У историји војне силе на овим, српским (и југословенским) просторима, министровање Бориса Тадића у периоду од 2003.године до 2004.године, које је само формално било руковођење а суштински противзаконито командовање, остаће забележено као најогољенији вид што бруталног што перфидног разарања система одбране и Војске, потпуно преобликовање према наложеној НАТО агенди и систематско удаљавање од традиција и тековина старих преко 150 година. А нарочито од достигнућа у одбрани из 1999.године.

Најважнији резултат који је Тадић остварио у почетном периоду била је убрзана, уз сву могућу медијску галаму, тзв. делимична или почетна реорганизација система. Прва мера – Генералштаб Војске СЦГ је препотчињен Министарству одбране мимо Уставне повеље и важећих закона о одбрани и војсци, чиме је главну полугу оружане силе ставио под личну команду и контролу (о чему је детаљно писано у претходном делу).

Паралелно су текле и остале активности које су се у условима вишемесечног ванредног стања, али и након тога, одвијале сасвим несметано и из угла шире јавности скоро па неприметно. Били су то снажни ударци у преостало везивно ткиво Војске, које ће дефинитивно бити покидано и, истовремено максимално сужен простор, како би се у догледно време систем ревитализовао и евентуално обновио.

Да би се до краја разумео период владања Бориса Тадића системом одбране, у наставку ће његово ангажовање бити обрађено по најважнијим целинама (областима), односно по активностима и догађајима од посебног значаја. У вези са тим, неопходно је шире описати и оно што на први поглед није у стриктној вези са њим, односно, оно што је претходило његовом доласку.

Руковођење Војном службом безбедности и осталим службама – кључни догађаји и генеза

 

Једна од најважнијих полуга Војске која се петооктобарским револуционарима налазила у посебном фокусу (као и њиховим западним менторима увелико инсталираним усред српске престонице), била је Војна служба безбедности. Значајан сегмент Војске, носилац елемента борбене готовости – „безбедност“, без које се није могла планирати и изводити било каква, а посебно не успешна одбрана и извршавање Уставом и законима додељена улога и бројни задаци у миру и рату.

До 01.јула 2002.године, када је усвојен „Закон о службама безбедности СР Југославије“[1], Војна служба безбедности је носила званичан назив „органи безбедности Војске Југославије“[2]. Њима је стручно и вертикално руководила Управа безбедности Генералштаба ВЈ према строго утврђеним прописима и то преко одељења безбедности у армијама и командама видова, и даље, по дубини, преко одсека у корпусима и дивизијама, затим, преко органа у бригадама, пуковима и самосталним батаљонима. Органе безбедности су, као посебно важне карике чиниле и тзв. Контраобавештајне групе (КОГ) непосредно везане за Управу безбедности, чије зоне деловања су се поклапале са територијалним зонама армија и корпуса, и чији су задаци били од посебног значаја у заштити команди, јединица и установа Војске и система одбране у целини.

Тако конципиран и скоро па непробојан безбедносни бедем је био увезан, преко елемента борбене готовости – „командовање“ (као и осталих елемената б/г, у чему је улога команданата на свим нивоима била одлучујућа), у јединствени и непоновљиви систем. Високопрофесинална структура која је била прави темељ захваљујући којем је, у заједничком ангажовању, сарадњи и координацији са Војном обавештајном службом (Обавештајна управа ГШ са сличним органима и организацијом по дубини – вертикално и хоризонтално), систем одбране функционисао (са свим слабостима и изолованим проблемима), скоро па савршено. Уосталом, не заборавимо супротстављање НАТО-у у оружаној агресији 1999.године. Без свега напред наведеног, односно снажних војних служби, оно што је постигнуто било би, једноставно, немогуће.

Након познатих догађаја у случају Момчила Перишића, потпредседника Владе Србије и афере „Биро за комуникације“ (о чему је детаљно писано у трећем и четвртом наставку серијала), преко којих је одиграна сложена субверзивна, тзв. „хенг аут“ операција од стране западних обавештајних служби (британске и америчке, на првом месту), коначно су створени услови да се поред дестабилизације политичких прилика и стања у земљи, настави процес разарања Војске и нарочито, служби безбедности и осталих органа оружане силе.  Оне су морале да се значајно ослабе, дезорганизују и ставе под тзв. демократску и цивилну контролу. А то је значило да се војне службе, практично, извуку из система и формално и суштински удаље од Војске, преобликују, изврши њихова пренамена и потпуно измени начин деловања.

Укратко – имали смо снажан и квалитетно организован систем органа безбедности у ВЈ, уклопљен у изванредно пројектовану шему за коју је на врху пирамиде одговарао начелник Генералштаба (са својим помоћницима), а по дубини команданти армија и корпуса – сви заједно нестраначке личности. Међутим, доношењем „Закона о службама безбедности СРЈ“ према мерилима ДОС-а и евроатлантских ментора, добили смо војне органе безбедности као посебно организовану „државу у држави“. Извлачећи их из организације Војске, препотчинили су их Савезној влади формално, а неформално, доделили командну палицу над тако сложеним системом министру одбране као партијској личности, потпуно некомпетентној за послове безбедности и особито не за стручно руковођење.

Ево само једног од показатеља и до тада невиђеног парадокса у новоствореној папазјанији: руководиоци служби су били професионални припадници – генерали или пуковници, за чија унапређења и постављења је био надлежан искључиво председник државе као најважнији члан ВСО. Међутим, после доношења новог закона, председник државе, онај који командује Војском као целином, коју штите војне службе (наведеним законом извучене из састава Војске али се баве Војском), није више имао право да руководи војним службама ни званично ни незванично. Као ни начелник Генералштаба који је непосредно, оперативно командовао Војском и био одговоран за комплетно стање и борбену готовост у целини – али је, после доношења новог закона, остао без икаквих ингеренција над службама, без којих није ни могао да било шта планира и спроводи.

Да није било жалосно, заиста би било смешно.

И све под отрцаним изговором некакве силне демократске контроле тог апарата, коме су перфидно импутиране неподобштине и злоупотребе, којих, у стварности, није ни било. Бар не тамо негде од почетка 70-тих минулог века.

Само да наведемо, чак је и у оној СФРЈ постојала скупштинска контрола служби, али и бројни други механизми установљавања стања. Фатаморганичне флоскуле петооктобараца о томе да су службе „отргнуте“, пласиране су од стране оних истих западних кругова који су нас петог октобра перфидно окупирали. А како они на западу контролишу своје службе и дају нам пример, докази су на сваком кораку и све више и више – од Гвантанама и осталих „пребивалишта“ широм Европе, преко Викиликса и Сноудена, до дешавања у последњој обојеној револуцији на тлу Украјине или у БЈР Македонији.

Уосталом, бројне афере чији смо сведоци на политичкој сцени Србије, посебно последњих година (и месеци), јасно нам потврђују како се тек од онда када је успостављена „демократска“ контрола над војним службама њима, односно појединцима из самог врха, и манипулише, чине злоупотребе, а њихово ангажовање плански удаљава од основне намене. И то не кривицом њених припадника. Једноставно, гурнути су партијским олигархијама у окриље (и центрима западних служби који, дословно, руководе партијама). А одатле се тешко излази или никако.

Како је напред наведену проблематику Борис Тадић „унапредио“ доласком на место министра одбране и на који начин је руководио службама? У вези са тим потребан је шири опис и предочавање момената који су претходили наведеноме, а са којима јавност до сада није била упозната.

Пре него је и заузео најважнију фотељу у систему одбране (подсетимо још једном – за ту функцију је стручно припреман у САД, у тамошњој обавештајно-безбедносној заједници), он је само неколико дана након убиства председника Владе Србије, др Зорана Ђинђића, када је већ било одлучено у врху Демократске странке ко ће бити нови српски премијер, а ко министри у државној заједници СЦГ, организовао незваничан али веома важан сусрет са тек одабраним и још увек непостављеним, новим начелником Управе безбедности Генералштаба ВЈ (ВСЦГ), тада пуковником, Момиром Стојановићем. Био је то догађај који ће врло јасно показати које су намере (и задаци), али и стил владања Бориса Тадића и до чега ће нас све то довести.

Сусрет је организован у једном од кафеа у улици Страхињића Бана у Београду (према информацији Стојановића био је то познати Шутановчев кафић), где су га примили Зоран Живковић, будући председник Владе Србије, Борис Тадић новопредложени министар одбране СЦГ и Драган Шутановац као домаћин и високи функционер Демократске странке.

Циљ састанка је био да се упознају са будућим првим човеком Војне службе безбедности (с обзиром да је смена генерала Аце Томића већ била припремљена) и да му предоче „визију“ деловања у новим условима, обавезе које ће имати на новој дужности и нарочито следеће, и то у виду праве заповести: (1) избегавање помињања и величање ратних команданата, а посебно Небојше Павковића и Владимира Лазаревића, (2) брзопотезно смањивање броја генерала у Војсци за 50 одсто, (3) одузимање Генералштабу сектора финансија и особито стамбеног обезбеђења и стављање у надлежност Министарства одбране – цивилној компоненти која ће брзо бити инаугурисана, и (4) обавезу приближавања НАТО-у кроз програм Партнерство за мир, зато што запад „више није наш непријатељ“.

Врло сугестивно и у обавезујућој форми саопштили су збуњеном Стојановићу управо све супротно од онога што им је у аманет оставио покојни премијер Ђинђић, у чијој радној бележници су и пронашли име наведеног пуковника, као будућег челног човека Војне службе безбедности. И то је био једини разлог због чега су морали да га прихвате, с обзиром да га нису познавали и да није био њихов избор, већ писана заоставштина покојника.

Пуковник Момир Стојановић је за ову дужност одабран негде крајем 2002. и почетком 2003.године у склопу последњих покушаја значајних људи из Војске, прекаљеног ратног кадра, да се легално и легитимно спаси оно што је још могуће спасити. Лично сам у томе учествовао упорно га предлажући, и по сваку цену се заузимајући да преузме тако важан ресор, због школске спреме, знања и искуства, држања у рату, али и због објективне реалности – ускомешана јавност и невиђени напади на органе безбедности, где се кроз бројне лупе и микроскопе провлачило баш све. Свесно сам игнорисао и потценио (надајући се да ће са тим коначно престати) његову општепознату особину „превртања“ и саморекламерства које је годинама усавршавао и довео до перфекције.

И то је била, врло брзо ће се испоставити, моја највећа професионална грешка. Признајем кривицу.

Успут, лично сам кључног дана када се одиграо наведени сусрет, обезбедио прихват Стојановића у Кабинету начелника Генералштаба, припрему, логистику и превоз до кафића у центру града, а затим га, по завршетку активности, дочекао у хотелу „Бристол“. Ту ми је он, онако запрепашћен, изнео до детаља ток састанка и потпуну промену раније зацртаног и њему предоченог курса деловања. Сведок свему наведеном је само још један припадник службе који је био у улози возача Стојановића до наведеног угоститељског објекта и назад, а коме, из разумљивих разлога, нећу наводити име.

О чему се заправо радило и шта је претходило овом веома важном догађају када се одиграо суштински преокрет у вези Војске и система одбране, који на најадекватнији начин одсликава доба министровања Бориса Тадића? Оно што следи у даљем тексту, једноставно се (и по први пут), мора написати, јер другачије није могуће разумети кључне ставке.

Зближавање покојног Ђинђића, као председника Владе Србије, са војним врхом, кренуло је сасвим легитимно и потпуно легално још средином 2001.године и то онда када је коначно схватио да пред собом има изузетно организован систем који воде професионалци и искрени родољуби, којима је стало до одбране државе, а не некакви „Милошевићеви партијски послушници“, чиме је годинама био оптерећен. Успешно решавање озбиљне оружане побуне у Прешеву, Бујановцу и Медвеђи, у такву оцену га је дефинитивно уверило. Постало му је временом јасно да без јаке оружане силе и уређеног система одбране земље, нема никаве шансе да било шта у политици и у држави уради, а поготову не дипломатски на међународном плану и особито у одбрани Косова и Метохије.

Преко Небојше Павковића, који је у међувремену смењен и пензионисан, одржавао је специфичну везу са војним естаблишментом и то, морам признати (као непосредни сведок) крајње коректно и на потпуно позитивним пројекцијама. Био је то скоро прави шок и велико изненађење. Поготову за све нас који смо осетили „чари“ петог октобра на чијем се челу управо он налазио. Наглашавам – са његовим дводеценијским политичким деловањем, апсолутно се нисам слагао, напротив.

Био сам лично присутан у небројено наврата, било непосредно када је Ђинђић као председник Владе посећивао Генералштаб на Бањици[3], или у друштву Павковића када њих двојица разговарају телефоном, или када је генерал препричавао своје бројне разговоре и контакте са именованим, у којим приликама је (иако је ово тешко за веровати), Ђинђић истицао, између осталог и следеће (парафразирам са великом прецизношћу и под пуном одговорношћу стојим иза написаног) – „…генерале, чувај ратни кадар, јер Војску враћамо на Косово… покушаћу да се изборим да генерал Лазаревић за годину, две постане начелник Генералштаба…припремите предлоге постављења и вођења генералског и осталог ратног кадра, како бисмо (када заживи СЦГ – прим. ГЈ) наставили јачање Војске и спремали се за оно што је једино могуће за Косово (деловало је као да не мисли само на Резолуцију 1244, већ и на шире ангажовање Војске, иако то није децидно изговарао – прим.ГЈ)… пронађите неког из војних редова ко ће професионално водити војну службу безбедности и неће изазивати скандале… ништа ме више у вези службе не интересује…“

Ђинђић је у том периоду (пар месеци пре трагичног догађаја) убеђивао Павковића да буде министар одбране СЦГ када државна заједница заживи. С обзиром да је овај то одбио због медијске и сваковрсне харанге кроз коју је прошао последњих година, идеја је била да онда буде заменик министра. Па је, како је и то одбио, одлучено да бивши начелник Генералштаба обавља функцију главног саветника министра одбране и да тако пресудно и оперативно утиче на процесе око и у Војсци и целокупном одбрамбеном систему.

За  функцију министра је у тој варијанти био предвиђен Зоран Живковић, као један од ретких који је остао искрено веран Ђинђићу, и коме је овај веровао максимално. Али ће се и он врло брзо променити и приклонити пројектованој политици запада без резерве. Јасно је и због чега – поруке атентата су биле недвосмислене и сурове за све оне који су владали политичком сценом Србије и Ц.Горе, и благовремено схватали личне ризике у вези са тим.

(Према Павковићем тврдњама, с обзиром да му се Ђинђић све више поверавао при крају живота, још је само Бранислав Лечић и неколицина људи из странке спадало у категорију блиских, са којима је неговао односе пуног поверења. Са осталима више није био тако присан, удаљавао је од себе једног по једног, а Бориса Тадића је, као некога ко му је посебно сметао и са којим се разишао скоро по свим питањима, предвидео за место амбасадора у Индонезији или некој сличној земљи на Далеком истоку. Да ли је то била провокација, шала или искрена намера, тешко је утврдити, без обзира што је деловао уверљиво).

Дакле, крајем 2002. и посебно почетком 2003.године, на предлог Небојше Павковића, а по идејама и замисли Зорана Ђинђића, један посебно одабрани тим високих старешина на челу са генералом Владимиром Лазаревићем, студиозно је приступио планирању делимичног иновирања организационе шеме Војске, која би била обелодањена потпуно регуларно, у виду предлога и захтева, онда када се формира нова државна заједница. Укратко, тежиште је било на очувању и јачању постојећих оперативних састава, као први, а као други задатак, очување генералског и пуковничког, али и осталог ратног кадра, тако што би се један број њих померио са старе на нову дужност и мотивисао за даљи рад, давањем гаранција о статусу и професионалом напредовању.

Трећи и најважнији задатак био је успоравање приступања, а затим и постепено одбацивање програма Партнерство за мир, односно, механизма који је већ био покренут. Без намера да се са НАТО савезом нарушавају односи због ситуације на КосМету, како би се интензивно радило на испуњавању свих тачака из Резолуције 1244, и особито оне која се односила на повратак Војске и осталих државних органа. И, наравно, због безбедности Срба и неалбанаца који су остали да живе у јужној српској покрајини.

Неколико дана пред атентат на Зорана Ђинђића, завршена је наведена активност и он је преко Небојше Павковића до детаља са тиме упознат. Име Момира Стојановића, потоњег генерала и садашњег председника скупштинског Одбора за контролу служби, Ђинђић је лично записао у својој бележници и колико ми је познато, у вези са тим предлогом упознао ближе окружење, као и појединце из врха МУП-а и БИА.

То је био основни разлог да је Стојановић, једноставно, морао да буде постављен на чело Војне службе безбедности након атентата, иако је до последњег тренутка постојало противљење, како чланова ВСО, тако и појединаца у врху МУП-а, али и осталих чинилаца у државној заједници.

Припремљена именовања генерала и бројних пуковника била су записана на неколико папира, које смо, као финалну верзију, генерал Лазаревић и ја предали Павковићу 06.марта 2003.године приликом сусрета у кафе-ресторану стадиона „Партизан“ на јужној трибини. Била је то верзија по којој нико од генерала и осталих припадника Војске не би био смењиван и пензионисан. Напротив, била је предвиђена лепа перспектива дословно свима који су тада били у служби.

И, тада, долази до нечег што је могло да има врло важну улогу у догађајима који су следили, имајући у виду да се радило о Војсци и о одбрани КосМета, а не о привредним или другим темама.

Небојша Павковић је пред нас двојицом позвао мобилним телефоном Ђинђића и обавестио га (парафразирам по сећању) – да је све завршено, да је предлог у писаној форми урађен, да ће му исти уручити што пре, преносећи формално поздраве од генерала Лазаревића и моје маленкости. Наравно, иако је садржај разговора био солидно легендиран, ипак, бар према ономе што сам непосредно чуо, могло је релативно лако да се дешифрује о чему се ради. Подразумева се од стране оних који су евентуално тајно слушали премијера или Павковића. Сигуран сам, иако немам поуздане доказе, да је таквих (служби) у том тренутку било више и да су мерили буквално сваку реч.

То је био 06.март. Ствари су се, бар што се тиче Војске, одвијале како треба. Убрзо, 12.марта Ђинђић је убијен. У атентату, у бруталном обрачуну, који се до тада могао видети само у западним земљама, или у оним земљама где западне службе решавају „текуће проблеме“ у име Империје, тзв. црним операцијама.

Да ли је онај телефонски позив, као и бројни други, имајући у виду вишемесечну активност у вези предстојећег консолидовања Војске у комбинацији са значајно измењеном реториком с којом је Ђинђић наступао у неколико познатих интервјуа, где је било евидентно да је радикално променио политику, бар што се тиче националних питања и очувања КосМета, могао да има директне везе са атентатом, остаје да време и евентуално неки нови сведоци потврде. Ја сам убеђен да је то био један од кључних разлога, ако ништа друго, онда да се одлука о елиминацији донесе убрзано.

Наравно, предлози о реорганизацији Војске, консолидовању система одбране и постављењима и унапређењима генерала и пуковника, срочени на неколико папира формата А-4, нетрагом су нестали или сакривени. Или су, што ће бити вероватније, доспели у руке Бориса Тадића, који ће касније, као министар одбране, углавном пензионисати генерале, некако баш по тим списковима, који су били саставни део наведеног предлога. Случајно или намерно? Само он зна одговор на ово питање.

Колико би Ђинђић у свом науму око јачања Војске успео (имајући у виду хаос у држави коме је сам пресудно допринео) а тиме и у одбрани Косова и Метохије, поготову у намери да врати снаге предвиђене Резолуцијом 1244, да ли би се из свега тога нешто конкретно изродило, тешко је било предвидети и тада, а још је теже са ове временске дистанце.

Међутим, у једно сам сигуран – Војска би добила на времену као и значајне логистичке и све остале, посебно моралне импулсе. Тиме би се бар зауставила њена даља разградња и уништавање, консолидовале би се расположиве снаге и свакако битније и на дужи период била одложена трагедија коју данас имамо.

А што се тиче КосМета – у тим тренуцима смо још увек били спремни, моћни и решени изнад свега, да за неколико седмица, уколико би се донела државна одлука, уђемо снажним борбеним јединицама из више праваца (од Лепосавића, преко Мердара и Медвеђе, до Бујановца и Прешева) и поразимо не само саставе ОВК већ и снаге НАТО, са све Бондстилом. И то занавек.

Уосталом, још с краја 1999. и у првој половини 2000.године, у Школи националне одбране и у Генералштабној школи, студиозно је и тимски осмишљена, оперативним документима обрађена, заокружена и верификована, а затим увежбавана хипотетичка: „Нападна операција Треће армије са ојачањима, на делове Јужног крила НАТО стационираних на Косову и Метохији“. И то у реалним условима – отцепљење Косова, прогон српског становништва, у амбијенту  ваздухопловне превласти Алијансе, са преко 40.000 њихових припадника на терену и са пешадијским саставима ОВК у пуном броју, што је тада износило преко 30.000 бораца.

Да ли бисмо успели?

Наравно. Без грешке и већих губитака. Иза тога је стајала права војна наука, знање и искуство. Имали смо бројне снаге, борбену технику, све потребне ресурсе, правду на својој страни и несвакидашњи борбени морал. И нисмо имали страх.

И да не заборавимо (између осталог), значајан војни контигент Руске Федерације је повучен са Косова и Метохије тек у лето те 2003.године, а сигуран сам да је напред наведени план реализован, и да се нисмо као држава тако силовито определили за евроатлантски пут и срљали ка НАТО-у, да до тако нечега не би ни дошло. Даље закључивање се намеће само од себе.

Да ли би нам се у таквом пресеку војно-политичке ситуације, са израженом решеношћу да се брани Косово и Метохија и то у складу са Међународним правом и Резолуцијом 1244, са нашим снагама у јужној покрајини, дакле, доле, на терену, догодила 2004., а затим и 2008.година?  Убеђен сам да до тога не би дошло.

У вези са тим, кристално је јасно зашто је Борис Тадић, управо са функције министра одбране, у небројено прилика, наравно користећи прозападне медије који су увелико окупирали Србију на свој начин, бескрупулозно и крајње сугестивно, истицао – да нису створени услови за повратак наших снага на КиМ, да би они доле били глинени голубови, да је њихова намена према Р 1244 тривијална и споредна, да то неће допринети побољшању односа са КФОР-ом и западним пријатељима, те да наше снаге не би биле у могућности да заштите српско и остало неалбанско становништво…

Све лаж до лажи, брутална и још тада нескривена кампања (свесно или несвесно) у корист агресора и њихових ОВК савезника, што ће бити пресудна активност (уз подршку и деловање осталих издајничких структура тога доба), да Косово и Метохију, корак по корак пуштамо низ воду, и стварамо услове за Јеремићеве хашке егзибиције са небулозним „државничким“ питањем, затим, за Боркове, Бриселске и остале, Маркове „преговоре“, чији ће резултат бити потпуна капитулација и велеиздаја народа и државе. А то је – ово што сада гледамо у режији последње квислиншке гарнитуре на власти, која ће ускоро „угасити светло“ над Србијом.

Када се кроз призму свега напред наведеног врати „филм“ уназад, када се сетимо свих оних жалопојки и заклињања најближих Ђинђићевих ДОС-овских пријатеља, управо на челу са Тадићем,  тобож’  како су баш они настављачи (а таквих је поприличан број у више странака, група и НВО) његове политике и стремљења, одговорно тврдим, бар што се тиче области о којој пишем и посебно у вези борбе за Косово и Метохију – то нема ама баш никакве везе нити било какву додирну тачку с оним што је покојни премијер заговарао, макар у последњих неколико месеци свог живота. То је, једноставно, неопевана лаж и невиђено лицемерје и цинизам.

Но, да се на крају овог дела вратимо Војној служби безбедности, Момиру Стојановићу и Борису Тадићу, као министру одбране и већ тада неприкосновеном владару Србије у најави.

Јасно је било и њему – Тадићу и свима нама, да ће уколико чврсто држи контраобавештајне и остале безбедносне (и обавештајне) полуге под својом контролом (а то му је и те како омогућено од стране западних ментора и проверених домаћих послушника у земљи – не заборавимо црногорску гарнитуру која је устоличена у врху СЦГ и која је била још жешћи заговорник суманутог евроатлантског пута и цепања државне заједнице), моћи да без већих проблема реализује западни план разбијања створеног провизоријума, Војске посебно, и свих осталих, битних полуга.

Зато је „битка“ за Мому Стојановића, као јединог који је преостао са оних спискова из доба Ђинђића (последње, праве, легалне и легитимне шансе) била као битка за „тврђаву Аламо“. Трајала је жестоко пар месеци, „мученик“ се одупирао колико је знао и могао, али је, пре него смо очекивали ми који смо стајали иза њега и пружали му сваковрсну и значајну подршку, положио „оружје“. Ипак, много раније него што је то морало да се деси. Јер, након атентата и ванредног стања, шансе да се сачува Војска биле су минималне, али су постојале. Још неколико месеци је фингирао некакву борбу и одупирање, али, то је била лоша глума, која је препозната и тада су угашене све шансе.

Зашто је тај тренутак био битан и Мома Стојановић као такав?

Зато што је дошао на чело још увек веома моћног војног механизма који је специфичном уставном улогом, задацима и особито методологијом рада, могао да успешно парира западним сатрапима инсталираним усред земље Србије и њиховим квислиншким полугама, и да на бази закона, утврђених правила и посебно мерила и критеријума, који су се тицали безбедности и одбране земље (а које нико није могао да оспорава, макар то били и лидери у полуколонији под називом СЦГ), да значајно „вуче ручну кочницу“ успоравајући ретроградне процесе. Оне процесе, који су нас убрзано увлачили у евроатлантске токове и мрежу из које се више нећемо извући, доводећи нас у положај потпуне подређености и предаје.

Моја обавеза је била да дневно изигравам некаквог „официра за везу“, да му непосредно помажем, саветујем, дајем предлоге, да га коригујем, стварам услове да може да се легално одупире и да их „туче“ њиховим „оружјем“. Имао сам бројне предлоге (којима се он искрено одушевљавао) како парирати, чак дотле да сам израдио и уручио му план офанзивног медијског наступа, на основу којег је могао да их „разоружава“ и тренутно заустави у евидентним непочинствима, која су већ тада била у поодмаклој фази.

Све то је било могуће у условима када се на челу Генералштаба налазио искусни велемајстор и зналац, генерал-пуковник Бранко Крга, који му је давао апсолутну, наравно, легалну и легитимну подршку, и када су војни врх, и посебно команданти корпуса и бригада и даље у огромној већини (или још боље – скоро сви) на страни очувања и јачања Војске и то баш на тековинама и резултатима војнички непоновљивог оружаног отпора и одбране од агресије из 1999.године. А то значи, противу било какве НАТО агенде, перфидног програма Партнерство за мир и осталих евроатлантских токова, који су били оличење свега супротног – слаба Војска као услов за још слабију Србију (и Ц.Гору), и који су стварали идеалан амбијент за наставак черечења и, као што се да видети последњих 10-так година, потпуне  деструкције, отимање КосМета и легализовану пљачку и сатирање Српства по свим шавовима.

Шта се десило у том преломном периоду?

Стојановић је брзо „легао на руду“ трпећи сваковрсне и свакодневне (и посебно ноћне, што је био особити Тадићев специјалитет) притиске па чак и лукаво упакована упозорења. У првих пар месеци о томе се искрено поверавао. Предузели смо неке, условно, одбрамбене али и остале мере како би издржао. Међутим, била је слаба вајда. Намамили су га, ни данас ми није до краја јасно чиме све, у „чари“ евроатлантских „вредности“, мирног и угледног живота, као и оним где је био објективно најслабији – чином генерала и напредовањем у каријери.

Убрзо је Стојановић свечано примљен (званично учлањен или не, свеједно) у Атлантски савет, моћну невладину структуру иза које је стајао врх НАТО-а директно. Они су били (и остали) главна тзв. цивилна полуга за промовисање Алијансе и гурање СЦГ у пуноправно чланство. И не само то, врх те организације ће већ тада бити инкорпориран, прво незванично, а затим, доласком Давинића на функцију министра, потпуно јавно у све најважније ресоре система одбране (Живуловић, Кадијевић, Ладичорбић и остали). Одатле ће, заједно са „саветницима“ из НАТО-а и осталим битним карикама, попут „чувеног“ Амадеа Воткинса (који тренутно „реформише“ МУП Србије), дословно кројити и спроводити „реформу“ одбране и Војске, тако да за неколико година неће остати „ни камен на камену“. Ако гледамо из српског, родољубивог угла. Из угла Алијансе, мора им се честитати – посао обављен савршено.

У складу са задацима из Шутановчевог кафића у чувеној „силиконској долини“, Стојановић је морао да се сложи са бруталним „одстрелом“ последњих ратних генерала (обрађено у претходном делу серијала), међу којима се налазио, „на челу колоне“, Владимир Лазаревић. Десио се невиђени парадокс –  пензионисање легендарног команданта (коме је Мома био ратни начелник безбедности) без чијег кључног „да“, буквално и дословно, он, Стојановић, не би могао да се нађе на тако високој дужности. Морам бити искрен, било му је изузетно тешко када ме је упознао са већ припремљеним ударом и пре него што је ВСО формално донео одлуку о пензионисању двоцифреног броја генерала одједном. Чинио је шта је могао, али, већ је био у канџама оних који не праштају и не попуштају. Схватио је ушта се уплео, али, било је касно. И са тим се помирио. Никакви више предлози нити „повлачења за рукаве“ нису вредели. Предлагао сам му да тражи померање, наравно да није прихватио. Битка је коначно изгубљена.

По том шаблону је приступио и сређивању „стамбене проблематике“ у Војсци (сетимо се које је задатке добио и пре него је постављен). Формирао је тим од преко 45 посебно одабраних припадника војне безбедности, како би истерао на чистац „вишкове“ квадрата (и станова) које су генерали „присвојили“, односно „отуђили“. Са том вишемесечном акцијом је задао један од најтежих удараца тадашњем војном врху и командантима по дубини. Рецимо, у тренутку када се по налогу Бориса Тадића и других персона у Министарству одбране евидентно погубио, направио је прави мали карамбол, тако што је на једној од седница Колегијума начелника Генералштаба информисао присутне генерале о „јурњави за квадратима“. Обраћао се очи у очи онима које директно сумњичи и то као равноправним и поштованим колегама. Био је то тренутак коме сам присуствовао, када је врло мало недостајало да један већи број присутних доживи тежи облик инфаркта. Епилог те сулуде акције и коначан резултат – нула. Не зато што је неко бранио генерале, већ зато што је читав проблем био предимензиониран и политички пренадуван, а основна намена му је била да се непрестано блати војни врх. Јер, како би другачије разбијали јединство Војске и уносили хаос.

Током чувене акције „Сабља“ дошла су на ред, мимо било какве правде и посебно не на основу доказа (што ће време и показати), двојица важних генерала – Небојша Павковић и Аца Томић. Било би и других, рецимо Лазаревић, али нису били у пензији. Била је то директна освета западних служби и налог, да се преко њих двојице, једноставно, Војска и њен углед сатру и под ноге баци све што је вредело. Она сила која им је показале зубе на бојном пољу.

Театар апсурда. Рецимо, Павковић је лишен слободе иако су имали суве доказе да је близак са Ђинђићем последњих месеци, у акцији у којој су јурили убице тог истог премијера. Има ли логике? Наравно да нема. Као што није било логике да у јесен те године пишу и обелодане, заједно са тужилаштвом Хашког трибунала, оптужнице за те исте генерале и да их коначно „раздуже“. Из истог разлога – поразити противника у миру, када већ није могло у рату.

Логика је ипак постојала – Павковић и Лазаревић су били врло незгодни сведоци много чега и посебно симпатија које је према њима гајио покојни премијер, али и оног договора и конкретног плана спашавања Војске. То је била логика али и озбиљна опасност новоустоличеној евроатлантској машинерији на челу са Тадићем. И, наравно, западним газдама.

Стојановић је у време „Сабље“ био кооперативан (није ни имао неког великог међупростора, додуше). Толико, да је дозволио да у просторијама Управе безбедности будем, практично, приведен од стране оперативаца УБПОК-а на информативни разговор, не би ли се некако откриле и документовале Павковићеве „силне махинације“. На крају, све се свело на трофејно оружје које је мученик добијао на поклон (и на орден којим га је 2001.године одликовао Владимир Путин, приликом званичне посете Оружаним снага Руске Федерације). Било је – кад већ нема шта друго, „дај шта даш“. И, на крају – ништа. Зато што је био чист и частан. Уништише му здравље и живот, а да не подигоше ни кривичну пријаву, а камоли оптужницу.

Питао сам тада оперативце УБПОК-а, да апсурд буде већи учеснике рата 1999.године и то на територији КосМета – знају ли шта чине и да ли су свесни какву војну величину и легендарног команданта прогоне, понижавају и држе у притворској ћелији три са три? Ћутали си. То ћутање је био једини али прави одговор.

Подпадајући под утицај Бориса Тадића и утапајући се у евроатлантско коло и амбијент који је пружао све услове да се „реформски“ процес несметано и убрзано одвија, толико да је то из дана у дан личило на праву хистерију и динамику која није примерена чак ни ратним условима, Стојановић је не само престао да пружа било какав конструктиван и легитиман отпор (увелико су вршљали западни обавештајци и то без скривања и одигравали се процеси евидентног разарања система –  српечавање тога је посао управо Војне службе безбедности), већ је временом постао главна потпора и стуб Тадићевог рушилачког јуриша.

И би тако, све док није направио, додуше у време Првослава Давинића, озбиљан гаф од кога српски „врховници“ у Врховом савету одбране нису могли да га одбране од оних других, равноправних, из братске нам Црне Горе. Но, имајући у виду значај тог проблема, као и реперкусије али и могуће озбиљне последице, да овај пут избегнемо детаљисање. У сваком случају, није смењен са дужности у међувремену такође противзаконито новоформиране ВБА[4] зато што је, онако како је било протумачено у јавности, открио и напао вехабијски покрет у Рашкоj области и деловима Црне Горе (око чега су се многи осетили прозваним), већ због нечега сасвим другог.

Но, за смењивање са дужности, у виду компромиса, почашћен је чином генерала и високим постављењем у Нишком корпусу. Са не мање изгледном перспективом. Ипак, касније ће се све то изјаловити и биће, као „војсковођа“ одбачен. Али, ствари ће кренути другим, не мање важним и, сигуран сам, од стране запада контролисаним током.

И, на крају, где су данас, након више од десет година, „драмски ликови“ који су обележили овај део серијала?

Борис Тадић је након годину дана министровања и још осам година врховног командовања и даље у игри, „ресетован“ и чека прилику која се лагано указује на политичком хоризонту. Драган Шутановац и Зоран Живковић су у политичкој, евроатлантској орбити и пред њима је успешан парламентарни живот.

Момир Стојановић је важна карика напредњачког корпуса, контролор агенција које нас контраобавештајно, обавештајно и безбедносно штите, и не мање значајан (макар придружени или почасни) члан Атлантског савета[5] – војне „владе“ Србије из сенке, у садејству са „Центром за евроатлантске студије“ Јелене Милић.

Небојша Павковић и Владимир Лазаревић, још увек живи хероји и носиоци отпора НАТО немани, генерали којима би се поносиле славне српске војводе из Првог светског рата, пуних 10 година робијају према пресудама Хашког казамата. Здравље им је озбиљно нарушено, али се не предају.

Ја сам одстрањен из редова Војске у 44-тој години живота као неперспективан НАТО кадар, као и више стотина других. Након безброј удараца који су до сада амортизовани, остао је онај последњи – избацивање на улицу. Онако како су недавно прошли слични мени, „случајно“, такође ратници – адмирал Слободан Рајчевић и бројни пуковници, од овог пролећа бескућници. Жалосно, јадно, туробно. Али, онако како је увек било у српској историји. То се не може променити.

У коначном, тако и треба. На задовољство, између осталих, и оних бројних родољуба и добронамерних критичара, који с пуним правом коментаришу, отприлике, на следећи начин – да ништа боље нисмо ни заслужили, да смо допустили да нас савладају у миру они са којима смо изашли на крај у рату, да смо били превртачи и удаваче, да смо чекали, да је требало повући некакве радикалне потезе (познато и које), али да смо били незналице, недорасли, кукавице…

Када их у ретким приликама подсетимо на Србију тих првих година након петог октобра (баш као што је и сада), на онај евроатлантски замах, на кредитне, визне, туристичке и остале „лепоте“ и „предности“ слободног и демократског друштва које само што није ушло у ЕУ коминтерну, дакле, време у којем је мало кога занимала судбина тамо неке Војске („јер ми никада више нећемо ратовати“), па кад се томе додају погодности цивилног служења уставне обавезе, а затим и укидање регрутног система због кога су млади Срби „губили“ драгоцено животно време, наравно да немају одговор на питање – шта то тада није урадио војни врх а могао је, или још боље – шта је могао да уради, а да то значајна већина Срба разуме и, наравно, подржи? Али конкретно? Поред онога што смо, а овај текст то, надам се, потврђује чинили свим силама.

И да ли је тако нешто радикално, реално било могуће? Да ли би било легално и ко би тако нешто прихватио у свету? У тај свет рачунам и источне земље, а Русију на првом месту. Али, Русију тога времена, не ову сада, тако моћну.

Све и да смо се заносили таквим сулудим идејама. А нисмо.

 

(ускоро нови наставак о дометима и тековинама Тадићевог министровања)

УПУТНИЦЕ

[1]Закон о службама безбедности СР Југославије („Сл. Лист СРЈ“, бр. 37/2002 и „Сл. Лист СЦГ“, бр. 17/2004)

 demo.paragraf.rs/combined/Old/t/t2004_04/t04_0101.htm

[2] Чланом 61. „Закона о службама безбедности СР Југославије“, брисана је одредба члана 30. став 1. „Закона о Војсци Југославије“ у делу којим се уређује да „послове и овлашћења органа унутрашњих послова врше органи безбедности Војске Југославије“.

Законом који регулише једну материју, извршена је измена одредби другог, и то старијег закона, као што је Закон о Војсци, којим је регулисана потпуно друга материја и област.

 

[3] Доказ наведених посета Зорана Ђиниђа Генералштабу и његовој личној посвећености да Војску сачува и ојача, су две књиге (монографије колико се сећам) које му је уручио као знак пажње Небојша Павковић, тада први човек оружане силе.

Лично сам одабрао наведене књиге (то ми је била службена надлежност) и по наређењу Павковића исписао посвете специфичним калиографским рукописом. Надам се да су наведене књиге сачуване, макар у личној архиви убијеног премијера.

[4] На основу наредбе министра одбране, Бориса Тадића, од 29. септембра 2003. године, формирана је Војнобезбедносна агенција као организацијска целина Министарства одбране. Стартовала је са радом 01.јануара 2004.године.

Још једна активност мимо Уставне повеље и важећег „Закона о службама безбедности СР Југославије“, који се према позитивним прописима примењивао у државној заједници СЦГ.

Наредбом, интерним документом министра одбране, који није имао снагу ни подзаконског акта, је извршена значајна реорганизација, пренамена и преименовање Војне службе безбедности у Војно безбедносну агенцију, што је могло бити учињено само новим законом о коме се није ни размишљало све до 2007.године.

www.mod.gov.rs/sadrzaj.php?id_sadrzaja=4340

[5] Конференција – економски и безбедносни значај евроатлантских интеграција Републике Србије „за и против“ , у организацији Атлантског савеза Србије, одржана 30.марта 2015.године, у хотелу Crown Plaza, у Београду.

Други панелиста на конференцији, Момир Стојановић, је изнео: …Srbija nije zainteresovana za ulazak u NATO kao punopravni član zato što je sećanje iz 1999. još sveže i bolno. Dodao je da bi članstvo povećalo kreditni rejting i da bi privuklo direktne inostrane investicije , ali ipak postoje i stvari koje ne donose beneficije punim članstvom u NATO.

Neke od tih stvari su godišnje troškove članstva u alijansi, rizik koji bi imale srpske vojne jedinice na inostranim borbenim misijama, kao i povećani rizik da budu mete protivnika alijanse.

Gospodin Stojanović veruje da je manjak podrške koju ima NATO članstvo direktna konsekvenca manjak informacija koju stanоvništvo Republike Srbije ima. Kao i većina panelista pre njega, gospodin Stojanović je zaključio da NATO članstvo može da se koristi kao oruđe da se poboljša regionalna stabilnost i bezbednost…

www.atlanticcouncil.rs/vesti/vesti/235-konferencija-ekonomski-i-bezbednosni-znacaj-evroatlantskih-integracija-republike-srbije-za-i-protiv

Прочитај без интернета:
45 гласовa

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ