Србима правда и слобода јесу важне, одувек су то светосавци говорили али и својим делима то доказивали и показивали. За разлику од Европе која правду и слободу увек декларативно истиче као своје највеће и основне вредности, али онда када за те вредности треба да се жртвује чека увек православне. Чека тада Србе и Русе да они то својим деловањем, чашћу, вером, правдољубивошћу омогуће. Најбоље се то видело и показало у Првом и Другом светском рату. Ваљда им зато када мир наступи највише смета постојање оних који не причају само, већ иза својих речи и стоје. Постојање оних правих западу никад не да мира да се самољубиво диве свом одразу у огледалу.

Док год постоје православни Руси и светосавци „напредна“ Европа и Америка не могу да сакрију своје немање чојства, части, морала, храбрости… Потпомагале су одувек зато те хијене а и данас настављају да потпомажу непријатеље свега и руског и српског, свега заиста православног. Стварали су они и стварају измишљене државе и нације које обавезно имају антисрпски и антируски карактер. Потпомагали су финансирали и стварали терористичке организације. Затварали очи на праве злочине, а измишљали и приписивали те исте жртвама, организовали атентате… Није им била важна слобода, истина, правда као што су јавно говорили, већ нестанак Србије, Русије, православља због чега су били спремни све да учине.

Тако су рецимо у тренутку када је Владо Чернозенски скочивши на ауто и смртно ранивши са четири хица краља Александра у Марсељу 9 .октобра 1934. године претходиле неке друге изузетно важне а стално скриване историјске чињенице. Не морамо много да анализирамо и доказујемо да ли су неке западне силе, а јесу, помогле директно или само својим нечињењем убиство југословенског краља и зашто им је то ишло у корист. Поменућемо неке чињенице. Могуће разлоге никад довољно истражене из само западу знаних разлога.

Приликом атентата поред југословенског краља лакше је рањен и француски министар иностраних послова. Министар Луј Барту је иначе важио за великог пријатеља краља Александра и приликом вожње која је претходила атентату седео је поред краља. Као пријатељ Краљевине Југославије давао је и велику подршку и ослонац савезу Мале Антанте који су чиниле Краљевина Југославија, Румунија и Чехословачка. Посебно је видео и истицао значај Мале Антанте која је била јасан чинилац у борби против све више растућег нацизма и фашизма у Европи. (1)

У исто то време премијер француске Даладије као и већина других чланова њихове владе били су присталице става који је подржавала и Британија на челу са својим премијером Чемберленом, а који је подразумевао компромисну политику према растућем нацизму и чињење разних уступака Немачкој. На том путу Мала Антанта је само сметала чинећи непремостиву брану нацистима продору ка Русији. Касније је запад ту своју политику потврдио и кроз јасно одбијање да формирају антифашистички савез са СССР-ом.

Али зато су у Минхену 1938. године где наравно Руси нису били позвани, потписали пакт са Немачком. Управо на тој Минхенској конференцији британски и француски премијер су прихватили и разбијање и распарчавање једне од чланица Мале Антанте. Била је то у овом случају Чехословачка, није ништа вредео ни споразум који је ова чланица још од 1924 имала са Француском. Чехословачка је била препуштена грабљивим канџама нацистичке Немачке и могла је сад и она поред Краљевине Југославије да на себи осети „вредност“ француске и европске речи, договора, потписа. (2)

Сви ови догађаји који су касније уследили дају можда јаснију слику на у најмању руку чудну смрт приликом атентата на краља Александра и лакше рањеног француског министра иностраних послова Бартуа. Оно што је остало записано када је Луј Барту у питању јесте да услед неадекватне лекарске помоћи није успео да преживи. Већ то је само по себи запрепашћујуће, а када се томе додају и извештаји да пријатељ југословенског краља није погођен калибром метка који су користили атентатори и којим је убијен краљ Александар све добија још сумљивију димензију. Око тога се није много истраживало, али се свакако зна да су тај калибар којим је погођен француски министар користили француски полицајци.

Није то једина неразјашњена и „чудна“ ситуација везана за овај атентат. Сигурно још невероватније звучи чињеница да су се и поред јасних сазнања да се спрема атентат и протоколом предвиђене вожње у затвореном и блиндираном возилу, француски домаћини одлучили да то измене. Тако су се краљ Александар и његов пријатељ министар француске Барту возили у возилу које не само да није блиндирано, ни затворено, већ модел аута „дележ“ није имао ни кров и потпуно је био отворено.

Србима југословенска идеја није донела никакво добро. Коштала нас је та залуђеност српских територија, српских хумки, српског зноја, суза и крви. Немамо ми ни један разлог због тога да будемо југоносталгични и не распитујемо се ми за истину због некакве Југославије – гробнице српства. Нама је истина потребна да би из ње видели ко је Француска, Немачка, Енглеска шта је то западна Европа и њена демократија, истина је потребна због будућности Србије.

Југословенски краљ Александар Карађорђевић припадао је српској краљевској породици Карађорђевић и нормално је да нас интересује зашто је још један припадник српског народа „изведен на стрељање“. Било је у том Марсељском атентату још много тога што се тиче Србије а и даље чучи у неким мрачним ћошковима разних архива „демократске и напредне“ Европе.

Наравно једна од главних улога у овој представи „европског позоришта“ која се завршила убиством југословенског краља припада и делу некад у Европи водеће силе Аустро-Угарске монархије, Мађарској. Која заједно са Мусолинијевом Италијом пружа на терену комплетну подршку и покриће усташкој идеји. Позната је чињеница да су будући атентатори усташе свој први центар и базу за обуку нашле на тлу Мађарске у камповима Јанка Пуста и Нађа Кањиже. Да су им управо ту прве инструкције и обуку уз европску благонаклоност и подршку давале бугарске комите. Знано нам је да је Мађарска у то време покушава да актуелизује свој гранични спор са све три тада чланице Мале Антанте, самим тим каква је њена крајња аспирација.

Ови усташки центри се после 17.децембра 1933. године и неуспелог покушаја њихових припадника Петра Ореба и Ивана Херничића да убију краља Александра у Загребу већим делом селе у Италију. Настављају тако и даље несметано своју терористичку политику, задржавајући и даље неке од ћелија у Мађарској. Подршка Мусолинијеве Италије не треба да чуди, с обзиром да Италија има територијалне претензије на делове краљевине Југославије посебно Далмацију. Уз то потпуно је позната чињеница и да Ватикан од самог настанка идеје југословенске државе као и објаве Нишке декларације њен отворени и можда и највећи противник.

Нишка декларација настала је у данима када је Србија била на ивици пропасти. У периоду док су у Колубарској бици нестајали многобројни српски животи а у Београду се већ завијорила окупаторска Аустро-Угарска застава. У периоду када је као и увек запад покушавао не да помогне истини и правди, већ само да искористи тренутно клецање Србије. Па је тако док је вршен притисак западних држава у придобијању за савезнике Бугарске и Румуније, великодушно им обећавани и поклањани делове српске територије.

Акт који је Краљевина Србија направила у тако неизвесном и драматичном периоду своје историје а дефинисан кроз Нишку декларацију од 07.децембра. 1914.године успеће да заживи после Првог светског рата. Још једном успешно доказавши да Србију не могу уништити док год у њој живе непоколебљиви светосавци. Тако после Великог рата долази и до остварења, показаће се касније по Србе погрешне идеје уједињења Срба, Хрвата и Словенаца у заједничку државу. Покушавајући на све начине да спасе већ умирућу аустро-угарску Ватикану је новонастала Краљевина Југославија била озбиљан „трн у оку“. Наравно Ватикану је Аустро-Угарска била посебно битна због службене религије ове царевине преко које су имали одлучујући утицај. (3)

„Света столица је током Првог светског рата подржавала обрачун Аустро-Угарске са Краљевином Србијом охрабрујући њена настојања да очува положај на Балкану. Југословенску државу, која је требала да настане на рушевинама Аустро-Угарске и на „штету“ италијанских интереса, Ватикан није дочекао пријатељски. Када је до њеног стварања дошло 1918, Ватикан ју је признао тек после извесног оклевања, 06.11.1919 а редовни дипломатски односи успостављени су 1920. Југословенско-ватикански односи између два рата били су претежно затегнути. Током 20-их година Ватикан се благонаклоно односио према италијанској окупацији простора уз Јадран и активно се ангажовао око припајања Ријеке Италији…“ (4)

Никако не смемо испустити из вида ни оне вечите мирођије у свакој европској и светској чорби, Енглезе. Они су као и увек желели да наметну свој утицај на балканску политику, због тога покушавајући свим силама да уруше Малу Антанту, која је у том моменту била највише ослоњена на Француску. То наравно отвара и улогу енглеске тајне службе преко вође усташког покрета Анте Павелића. Наиме по документима до којих је дошла професор др.Смиља Аврамов јасно је доказиво да је Анте Павелић од 1926. године сарадник енглеске службе М6. (5)

Тај војни савез Краљевине Југославије, Румуније и Чехословачке који је постојао од 1920 до 1938, многима у Европи а посебно Енглезима је представљао прави камен спотицања. Успоравајући и добрим делом спречавајући њихове смицалице и покушаје перфидног политичког утицаја на Балкан. Чланице су имале потписане уговоре и споразуме са Француском што се касније испоставило само као лажна нада у искреност ове „куће европске цивилизације и демократије“.

Важно је напоменути и то да је овај савез организацијски имао новину која до тада није била позната „напредној Европи“. Као управни орган савеза Мале Антанте установљен је Стални савет. Тај савет је био састављен од министара иностраних послова, који одлуке доноси консензусом. Састајали су се најмање три пута годишње, по потреби и више, у престоници сваке државе чији министар те године председава. Тако је било све до распада који је наступио после Минхенског споразума који „Европа“ постиже са нацистима 1938. године. (6)

Они који нису знали за овај податак сада могу да виде од кога је данас тако модерна ЕУ уствари преписивала. Али исто тако како се та Европа трудила да спута, уруши, надвлада сваку заиста бољу, напреднију а самим тим за њих непознату идеју. Њихов циљ никад није био напредак у правом смислу те речи већ одувек само успостављање контроле ради израбљивања, контролисања и потчињавања других. Данас се са ове историјске дистанце може речи да је краљ Александар по свему судећи био прва жртва растућег нацизма и фашизма у Европи и то уз подршку данас водећих чланица ЕУ.

Ова тврдња је само поткрепљена 23.маја 1957. године сазнањима изнетим у листу „NEUES DEUTSCHLAND“ („Нова Немачка“). У листу „Нова Немачка“ је дакле изнета тврдња поткрепљена документима о такозваној операцији „Тевтонски мач“. Из тих докумената видљиво је да је капетан Хајнс Шпајдел 1934. године, као помоћник војног аташеа у Паризу, слушајући директна Герингова упутства спровео тајну операцију. Операцију која је за резултат имала атентат на краља Александра. Акција је евидентно изведена под командом Шпајдела и Геринговим наређењима уз помоћ већ у „европским“ камповима обућених ВМРО-ваца т.ј. бугарских комита и хрватских усташа. (7)

Не треба заборавити и да су каснија сведочења нацистичког генерала Рудолфа Бамлера као једног од шефова немачке контраобавештајне службе такође потврђивала ове тезе. Генерал Бамлер је између осталог потврдио и да је Шпајдел 1934. године док је био помоћник војног аташеа у Паризу је прешао у Абвер. Абвер као спољно информационо и противобавештајно одељење Врховне команде оружаних снага нацистичке Немачке имао је стратешки задатак организације и извођења субверзивних делатности широког обима у иностранству. (8) Након свега овде изнетог да није реч о лицемерном западу можда би нас чудила Шпајделова послератна каријера. Бивши припадник Абвера и официр Хитлерове нацистичке немачке после Другог светског рата постаје командант европских снага НАТО у Западној Немачкој од 1957-1963.

Данас су целој ЕУ опет пуна уста антифашизма, али нико и даље не показује ни заинтересованост а ни добру вољу да се најзад отворе архиви и расветли атентат у Марсељу. Убиство у коме је југословенски краљ, припадник народне и ослободилачке династије Карађорђевић, залуђен југословенском идејом и спречавајући разбијање Југославије постао непријатељ коминтерне али и растућег европског нацизма на челу са Немачком.

Очито да ни данас „демократској“ Европи не би никако одговарала истина. Да би откривање правих разлога између којих и та да је Мала Антанта била брана за продор нациста ка Русији, приказала Европу у неком другом светлу, оном правом. Зато нама данас посебно треба да буду урезане следеће речи:

„Не можемо се изговарати да је неко срећније време да бисмо и ми били срећнији. И у најбољем времену можемо изгубити и образ и душу, а у најгорем времену и у најтежим приликама можемо да сачувамо и образ и душу.“

Патријарх Павле

Светосавци су одувек знали како се чува образ и душа. Србија је зато одувек могла поносно сваком да погледа у очи. Знали смо увек шта је оно без чега се не може речи да смо људи и што је још важније то нисмо само декларативно изговарали већ се увек за то и борили. Сигурно је да су тешка времена, нама сигурно најтежа у којима смо ми били. У оним ранијим која су била и тежа и гора живели су наши ђедови. Они нису изгубили ни образ ни душу и тиме су нама оставили могућност да живимо као људи. Сада је наше време на нама је да докажемо да смо способни да као прави светосавци сачувамо част, образ и душу. Покажимо да не лажемо и да нам је то заиста важно. Да смо спремни и способни да потомцима оставимо поносну Србију.

_______________________________________________________________________________

  1. sr.wikipedia.org/sr-el/Марсељски_атентат
  2. sr.wikipedia.org/sr-el/Споразум_Рибентроп—Молотов
  3. Југославија и Ватикан 1918-1992, Радмила Радић Институт за новију историју Србије//zdjp.si/wp-content/uploads/2015/06/radic.pdf
  4. www.intermagazin.rs/sramota-nasa-deca-u-skolama-ne-smeju-da-u…
  5. sr.wikipedia.org/sr-el/Мала_Антанта
  6. www.novosti.rs/…/aktuelno.293.html:607509-Operacija-Tevtonski-…
  7. sr.wikipedia.org/wiki/Абвер

 

слика http://www.kurir.rs/vesti/drustvo/1951811/otkrivamo-komunisti-vozili-pomije-u-vozilu-u-kom-je-ubijen-kralj-aleksandar/media/1672/2

29 гласовa