Будност и старање пуноте Православне Цркве за чистоту православне вере дала је, непосредно уочи почетка Светог и Великог Сабора на Криту 16. 06. 2016., своје прве плодове. Реч је о седници Светог Синода Руске Православне Цркве, 03. јуна 2016., на којој су разматране нове околности и проблеми настали током последња два месеца предсаборског периода[1]. У првом реду, у питању су бројне примедбе и критике које су учињене на рачун саборских докумената „Односи Православне Цркве према осталом хришћанском свету“ и „Мисија Православне Цркве у савременом свету“. У тексту записника се најпре наводе примедбе и предлози у оквиру РПЦ, због чега је „по благослову Најсветијег патријарха московског и све Русије Кирила 19. априла у Москви на Православном хуманитарном универзитету Светог Тихона одржана конференција на тему ‘Свеправославни сабор: мишљења и очекивања’“.

У наставку се у вези ове теме наводи да су истог дана, 25. маја, у три Помесне Цркве и на Светој Гори одржани званични сабори. Прво се каже да је тога дана Свети Синод Грузијске Православне Цркве „донео је одлуку да се у саборске документе ‘Света Тајна брака и препреке за њу’ и ‘Мисија Православне Цркве у савременом свету’ морају унети значајне исправке, а да документ ‘Односи Православне Цркве са осталим хришћанским светом’ мора бити ‘суштински прерађен’“. Још се преноси упозорење Грузијске Цркве да, уколико не буду извршене измене, она документе неће потписати.

  1. маја је завршен АСабор Српске Православне Цркве, на коме је донесен став у вези докумената Великог Сабора, и који је, како сазнајемо из записника седнице Синода РПЦ, „ради знања послат Предстојатељима и Светим Синодима Помесних Православних Цркаава“. Наравно, по старом, лошем обичају наше Помесне Цркве, њена пунота није упозната са садржајем овог текста, чиме се нарушавају основе саборности и јавности Цркве, по којој су питања вере саборна брига и одговорност читаве Цркве, а не „повластица“ њених првопастира[2]. У документу нашег Сабора изнесене су примедба на помињане документе, као и на Правилник рада Сабора. Истог дана свој рад је завршио и АСабор Грчке Православне Цркве. Након разматрања многобројних примедаба и предлога усвојен је „коначни вид званичних решења Грчке Цркве када су саборски документи у питању“. Коначно, истога дана је Свештени Кинот Свете Горе Атон упутио писмо свом првопастиру, Патријарху Валтоломеју, у коме су изнете примедбе на наведена документа, разматране током Ванредног двоструког сабора игумана и антипросопа светогорских манастира. „Светогорци подвлаче да је поправљање предсаборских текстова нужно како би Свети и Велики Сабор  успео да ‘избегне расколе и поделе’“.
  2. маја 2016. г. Свети Синод Антиохијске Православне Цркве је поред прихватања измена саборских документа, поново нагласио нужност решавања њеног спора са Јерусалимском Патријаршијом, на шта је од Светог Синода Цариградске Патријаршије 31. маја стигао одговор, са предлогом да се после Светог и Великог Сабора створи „двострана комисија од представника тих Цркава уз координативну улогу Васељенске Патријаршије“. Већ 01. јуна Свети Синод Антиохијске Цркве је изразио своје „огорчење и запрепашћење“ на понуђене рокове решавања спора, упозоравајући, посредно, о могућности њеног неучестовања на Критском сабору.

Врхунац предсаборског усијања представља одлука Светог Синода Бугарске Православне Цркве, од 01. јуна 2016., којом се због богословских, организационих и финансијских разлога тражи одлагање одржавања Великог Сабора, односно најављује неопозиво одсуство Бугарске Цркве у случају његовог сазива.

Услед свега наведеног Свети Синод РПЦ је под тачкама 6 и 7 своје Одлуке навео да би решење из новоностале ситуације могло бити сазивање ванредног заседања Свеправославног предаборског саветовања, не касније од 10. јуна.

Најпре честитке Бугарској Цркви на доследности, а потом похвале Руској Цркви на реаговању и предузетим потезима. Став прве је принципијелан, а друге изнуђен. У прилог мишљења да је у вези одлука Светог Синода РПЦ реч о црквеном прагматизму, указујемо на њену различитост у односу на одлуку коју је донео СА Сабор РПЦ, одржан 2-3. фебруара ове године. Пре свега, Сабор је одржан свега четири дана након завршетка Сабрања Предстојатеља у Шамбезију 27. јануара. На њему је залагањем Патријарха Кирила донета одлука о објављивању предсаборских докумената ради јавне, саборне расправе о њима унутар Православне Цркве. Међутим, ово своје залагање Патријарх је обезвредио брзим сазивањем А Сабора, на коме расправе о документима није било, а у званичном саопштењу са Сабора је речено да они у потпуности одговарају предању Цркве: „Чланови Архијерејског Сабора сведоче да у свом садашњем виду пројекти докумената Светог и Великог Сабора не нарушавају чистоту православне вере и не одступају од канонског предања Цркве“[3]. Према сведочењу еп. Лонгина (Жара) расправе о документима на Сабору није ни било[4], а владици Унгенском Петру, када је овај покушао да узме реч на ову теме, Патр. Кирило је рекао: „’Владико, седите, све је већ одлучено’“[5]. Отуда исправан закључак, донешен након поређења одлука БПЦ и РПЦ: „На основу читаве позиције РПЦ, која је она имала до овога часа, практично произилази да она утврђује нешто што до овог трена у њој није уопште покретано у својству проблема или питања“[6]. Додајмо реченом, да је прагматизам ССинода РПЦ додатно изазван  Обраћањем АСинода Руске Заграничне Цркве, од 13. 04. 2016.[7], као и бројним јавним изјавама свештенослужитеља о престанку помињања Предстојатеља РПЦ, Патријарха Кирила, односно великом отпору према Сабору у свештенству, монаштву и верном народу.

Наведени поступци више Помесних Цркава охрабрују и уливају наду да се својеврсном антисаборном насиљу Цариградске патријаршије може стати на пут, и да постоји велика могућност да најављени Сабор буде саборно одложен.

Истовремено, међутим, не треба се унапред радовати и додатно треба бити молитвено опрезан, због следећих разлога: 1. исувише је времена и енергије Фанар уложио у овај пројекат, да би се дозволило да пропадне због непредвиђених околности; 2. треба имати на уму да, према речима Митр. Пирејског Серафима, „данас на многа високопостављена лица црквене јерархије на неодговарајући начин утичу политички фактори“[8], односно, додајемо ми, да је Сабор на Криту пројекат глобалистичких владара света и 3. да, према мишљењу прот. Теодора Зисија, разлог за дугу припрему Сабора треба тражити у времену неопходном за формирање истомислећих и послушних кадрова Помесних Цркава, школованих и васпитаваних од стране Цариградске патријаршије.

На додатни опрез и уздржаност у радовању упућује и кратко Овавештење са ванредног заседања Светог Синода Цариградске патријаршије од 06. 06. 2016., у коме се каже је он „са изнанеђењем и чуђењем обавештен о последњим израженим ставовима неких братских Православних Цркава, и размотривши их, уверио се да не постоји нити један законити оквир за поновно разматрање већ утврђеног саборског поступка“, позивајући се на чл. 11 Правилника о раду Сабора, по коме се уношење  предлога „поправки, исправљања и допуна у текстове“ докумената врши током рада Сабора[9]. Цариградска патријаршија, додаје се у Обавештењу, „као првенствујућа Црква у обезбеђивању јединства Православља” позива све православне на учестовање у раду заказаног Сабора.

Могући однос Цариградске патријаршије и њених следбеника може се наслутити из текста С. Маркова, објављеног 4. јуна 2016. на званичном сајту Сабора 2016. У њему се разлози Синода БЦ сматрају за „погрешне, слабе и неодговарајуће“, а изабрани став за „стратегију самостално изабране маргинализације“[10]. Позицију Синода у вези невођења дијалога са православним Црквама, и осталим хришћанским и нехришћанским светом, доцент хришћанске философије и византијског богословља Велико-Трновског универзитета, иначе келнски доктор наука, објашњава историјским, културним и менталним разлозима. Пребацује митрополитима посебно схватање богословља и академског живота, „некомпетентност и богословски неодговарајућа решења у питањима, која се дотичу екуменизма“, као и „различите културне комплексе, убрајајући ту националистичка предубеђења, етнофилетизам и ксенофобија“. Све су ово аргументи којим би Цариградска патријаршија могла да покуша да на Криту, у случају неучествовања представника БПЦ, „саборно“ је осуди за њену „несаборност“.

Дакле: охрабрење али и молитвени опрез.

[1] Журналы заседания Священного Синода от 3 июня 2016 года, www.patriarchia.ru/db/text/4486294.html (06. 06. 2016.); Руска православна црква и сабор на Криту: незаобилазни предлози уочи скупа, превод: В. Димитријевић, www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/politika/ruska-pravoslavna-crkva-i-sabor-na-kritu-nezaobilazni-predlozi-uoci-skupa/ (06. 06. 2016.).

[2] Синод и Сабор СПЦ би могли да следе добар пример јавности рада Синода РПЦ, који на свом званичном сајту истога дана објављује све записнике са својих седница.

[3] Постановления Освященного Архиерейского Собора Русской Православной Церкви (2-3 февраля 2016 года), sobor2016.patriarchia.ru/db/text/4367700.html (06. 06. 2016.).

[4] www.youtube.com/watch?v=gkXb6GrcOtk (06. 06. 2016.). Од 1:27:45.

[5] Русская Церковь между ересью и расколом, amin.su/content/analitika/9/4509/ (06. 06. 2016.).

[6] В. Мерхеб, „Болгарская Православная Церковь сказала «стоп!» узаконению авторитаризма, заложенного в концепции предстоящего Всеправославного собора, превод: З. Пейковаvstanzave.ru/posts/20005 (06. 06. 2016.).

[7] Обращение Архиерейского Синода Русской Зарубежной Церкви к клиру и пастве, www.synod.com/synod/2016/Poslanie_Synod_April_2016_revised.htm (14. 04. 2016.).

[8] Писмо митр. Серафима пирејског митр. Владимиру кишиневском и све Молдавије о Свеправославном сабору, превод: Н. Богосављевић, borbazaveru.info/content/view/8792/1/ (06. 06. 2016.).

[9] Ἀνακοινωθέν (06/06/2016), www.ec-patr.org/docdisplay.php?lang=gr&id=2159&tla=gr (06. 06. 2016.).

[10] С. Марков, Решение Синода Болгарской Церкви: Политика самостоятельно выбранной маргинализации, sobor2016.churchby.info/analitika-kommentarii/reshenie-sinoda-bolgarskoj-tserkvi-politika-samostoyatelno-vybrannoj-marginalizatsii/ (06. 06. 2016.).

17 гласовa