Каква год да је судбина, светосавац ће је увек прихватити верујући да нам Господ ништа није случајно одредио. Вековима је Србин ишао својим путем не сумњајући, знајући да је то једини прави пут. На крају је увек време било тај сведок да је светосавац слушајући душу био у праву. Зато заборавимо на путеве који нам нису на души. Такав пут је осуђен на исти успех као и брак без љубави. А шта је брак без љубави сем лицемерна заједница заснована на интересу, а самим тим осуђена на пропаст.

Када би и наивно поверовали у искреност запада и пут који нам они нуде, да ли бисмо могли да прихватимо да будемо у њиховом друштву док нам душа пати? Душа се не може слагати, њу је немогуће преварити. Не смета нама то што нас запад не воли: то трује њихову душу не нашу. Ми своје врлине не истичемо али и не кријемо. Поносни смо на њих и захвални Богу што су баш оне разлог што нисмо постали као они.

Поверујемо ли у лажна тапшања по рамену, никуда нећемо стићи. Евидентно је да властодршцима прија та лажна западна љубав и њихово лицемерно тапшање. Врло брзо ће и ти самозвани властодршци заљубљени у Америку, Немачку, Енглеску и ЕУ постати свесни да су престали да их тапшу. Онда када одраде задатке које су поставили пред њих, онда када заврше са издајом престаће и љубав запада ка њима. Са престанком љубави нестаће и оно тапшање по раменима на које су били тако поносни. Тада нека добро погледају да ли више уопште и имају рамена. Ако су и успели да сачувају рамена – сигурно је да образ нису.

 Светосавско срце зна да је боље да нас не воле због оног што заиста јесмо, него да нас заволе зато што смо постали оно што никад нисмо били. Када би то урадили довели би себе у ситуацију да смо ми непријатељу опростили све али да нама деца неће то опростити никад. Српско срце не прихвата ропство, наши потомци не заслужују да наш кукавичлук буде разлог њихове патње. Ако немамо довољно храбрости, пронађимо у себи ону изгубљену нит вере због наше деце и почнимо са борбом. Зар да дозволимо да постанемо робови? Никад Србија није остала без родољуба, никад без верујућих. А они никад нису и не би дозволили да нам ропство постане судбина.

 У РОПСТВУ

Некад смо сви знали јасно,
од најнеписменијег сељака
па до господе и деце њине,
шта је родољубиво и часно,
и шта треба да чине
потомци негдањих јунака.

Не могу да познам народ
чије су певали врлине
песници од Бранка до сада.
Српско се стадо мало
све до последњег руна
разбило и ошугало.

Постали ми смо земља
робова и потказивача
и стокатних зеленаша.
Пуне су нам улице сада
поштованих зликоваца,
а затвори невиних робијаша.

На леђима као да грбу
носим од бола и стида,
и улицама кад идем,
као да ми блато баца
поглед охолих странаца
у лице, и сваког дана
вео ми се по вео скида
са ругоба наших и рана.

 Десанка Максимовић

Родољубље је у нашим венама, вера је у нашим срцима. Као што смо некад сви знали шта је часно и шта је једино прихватљиво српској души, знаћемо опет. Вратиће се тај дух и вера, оне не могу да нестану. Српско стадо су можда и успели да разбију на тренутак и да га тако разбијеног сад полако ломе. Не можемо се звати Србима док нам земљу воде потказивачи, несој, полтрони, западне слуге и неке бесне хорде.

Преплавили су они сада нашу Србију, мисле да су тиме добили рат. Заборавили су да, иако понеку битку изгуби, светосавац никад не дозвољава да му сломе врат, никад да изгуби рат. Да претке и потомке сигурно неће грбом на леђима да вређа и да такво нешто Србин сигурно неће прихватити да носи. Данас нам јесте простор за маневар сужен, али и у таквом простору наћи ћемо прави пут. Колико год да нас затрпају блатом, пут се верујућој и искреној души сам отвара. Успели су можда да купе време али не и коначну победу.

 Светосавац ће опет успети да се дочека на ноге.

Туга мора да обузме свако српско срце док гледа како се хиљадугодишњи труд наших ђедова захваљујући несоју распада пред ногама вековних српских непријатеља. Све је порушено, поништено: успели су то чак и са нашом поносном Србијом. Данас Србијом владају они недостојни ње и њене историје. Није ово прва криза морала, није први пут да кукољ надвлада жито. Онда када се то деси верни су дужни да се пробуде, пробуђени да разбуде заведене и да заједно свим силама одбране Србију и светосавље од те западне немани која лако надвлада неверне. Не смемо се одрећи предака, не смемо Србију препустити неверницима, вратимо у душу веру а вера ће нам вратити понос и Отаџбину.

 

Никада се нећемо одрећи тебе, вољено Православље! Никада те нећемо издати, благочешће отаца! Никада те нећемо оставити, мајко побожности! У теби смо рођени, у теби живимо и у теби ћемо умрети. А ако времена то буду тражила и хиљаде пута умрећемо за тебе.“

 Јосиф Вријеније

 

Светосавац не може никад прихватити да се одрекне свог. Прави Србин никада неће издати своје претке. Недопустиво би било да ми данас више верујемо онима који су нас вековима нападали, бомбардовали, клали, убијали него делима својих предака који су успели Отаџбину да нам сачувају. Никад нисмо мрзели, то је неспојиво са светосављем – али никад нећемо да постанемо ни протестанти, јер то је неспојиво са православљем. Ми никоме не намећемо своје али не дозвољавамо ни други нама да намећу њихово. Ако су и успели одређене властодршце да купе, не треба да се надају да ће то успети са српским народом. Не зато што немају довољно пара већ зато што се светосавска душа не може купити. Успех који су постигли са политичарима је само доказ каква је душа и образ оних који се данас у Србији баве политиком.

Данас је можда тако али већ сутра пробудиће се православно срце, пробудиће се они поносни и неће дозволити да их у даљи понор воде поткупљене кукавице. Пробудиће се она крв која је текла и венама наших предака. Баш онако како је та врела крв заструјала и венама Александра Мишића. Син славног Војводе Живојина Мишића доказ је како прави Србин свестан свог порекла и поносан на своје претке наставља тамо где су они стали.

У време избијања Другог светског рата и капитулације тадашње Краљевине Југославије Александар је био мајор по чину а капитулација није означила и крај његове борбе. За праве српске официре то је била само промена начина борбе, прелазак у четничке формације. Сам Александар Мишић се прикључује генералу Дражи Михаиловићу и добија команду над Рибничким четничким одредом.

Немци су 3. децембра 1941. године дали налог за операцију „Михаиловић“, односно за уништење четника на Равној Гори и хватање живог или мртвог генерала Драже Михаиловића. Генерал се тада скривао у Струганику управо код мајора Александра Мишића. Када су их Немци открили и опколили настало је обострано пушкарање у коме се Мишић трудио да створи могућност за извлачење генерала Михаиловића. Видевши да је немогуће да се одупру и да неће још дуго издржати, мајор Мишић се одлучује за једино преостало решење: излази пред Немце у шињелу са црвеним ширитима и подигнутим рукама. Видевши га, Немци стају са пуцањем а он предајући се представља се као генерал Дража Михаиловић. Овај потез је омогучио довољно времена да у насталом метежу генерал Михаиловић успе да се извуче. Мајор Мишић је и у немогућим условима, условима у којима је деловало да нема простора ни за какав маневар, извршио свој задатак.

Немци Мишића и његовог заменика мајора Ивана Фрегла одводе у Ваљево и тамо схватају превару. Узевши у обзир да му је мајка била Немица понуђено му је помиловање, што његово светосавско срце одлучно одбија. На чуђење Немаца што одбија помиловање иако му је мајка Немица одговорио им је: „Ја сам немачки део себе сахранио 6. априла“. Уместо помиловања тражио је само испуњење последње жеље пред стрељање. Последња жеља је била да му дозволе да одреши цокуле. Одобрили су му да то учини не схватајући разлог. Када је издата команда за стрељање „Пали“, сазнали су разлог рашнираних цокула. Александар Мишић је стрељачки вод гађао цокулом како би се против непријатеља макар и симболично борио до краја.

Овај пример показује праву душу светосавца. Зато, Отаџбино, опрости за оне који се представљају као Срби а у њима нема вере, нема чојства. Опрости, мајко, слабима иако за те слабости ниси ти крива. Опрости њима и веруј да још увек има довољно оних правих светосаваца које си ти млеком поноса, чојства и вере задојила. То су они прави Срби, а прави Срби су свој ЕУ-атлантски део себе заувек сахранили још 24. марта 1999. године.

Прочитај без интернета:
247 гласовa

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ