Ако има читалаца који су се „уморили“ од чланака о Сребреници од стране оних који би да аргументовано побију лажљиви, западно-инспирисани „званични“ наратив, по којем су „геноцидни Срби“ немилосрдно побили „8000 муслиманских мушкараца и дечака“ – нека не читају ово што следи. Уз само једну опаску – овај и слични чланци су кап у мору у односу на пропагандну бујицу на ову тему која непрекидно надире из правца запада, добијајући додатно појачање у првој половини сваког јула, а поготово на округле годишњице распада сребреничке енклаве, као што је овогодишња, двадесета по реду. Према томе, у времену када су западни „слободни и демократски медији“ очигледно усвојили гебелсовску филозофију по којој је хиљаду пута поновљена лаж истина – једини избор који имамо је да ту исту методологију применимо на пропагирање истине, односно критичког размишљања, под геслом да ће што више пута поновљена истина, односно критичко преиспитивање – лакше надјачати лаж.

Јер, не заваравајмо се – битка око тумачења Сребренице је само наставак рата против Срба и српске државности вођеног другим средствима. Западном уму којем су прагматичне потребе сврсисходности одавно надвладале сваки морални обзир, чињенично неутемељене оптужбе, па чак и оне најгоре врсте – представљају пуку „муницију“ у борби против непријатеља. Ништа не смета владајућим енглеским (а ни америчким или немачким) слојевима да по милион пута пробају да трајно прикаче епитет „геноцидности“ на српску државност с обе стране Дрине и клевећу читав један народ и појединце. По њиховом резону, то је „само“ средство које им тренутно чини посао. У неком другом времену, нека друга гадост би такође чинила посао, чији је крајњи циљ непромењив у мери у којој је непромењив и британски интерес на нашем геополитичком простору: никада не дозволити могућност православној цивилизацији да угрози англо-америчку поморску доминацију у Медитерану и омете његове виталне комуникације са Блиским истоком, централном Азијом и Индијским океаном.

Дакле, хватамо се у коштац, па и контрирамо. Најновија пропагандна конструкција (британска, наравно) на коју вреди одговорити је она изнесена у чак два чланка објављена 4. јула у лондонском „Гардијану“, од стране већ познатих кривотвораца југословенске трагедије, Еда Вулијамија и Флоренс Артман,[i] а која је некритички пренета од стране домаћих медија.[ii] Основна њихова теза, поткрепљена полуистинама, је да је „пад Сребренице био део политике три велике силе – Британије, Француске и САД – и руководства Уједињених нација, у потрази за миром по сваку цену“. По њиховом спину, Сребреница је „жртвована“ ради у суштини племените жеље западних сила да се постигне мир, па макар и по цену „покоља“ (разуме се, српског) у Сребреници. Но, као што им је и обичај, западни пропагандисти искључују кључне чињеничне елементе када праве своје конструкције. На пример, да сребреничка енклава никада није демилитаризована.

Дакле, није сребреничка енклава тек тако, како се сугерише, „пала“ као жртва комбинације западног циничног прагматизма (наравно – да не заборавимо – у контексту неуморне западне тежње за миром) и тобож неутаживе српске глади за крвљу и територијом. Јер, то није била обична енклава, већ јасно означена територија која је требало да буде демилитаризована као „безбедна зона“ под заштитом УН. Има само један „ситан“ проблем – она то није била. Она је, од пролећа 1993. до јула 1995. једино била „безбедна зона“ за Насера Орића и до зуба наоружане снаге Армије БиХ којима је командовао, а које су пустошиле околна српска села у истински геноцидним походима који нису штедили ни жене, ни децу, ни старце.[iii] Но, то је нешто што апсолутно не занима ни Вулијамија ни Артманову, који, све се позивајући на неке, наводно тек откривене „поверљиве“ податке и документа – потпуно игноришу одавно доступне податке и извештаје који приказују сребреничку енклаву у једном сасвим другачијем, односно истинитом контексту. На пример, следећа три:

  1. Извештај Генералног секретара УН, од 30. маја, 1995:

“Последњих месеци, снаге (босанске) Владе су битно повисиле ниво војних активности у већини заштићених зона и њиховој околини, а многе од њих, укључујући Сарајево, Тузлу и Бихаћ, укључене су у шире војне кампање Владе… Влада такође држи знатан број војника у Сребреници (што у овом случају представља кршење договора о демилитаризацији)“.

  1. Јасуши Акаши, бивши Шеф мисије УН у БиХ, чланак за Вашингтон тајмс од 1. новембра 1995:

“Чињеница је да су снаге босанске Владе користиле ‘заштићене зоне’ не само у Сребреници већ и у Сарајеву, Тузли, Бихаћу и Горажду за обуку, опоравак и поновно снабдевање својих војника”.

  1. Извештај Холандског института за ратну документацију, април 2002:

“Наводна демилитаризација енклаве била је практично мртво слово на папиру. Босанска војска (АБиХ) је водила свесну стратегију ограничених војних напада ради везивања релативно великог дела армије босанских Срба (ВРС), са циљем да се спречи њено премештање у пуној снази у главну зону ратних дејстава око Сарајева. Ово се такође радило из сребреничке енклаве. Снаге АБиХ нису се уздржавале од кршења свих правила у окршајима с ВРС. Изазивали би ватру од стране босанских Срба а затим се повлачили под заштиту јединице Холандског батаљона, која би тиме ризиковала да буде ухваћена између две ватре”.

Да додамо и то да се у сјајном норвешком документарном филму „Сребреница: издани град“ Оле Флијума и Дејвида Хебдича,[iv] на 40:20, јасно излаже и следеће: „26. јуна 1995.г. председник Алија Изетбеговић је наредио напад на српско село Вишњица. Хтео је да одвуче пажњу српске војске од Сарајева. Убијена су четири Србина, украдене су овце, а куће спаљене. Многе породице су остале без дома. Нападачи су оставили траг који сведочи о њиховом идентитету. Пакет прве помоћи произведен у Америци. У овом селу није било војних мета, ту су живели људи који обрађују земљу. За Србе, овај напад је представљао кап која је прелила чашу“.

Наравно, ни о овоме није било ни речи у Гардијанова два чланка.

Хајде, за крај, осим овог кратког, мада далеко од исцрпног чињеничног парирања, да искористимо прилику да предложимо, као што је урађено на почетку текста, и један наш сопствени антипропагандни термин. Да искористимо реч „распад“ за оно што се десило са сребреничком енклавом – као контру терминологији која се одомаћила током протекле две деценије, која говори о „паду енклаве“, „заузимању енклаве“, „уништавању енклаве“, „ликвидацији енклаве“, „гажењу енклаве“ и сличном. Јер то су исувише сугестивни термини, који иду на руку чињенично неодрживом званичном наративу који покушава да нам свима вештачки накачи хипотеку „геноцидности“. Не заборавимо да западне силе које су свесно и циљано разбиле СФРЈ годинама непрестано користе термин „распад Југославије“ – и то само кад не користе још лажнију конструкцију о наводном „крвавом разбијању Југославије од стране Милошевића, односно „великосрпског“ фактора – да би сугерисале некакву „историјску објективност“ те трагедије („ето, десило се, распаде се држава од 20-ак милиона људи тек тако, шта јој би“) и тако скренуле пажњу са своје мрачне и крваве улоге. А наше коришћење термина „распад“ за оно што се десило у сребреничкој енклави у јулу 1995. године далеко више одговара истини. Енклава која је требало да буде демилитаризована зона под заштитом УН, а која не да није демилитаризована, већ је служила као база за крволочне походе на околна села – распала се када је истекао њен рок употребе, по одлуци самих муслиманских власти, уз прећутну сагласност њихових западних покровитеља.

Толико за данашње парирање лажима, проклетим лажима и британским лажима о Сребреници.[v] До следеће прилике.

[i] www.theguardian.com/world/2015/jul/04/west-true-role-in-srebrenica-massacre-bosnia и www.theguardian.com/world/2015/jul/04/how-britain-and-us-abandoned-srebrenica-massacre-1995

[ii] www.rtv.rs/sr_ci/politika/gardijan-velike-sile-prepustile-srebrenicu-njenoj-sudbini_617262.html

[iii] www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/politika/hapsenje-nasera-orica/

[iv] youtu.be/RUuhSGnLvv8

[v] Ово је, за неупућене, незнатна модификације чувене изреке коју је популаризовао Марк Твен: „Постоје три врсте лажи: лажи, проклете лажи и статистика“.

Прочитај без интернета:
32 гласa

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ