Данас у време Интернета, разне „спонтане приче“ о неопходности  настанка „природних“ држава на Балкану које теже да окупе своје суграђане у једној државној целини постају свакодневне. Чак и када је то потпуно јасно и видљиво насиље над другим народима, који су ту староседеоци, своји на свом. Компјутер нема душу и трпи све, свакакве и свачије будалаштине, зато се такве приче  лако електронски  шире.

Користећи плаћене локалне извођаче зарад остварења својих империјалних тежњи и планова, подршке великих и моћних, играле су скоро век и по на Балкану антисрпске игре.  Додатну помоћ су им увек пружали они лакомислени пајаци жељни материјалне добити, али и моћи којом би лажно приказујући снагу уствари прикривали своју немоћ и страхове. Потпуно несвесни чињенице да се снага човека огледа у моћи над самим собом, а не никако над другима. У сваком случају покварене игре запада и даље имају своје следбенике, па се самим тим и настављају. Само што сада имају своје технолошки модерније начине, али су адресе идејних твораца и даље непромењене.

Тако је било и 1878. лета Господњег. Чим је на Берлинском конгресу здружена „демократска“ Европа признала две српске државе, кренуо је Ватикан у нову антисрпску офанзиву. Почели су да подстичу прво Аустроугарску којој то и није тешко пало. Чини се пре да је Аусро-Угарска само чекала знак. Тако она добија одобрење да окупира БиХ као део Отоманске империје. Али уједно и да помогне Отоманској Порти организовање дивљих племена у брдима отоманске империје која се простиру до Јадранског и Јонског мора.

Идеја је била стварање будућих љутих непријатеља тих „агресивних“ Срба. Који замислите имају сталну „неприродну“ тежњу да своју Отаџбину и вековне територије ослобађају од окупације. Основни проблем у прављењу нове државе и нације је био како да од арбанашког становништва које једва и да има између својих различитих група некакву комуникацију, некако направити нову нацију. При том су и подељени у две велике етнолингвистичке групе – Геге и Тоске, као и на три религије – муслиманску, католичку и православну, па још и на суните и бекташе…

          „…Силно сам се изненадила откривши да све што сам до тада била прочитала о албанској нацији поменута документа нису потврдила, већ преиспитивала и озбиљно доводила у сумњу. Неоспорно мислим на одличне радове и непроцењиве доприносе Ставра Скендија, Петра Бартла, Жоржа Кастелана, Ханса Дитера Шандерла и свих других који су се у својим истраживањима ослонили на њихове текстове и закључке.

Сви ти радови засновани су на полазној претпоставци да је албанска нација већ постојала и да је, неспорно, била јасно утврђена у XIX веку, а можда и знатно раније, због чега се и сва збивања те епохе тумаче као израз воље ове нације.

С друге стране, тајна саветовања с краја XIX века казују да албанска нација није постојала и да се Беч, тумачећи на основу тих претпоставки своје стратешке интересе, спремао да ради на јачању националне свести међу Албанцима, која у то време по запажањима и сталним тврдњама аустроугарских дипломатских агената, још увек није постојала…“ (1)

                

Имајући приступ Царском и краљевском архиву у Бечу, Теодора Толева, је јасно увидела пишући своју докторску дисертацију све вешто скриване преваре запада и Аустроугарске. А управо на тим лажним историографским стереотипима заснива се некакво постојање те арбаншке нације на овим просторима у XIX веку, па чак и пре тога. Истина иако је скривана, упућује само на једно да је стварање те измишљене нације и државе западна идеја коју је мајсторски спровела у дело Аустроугарска, са циљем стварања антинације Србима.

Сем јасних извештаја са тајних саветовања аустроугарских министара и дипломата са краја XIX века, где је јасно документовано и подвучено да албанска нација не постоји, могу се видети и други проблеми са којим се срећу идејни творци такозване албанске нације. Због стварања новог националног идентитета, а да би пројекат успео морали су радити и на прављењу језика, писма и свих осталих карактеристика једног народа. Када је језик и писмо у питању проблем није правило само преко двадесет транскрипција на којим су писала арбанашка племена са тог простора, већ и то што имају мање од 2% писмених. Али за упорне Аустроугаре циљ који су будући Албанци требали да им решавају био је довољан покретач да не одустану од свог плана.

                     „Није било лако усвојити и усагласити ово крупно неслагање између мени одувек познате „званичне верзије“ албанолога, која од почетка постоји као таква и историјских чињеница које су поменути документи откривали. Тај „случајни архивски налаз“ скупо ме је коштао…“   (1)

 

Писала је Теодора Толева у својој књизи да је све то „скупо коштало“ мислећи на сва супротстављена мишљења на која је тада наилазила. Говорила је и да су јој неки људи који је окружују али и догађаји у најмању руку нејасни… Умрла је пар година после објављивања своје докторске дисертације 2011. у својој 43 години баш онда када је њено капитално историјско дело требало да почне да мења познат али лажан део историје који нам је наметнут. Већину њених пријатеља њена прерана смрт оставила је у недоумици, није ли то још једна велика игра запада…

За разлику од тих измишљених нација и од запада направљених држава, Срби у Србији и Црној Гори, сами су се изборили за своју независност, али је знатан део српског народа ипак  остао у власти Отоманске империје. Успели су Срби и поред свих недаћа у својој жељи за слободом и ослобођењем од више вековног ропства. Нису ослободили све српске територије али и тај делимичан успех дао је другима знак да се завојевачу неминовно ближи крај. Потакнути успешном српском борбом, остали балкански народи добијају јасан сигнал да је могуће успети у тежњама да се збаци јарам који већ вековима носе. За разлику од других светосавска душа никад није ни сумњала у то.

Нажалост, Срби у појединим својим покрајинама, наравно оним неослобођеним,  добијају од берлинских прекрајатеља новог господара, католичког. Ништа мање крволочног, али знатно лукавијег и подмуклијег. Који нескривено тежи да се прошири на цео Балкан. Нажалост уморна од вишевековне тираније и последњих војевања Србија је била немоћна да се активно одупре насилним одлукама Берлинског конгреса. Врло слично као и данас насиљу ЕU и NАТО као наследника претече „хуманих усрећитеља“.

Пошто је судбина Срба у БиХ привремено решена у „пријатељском“ Берлину, приоритети Србије су усмерени да се заштити српски народ у Старој и Јужној Србији. Јер је било видљиво да је Отоманска империја кренула посрнулом путањом ка свом неумитном крају, што ће јој донети и назив „болесник на Босфору“. Израз „Болесник на Босфора“ добијају од руског Цара Николаја I. А тај назив, док посматрају „посљедње смртне трзаје“некадашњег Османског царства прихвата цео запад. Европска  дипломатија тог времена чекајући и надајући се да за себе добију што већи део колача некадашње империје све чешће и упадљивије користи ту одредницу за отомане. (2)

Одлуке берлинских арбитара, сем тада још прикривене намере да у Арнаутима створе нове смртне непријатеље Срба, својим прекрајањем одмах стварају и оне отворене већ одавно познате. Расрђени одлукама из Берлина, уместо оправдане заједничке мржње наспрам отоманског окупатора и западних прекрајатеља, гневни Бугари безразложно изливају свој бес на српском народу. Наслањајући се ваљда на аустроугарске идеје о измишљеним нацијама и Бугари своје тежње желе да увију у некакве само њима знане истине.

Тако крећу са тврдњама да су Срби са тог простора уствари Бугари, само им то још нико није разјаснио, а они неуки па нису схватили то. Додуше, цркве и манастири казивали су усмену и писану историју ко живи вековима на тој земљи. Јесте тај народ поробљен од отоманских освајача, који су довели арнаутска племена да га злостављају како се не би бунио против окупатора, али ни то није успело да уништи идентитет светосавског народа. Није било лако опстати, преживети али се јаком вером успело. Како год, никаквих бугарских видљивих трагова ту не беше, ни манастира, ни записа, ни топонима … Али зар то смета новим творцима само њима знане историје.

Бугарска држава познаје три раздобља од VII до XI века, од XII до XVII века и онај који почиње са краја XIX века. У оном првом раздобљу на престолу Бугарске кнежевине и царевине налазиле су се династије: Дуло, Вокила, Угаина, Крумовићи, Комитопула, Војислављевића. Други период Бугарске државе резервисан је за цареве из династија: Асеневића, Тиха (Палеолози), Тертера, Смилецовића, Шишмановића (Немањића). Нећемо се сада бавити чињеницом да су у та два раздобља која обухватају близу десет векова скоро седам векова на Бугарском престолу владари из династија Крумовићи, Војислављевићи, Асеневићи, Смилецовићи, Шишмановићи, и ко су они пореклом.

Нас тренутно интересује оно треће раздобље које почиње са краја XIX века када савремена Бугарска држава пристаје на колонијалну улогу. Прихватајући да на Бугарски престо дођу германске династије прво Батенберга а затим и Сакс-Кобург-Гота. (3)  Плачајући тиме цену за своје тежње и државност. Управо је та наизглед „слућајност“ показатељ где су се школовали ти нови бугарски „историчари“. Знајући то сигурно је јасније и откуд се Бугарска у оба светска рата налази на страни германа и њихових сулудих циљева.

Уз свесрдну и сада и потпуно логичну немачку помоћ, јер су добили германског племића за кнеза, Бугари подузимају озбиљну акцију у Цариграду. У склопу које траже да се призна једина надлежност бугарске цркве у европским деловима Отоманске империје за хришћане. Уз помоћ својих утицајних германских савезника то им би и дато. Једино што су грчки саветници вешто разграничили будући грчки етнички простор на мешовитом подручју са Славомакедонцима. Како су називали домаће Словене, у тој старој грчкој покрајини око Солуна.

За то време, две српске кнежевине (Србија и Црна Гора) гложиле су се међусобно, јер су се два владара безразложно надгорњавала. Иако су оба потекла из народа, а нису увезена као код наших нам „милих“ суседа. У сваком случају у тек  новопризнатим кнежевинама европски усрећитељи нису могли бирати династију, доводећи своје сиромашне рођаке (обавезно католике) за њихове будуће наследне суверене, као у Бугарској и Грчкој. Какви год били Петровићи, Обреновићи и Карађорђевићи њихово порекло никад није било спорно.

Годинама упорно праштамо, живимо у вери да неки могу да се промене. Платили смо ту школу крвљу своје деце и свог народа, поплочали костима због тога целокупну српску земљу. Доста је са таквом врстом школе, школарина за њу је исувише скупа. Престанимо себе да жртвујемо очекујући да ће то бездушне призвати памети. Не, то не значи да ћемо изгубити душу попут њих, само ћемо овог пута своју искреност, људскост и хуманост тим изгубљеним душама исказати тако што ћемо им јасно показати њихов пут. Пут на коме ће морати да науче да престану да се баве туђим животима које желе да упропасте, и да почну да се баве својим који су одавно упропастили.

 (1) Теодора Толева Утицај Аустроугарске империје на стварање албанске нације 1896-1908. Београд: „Филип Вишњић“: Институт за европске студије, 2016. 575 с.

(2) sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%98%D1%81%D1%82%D0%BE%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0_%D0%9E%D1%81%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%B3_%D1%86%D0%B0%D1%80%D1%81%D1%82%D0%B2%D0%B0

(3) sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%B0%D0%BA_%D0%B1%D1%83%D0%B3%D0%B0%D1%80%D1%81%D0%BA%D0%B8%D1%85_%D0%B2%D0%BB%D0%B0%D0%B4%D0%B0%D1%80%D0%B

81 глас