„Велики“ берлински прекрајатељи нису чини се никако желели мир на Балкану. Расподела територија је очито учињена са намером да нико после ње не остане срећан. Тако је одговарало западној Европи док је чекала да у неким новим смутним временима и сукобима који су таквом расподелом неминовни приграбе што већи део колача за себе. Не одступајући ни тада као ни данас од својих западно-европских принципа да срећу граде на туђој несрећи. Управо како су западни „усрећитељи“ желели и предвидели почела су превирања широм територије која је припадала или још увек припада Отоманима. Била је то јасна најава да мир неће трајати дуго.

Разна превирања у самој Отоманској империји после Берлинског конгреса, допринеће да се унутар ње изроди група самоорганизованих официра. Махом школованих у војним академијама где се већ увелико осећао пруски утицај размишљања. Управо ти новоишколовани официри ће током свог службовања у европском делу империје почети да осмишљавају преторијанске идеје о управљању још увек големим царством. Ту нову генерацију предводио је Мустафа Кемал паша Ататурк.

Рођен као Али Риза оглу Мустафа („оглу“ – значи „син од“) 1881. године у Солуну, у то време најважнијој и најбогатијој луци Отоманске империје. Његов отац Али Риза иако преминуо када је Мустафа имао 7 година одиграо је одлучујућу улогу у његовом животу. Он је приликом Мустафиног рођења изнад колевке исукао сабљу, на тај начин посвећујући живот тек рођеног сина војној служби. Касније се постарао да га као дечака упишу у модерну, секуларну школу, одбијајући жељу његове мајке да буде уписан у верску.

Мустафа школујући се постаје врло брзо занесен униформом, што га после основне и одводи у средњу војну школу. Тамо од свог професора математике добија надимак Кемал што у преводу значи „савршени“ или „зрели“. Тај надимак ће га пратити као део имена кроз цео живот. После завршене школе у Солуну прелази у војну школу у Битољу, а након Битоља уписао је војну академију у Цариграду. Ту први пут долази у контакт са политичким дисидентима који се буне против деспотизма султана Абдулхамида II. (1)

Био је један од најбољих дипломаца, 1902. године постао је поручник, међу десет најбољих од 450 студената у својој класи. А 1905. године завршава Отомански војни колеџ као пети од 57 у генерацији. Иако један од најперспективнијих официра, константно је критиковао владу Османског царства. Без обзира на своја политичка убеђења и неслагања са политиком своје државе током Првог светског рата је ратовао за Отоманску империју, одневши значајне победе потив Савезника на Галипољу.

Искористивши прилику која му се пружила постакивао је народ против савезничких нападача. У то време Грчка и Јерменија добивши нове територије супростављају су се турским националистима, али Кемал паша успева да их савлада. Тако да 1923. године успоставља Турску Републику. Назив Ататурк („отац Турака“) добија 1934. године. За то је заслужна политика коју је спроводио. Која се заснивала на реформи правног система, замени арапског писма латиницом, потискивању религије, еманципацији жена и многим другим елементима који су засновани на пруском утицају и западном учењу. (2)

Тако су нови ветрови у Отоманској империји потакнути успешним пруским примером доносили новине, а Бизмарк им нагло постао пример који је требало следити. Ото фон Бизмарк (1815-1898) или „гвоздени канцелар“ како су га звали је као нови креатор успео да надвлада локалне кнежеве и кнежевиће, самодршце малих и слабих псеудодржавица. Он је полако али сигурно лавирао између тада моћне Француске и Аустрије, након што је склопио пријатељство са моћном Руском царевином, притом журећи док га Британци брутално не омету у пангерманском науму. Иако рођен 1.априла на дан шале није се ни мало шалио, од 1860 до 1890, практично три деценије доминирао је европском и светском политиком. У том периоду успео је од Прусије својим умећем да створи велико и моћно Немачко царство.

Турским преторијанцима се свидео овај пример а нарочито принципи које је Бизмарк наметнуо, стварајући нову велику Немачку гвозденом дисциплином. Пре свега се то односило на немачки дух у планском одгоју који спроводе у школама, радо истичући да је „немачког човека створио немачки учитељ“! Па су ваљда увидевши предности такве поставке турски преторијанци желели да будуће отомане стварају само отомански учитељи.

Нешто најсличније рекло би се „животињској фарми“ Џорџа Орвела, након смрти „Мајора“. Када су две млађе свиње Сноубол и Наполеон дошле на власт. Након чега прво фарму преименују у „Животињска фарма“ и доносе седам заповести, од којих је најважнија она да су „све животиње једнаке“. То треба да им служи док не ојачају. Када су свиње мислиле да су довољно јаке седам заповести бивају скраћене на само једну реченицу: „Све су животиње једнаке, али неке животиње су једнакије од других“. Чудна је та сличност свиња са „Животињске фарме“, Џорџа Орвела, са германима и отоманима.

Иако је Орвел своју алегорију желео да упути тада Стаљину чини се да је он несвесно предвидео нешто сасвим друго. Неке сасвим нове односе и владаре у свету и у тако „праведној и демократској“ ЕУ. Данас ми јасно видимо и препознајемо у нашој Србији исту ту заљубљеност у германе која се својевремено догађала Отоманској империји. Али и одлично препознајемо нову „Животињску фарму“ коју желе да нам наметну сада ЕУ и НАТО.

Зато ваљда није никакво чудо када мало, мало па у разним медијима видимо или слушамо о некаквим „дивним“ протестантима и њиховој умешаности. Дозволили смо сами данас некаквим западним псима, магарцима, свињама и њиховим слугама, од којих сваки мисли да је „Наполеон“, да одлучују о нашим животима. Покушавајући од поштеног и часног света да направе некакве „Боксере“ – вредне и лојалне коње. Други могу да прихвате улогу коња, пса, магарца, свиње и да наставе да живе на тој „животињској фарми“ али светосавци то сигурно неће.

Вратимо се ипак турским преторијанцима који су у својим плановима замислили да копирају немачке узоре. Усвојивши притом став да у Отоманској империји живе само Отомани. На тај начин негирајући националну припадност разним народима који имају вишевековну свест, националну културу, писменост и традицију, а нарочито религију која није ислам. Заборавили су или хтели да избришу да су сви они ту већ живели и много пре освајачког похода Селџука!

Желели су да избришу да су Селџуци, само група номадсих племена, дошла из централне Азије, и да су ипак они нови на овим просторима. Како су ислам примили у деветом веку кад су дошли у контакт са Арабљанима. Да су у десетом веку вођени Селџук бен Дукаком по коме су и добили име уједињују с групом турских племена Огузи. И да тек у XIII веку под емиром Османом Газијем, из племена Каји из групе Турака Огуза, који узима име Осман I оснивају државу Турака Османлија. Временом се у ту државу уједињују сва турска племена Предње Азије. Тада османлије крећу у своје освајачке походе и тек након тога се појављују на овим просторима. (3)

Сметнули су са ума да историја нити почиње нити ће се завршити са њима. Да је на овом поднебљу цивилизација постојала много пре него што су они и сазнали за њено значење. Управо тај народ који је имао и своје порекло и културу и цивилизацијски поредак, живео је и стварао док у томе није на силу заустављен. Та сила га јесте на одређени период спутала али му никад није могла одузети светосавски дух. Управо та непоколебљива душа и снага коју је она стварала су и биле гарант да неће допустити горима без обзира на силу да их воде.

Осећали су Отомани и сами да нешто не ваља, покушавали су да пронађу решење. Само решење је уствари стално било испред њих, требало га је само видети или осетити. Проблем је био у њима, да би могли да виде или осете морали су да поседују душу а њу су Селџуци одавно изгубили. А управо она им је била толико неопходна да би могли на време да се повуку. Јер да су то урадили могли су бар делимично да омогуће својим будућим генерацијама спас и опрост греха. Не они су наставили да траже свој спас у борбама око власти и сањању неке нове велике империје, негодујући против тренутне политике свог двора.

Незадовољни султаном и управом, ова је група преторијанаца одлучила да узме судбину Отоманског царства у своје руке, желећи да понови Бизмарков подухват у рађању немачке нације, ценећи да имају и веће шансе за успех јер већ имају државу, само треба да је реформишу. Притом, дефинитивно не марећи за различитости у тој држави. Слепи да виде да су они ту само незвани гости.

Управо оно о чему данас толико лажу савремени неоотомани. Намерно превиђајући ту агресивну великотурску компоненту унутар сложене вишенационалне и вишеконфесионалне империје, коју преторијанци теже да темељито преуреде у кратком року. Отомански преторијанци у то време добивају нескривену подршку немачке политике. Један од разлога је сигурно и тај што желе да унапреде међусобну трговину. Немце као и увек води лични интерес, материјални или територијални све једно.

Ако при томе штету или страдање трпе православни народи нема ни једног разлога да не нађу заједнички језик са Турском а имаће и осигурану подршку Рима и папе. Овог пута материјални интерес је био трговина и нарочито продаја немачког савременог оружја. Наоружања које отомански преторијанци предвиђају да ће им бити потребно не само против хришћанског народа, већ и за учаурене турске конзервативце! Други разлог је и тај што су Немци желели пругу до Багдада који се тада налазио у Турској империји.

Зато ће Немачка, Аустро-Угарска али и Британија, отворено подржати захтеве за реформама у Отоманској империји. Као и увек на штету већински православног народа у европском делу тадашњег царства. Оспоравајући тако основно право на слободу и ослобођење од вишевековног ропства, јер то ремети њихове себичне планове. Шта таквим бездушним злочинцима може да значи нечије основно право на слободу?

Немојмо зато никад заборавити ту „праведност, исправност и част“ ни отомана али још више запада попут Немачке, Аустро-Угарске, Британије, Француске… Не будемо ли данас имали више времена да добро размислимо о томе, сутра већ нећемо имати снаге да се одупремо а онда нас прекосутра већ по њиховој жељи неће ни бити. Жртве су неизбежне али су нас одлагања и незаузимање јасног става већ толико пута коштала непотребних жртава. Лекције из прошлости смо скупо плаћали па би био ред да те крвљу исписане странице сада бар прочитамо и добро размислимо о њима.

Овим сећањима на неке од догађаја из историје која се нас у многоме тићу само смо отворили пар листака те подебеле а за нас тако тешке и тегобне књиге. Књиге историје која не крије истину, али неко мора то и да прочита и послуша. Време је да светосавски народ то уради, јер овде сигурно није крај „шетње“ коју смо започели. Животну шетњу ћемо сигурно морати да наставимо, али оно што је најбитније јесте да у будућности не дозволимо горима од себе да нас шетају.

  1. www.telegraf.rs/zanimljivosti/2256711-sve-o-turskom-bogu-ataturku-uzrok-puca-lezi-u-coveku-koji-ih-je-izveo-iz-srednjeg-veka-foto-video
  2. sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9C%D1%83%D1%81%D1%82%D0%B0%D1%84%D0%B0_%D0%9A%D0%B5%D0%BC%D0%B0%D0%BB_%D0%90%D1%82%D0%B0%D1%82%D1%83%D1%80%D0%BA
  3. sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%B5%D0%BB%D1%9F%D1%83%D1%86%D0%B8

77 гласовa

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ