ова област која регулише мобилизацију није добро законски уређена, а да би се то регулисало потребна је озбиљна држава и стручни људи. Сада се још увек ради по правилима која су застарела и не одговарају актуелном историјском тренутку. Зашто морају да се ураде озбиљне промене у области мобилизације војске?

Зато што се она битно разликује од спроведене мобилизације у периоду 1914. године, 1941. године и 1990-1999. године. Посебно је значајан за анализу последњи период грађанског рата и НАТО агресије на СРЈ.

У време Милошевићевог режима резервисти су позивани на војну вежбу, затим одвођени у рат, а у војним књижицама им је уписивана „војна вежба“. Тек касније им је уписивано „учешће у рату“. Србија никада није прогласила ратно стање ’90-тих, а била је учесник тог рата. Где то има у свету? Сетимо се шта су радили сви режими након завршеног грађанског рата 1990-1995.г. па и након агресије НАТО 1999.г. Амнестирали су све дезертере, док су чин одзива на мобилизацију исполитизовали, а неке учеснике ратова изручили Хашком трибуналу и тиме пољуљали морал оних часних и савесних који се на позив за војну вежбу редовно одазивају.

Да се тако нешто у будућности не би поновило војска и мобилизација се морају уредити Уставом и законима тако што се мора обезбедити шири консензус у Скупштини како би ова област била у надлежности државе, а не политичке олигархије или како коме „падне на памет“ када дође на власт. Ко се о тај закон огреши треба да сноси несагледиве санкције, било да је припадник власти или војни обвезник (сељак, радник, татин син, богат, сиромашан, писмен или неписмен).

Држава и власт морају стати иза своје војске и онда када се то чини немогућим. Пример за то имамо из наше историје. Након аустроугарске агресије на Србију 1914.г. влада и војска су напустиле територију Србије и повукле се на Крф. Иако је настала тотална окупација, држава Србија је и даље функционисала. Српски динар је и даље био конвертабилна валута, дакле није нестала држава, она је организовала српску војску до коначне победе и повратка на своју територију, свакако уз помоћ савезника, али да није функционисала као држава не би била ни уважена од истих.

Ова историјска паралела између два догађаја (1914-1918.г.) и (1990-1995.г) је веома занимљива и поучна. Свакако да је држава из оног периода била у далеко неповољнијем положају јер је водила рат против далеко надмоћнијег непријатеља док је овај последњи био грађански рат у којој је Србија имала највећу војну моћ у односу на остале учеснике у рату. Многи аналитичари би рекли „али тада је Србија имала савезнике, а у овом последњем рату није“. Закључак је једноставан – тада је Србија имала државу која јој обезбедила савезнике, а ’90-тих није имала државу.

Дакле да би се решило питање позивања резевиста и мобилизације треба се озбиљно бавити тим проблемом јер то и јесте проблем у овом тренутку, зато што је то присилна радња коју спроводи држава, а када се нешто ради методом присиле онда то мора бити прецизно уређено Уставом и законима. Зато је потребно одмах:

  • Обезбедити новац за реформу војске по вољи и потреби државе,
  • Уставом и законима дефинисати националну стратегију безбедности и војне потенцијале, а у оквиру тога мобилизацију у случају непосредне ратне опасности,
  • Вратити редовни војни рок и повећати бројно стање мирнодопског састава.
  • Опремити ВС савременим борбеним системима и наоружањем,
  • Подићи стандард војника и официра на ниво достојан човека који улаже живот за одбрану отаџбине.

Све ове напред наведене мере је сада много теже спровести него пре 15 година јер је настао велики вакум од увођења цивилног служења војног рока, а потом и укидањем редовног служења што је увелико осакатило читаве генерације младих. Међутим све се може остварити уколико постоји политичка воља.

Снага и моћ свих армија света, па и наше, је у ратном саставу односно резервистима. Активни (мирнодопски) састав, било да га чине професионални војници или они на редовном служењу, је само нуклеус око кога се гради војна моћ која се добија покретањем ратног састава (резервиста). 

По основу броја војно способних мушкараца (око 2 700 000) Србија у неком нормалном мобилизацијском напрезању (око 7%) може да мобилише око 180 000 резервиста сврстаних у ратне јединице. ВС тренутно броји око 10 хиљада припадника оперативног састава на којима лежи одговорност за обуку и позивање резервиста у случају рата. И лаик може да закључи да је то немогућа мисија, посебно зато што читаве генерације годинама нису ни виделе униформу и пушку. 

Вест са почетка овог текста је само кап у мору обавеза, закона и регулатива које треба спровести, али она охрабрује и даје наду јер се нешто ипак (п)окреће. Треба напоменути да позвани резервисисти већ спадају у групу „другопозиваца“ (од 32 до 37 година) јер су „првопозивци“ (од 21 до 31 годину) једноставно нестали од 2010.г. када је дефинитивно укинуто редовно служење војног рока.

Остаје, дакле, да се види да ли је ова вест у служби маркетинга политичке елите, или први у низу корака које је неопходно предузети у правцу обнове војске која наме је преко потребна.

Референце:

(1) rs.n1info.com/a251560/Vesti/Vesti/Vojna-obuka-rezervista.html

(2)www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2017&mm=06&dd=02&nav_category=12&nav_id=1267374

(3)www.crveneberetke.com/kome-stizu-vojni-pozivi/

Прочитај без интернета:
20 гласовa