Песник Јован Дучић, бриљантни југословенски дипломата у Риму, потакнут видљиво испољеном сатанизацијом Срба још у трећој деценији прошлог века, потражио је одговор у записима фрањеваца у ватиканском Заводу св. Јеронима, институције коју иначе краси југословенски државни грб. Видљиво и брижно реновирање саме институције, показало је бригу и старање заједничке државе за своје, на чему је и он сам као дипломата толико порадио.

Сазрео на записима Срба-Дубровчана, који су своју католичку веру брижно неговали, али не одричући се имена свог српског, упркос притисака подмуклих Млечана и још подмуклије Аустрије, очекивао је објективну анализу своје учене сабраће за то безразложно безумље.

Изграђујући интегрално југословенство као државни чиновник, Дучић је имао ту привилегију да излетом на моћни Леотар који доминира изнад Требиња, размишља о снази духовне мисли Светог Саве, чија је дедовина Херцеговина. Ту где се православље до Јадранског мора простире, ту где су у Мостару Срби песници и писци један од најумнијих књижевних клубова основали, чувајући тако снагом речи себе од душмана.

Брижљиво је Дучић ишчитавао фрањевачке записе, упоређујући их са отоманским путописцима који су херцеговачке прилике и људе детаљно познавали, допирући до Дубровника као центра трговине и тајне дипломатије, али и још тајнијих потеза венецијанских дуждева, који брижно крију и од самог Ватикана накану да се окористе отоманским империјалним жељама.

Дуго је Дучић носио у себи многе дилеме после ишчитавања фрањевачких записа, као југословен по убеђењу и опредељењу, али херцеговачки Србин у души који искрено верује у своју државу, и жели све најбоље и сабраћи друга два племена, једнороднога народа (како је тада веровао).

Његови другови, песници из Загреба, Сарајева и Београда, били су му међаш, да не греши у осуди текстописаца који толику мржњу и презир према православљу и српству исказују.

Веровао је Дучић у светлу заједничку будућност, која ће надрасти зло семе мржње и зависти, што је приписивао утицају окупатора који су вековима на том тлу завађали браћу издељену по вери. Браћу коју језик ипак спаја, о чему је тако надахнуто певао мостарац Шантић!

Суровост потоњег хрватског геноцида, нарочито испољена у његовој Херцеговини, о чему је у далекој Америци сазнао из записа СПЦ, али још суровија кампања чланова ХБЗ (Хрватска братска заједница) у туђини, који одмах ту сурову истину прогласише за великосрпску лаж и обману, подстакла је великог песника да све дилеме које је у себи носио, преточи у песме, којима је најбоље беседио о људима и међуљудским односима.

ХОРДА 

Ми нисмо познали вас по заставама, 
Ни ваше хероје „од лавова љуће” 

Све на коленима вукли сте се к нама 

Носећ мач убице и луч паликуће. 

Без буктиња иде та војска што ћути, 
Пожар села светли за маршеве горде… 

Ваше громке химне не чуше нам пути: 

Немо убијају децу старе хорде. 

Поломисте више колевки, о срама! 
Него херојима отвористе рака, 

Подависте више њих у постељама, 

Него што сте у крв срушили јунака. 

Узели сте очи фрескама са свода, 
Главе киповима хероја из бајке; 

Спржили сте семе у страху од плода, 

И реч убијали убијајућ мајке! 

Пресити се земља од крвавог вала, 
Али вам победа не осветли лице; 

Јер ловор не ниче с буњишта и кала, 

Он је за хероје, а не за убице!

Бритки Херцеговац, попут ханџара који оштро реже, отсекао је све своје дилеме о стварности која нема дилеме о пореклу и настанку безумне мржње, која је породила невиђени злочин. Обрачунавајући се са заблудама код себе и свог рода о југословенству и заједништву, исказао је размишљања у делу чији наслов најбоље илуструје закључак – „ Верујем у Бога и Српство“! О Хрватима је имао још само да дода:

 „Хрвати су најхрабрији народ на свету не зато што се ничега не боје, него зато што се ничега не стиде.“

Та хорда која је желела себе да представи некаквом војском није имала ни своје име. Јер, заправо, и име су морали да отму од Срба, па је назив устаника „усташе“ заувек добио негативну конотацију у српском народу. А не смемо заборавити да је Петар Мркоњић за историју не тако давне 1875-1876. писао ратни дневник „Дневни записци једног усташе о босанско-херцеговачком устанку 1875-1876“. Сумња ли неко да будући краљ Петар I Карађорђевић није знао ко су усташе или је ипак још тада устаник био српски појам.

Није ни то све кад су у питању њихови храбри „домобрани“. Хрвати нису имали ни војску ни терминологију за њу. Да би то некако премостили генерал Кулмер је мађарска упутства однео код професора Богослава Шулека да их преведе и претвори у некакав војни приручник. Тако је у Пешти 1870. под називом „Наредбеник за краљевско угарско домобранство“ штампан први приручник. Нису слуге вероватно ни приметиле, а и да јесу – није им сметала јасна одредница „угарско домобранство“. Да ништа не би остало недоречено, доштампано је и Правило службе под насловом „Службеник за краљевско угарско домобранство“.

И поред тога што се хрватски историчари труде да домобранској 25. пуковнији чији су батаљони били у Загребу и Вараждину доделе неку чисто хрватску улогу – називајући је често и „најхрватскијом“, као и увек заборављају оно најбитније. Некако увек сметну са ума да се заклетва полагала уз „Краљевку“, хрватски превод мађарске химне и наравно са капама на којима им је поносно стајала мађарска кокарда и иницијали I.F.J. (Фрања Јосип I). Заборављају да су цео Први светски рат водили под мађарском заставом упорно певајући „Краљевку“, наравно туђем краљу. У том периоду свака мађарска јединица имала је своје гесло. Тако је за Honv IR25 загребачку одређено гесло: „За дом и краља крв пролити ваља“. 

Крај Великог рата преживели хрватски домобрански официри, углавном бежећи од правде, дочекују у Бечу, Пешти, Грацу… Тамо се „храбро“ скривају, надајући се да их неће стићи заслужена казна за почињена зверства над српским народом за време окупације. Нажалост, не само да их није стигла у том моменту рука правде већ су им мађарски шовинисти омогућили полигон за обуку. Ту на полигонима, а под командом Нарциса Јесенског и Густава Перчеца, бивших КуК официра, смишљају по мађарској традицији гесло нове јединице. 

Ослањајући се на своје старо које их је пратило док су припадали Honv IR25, а желећи да искажу још једном поштовање ка својим мађарским газдама, прихватају за ново гесло, поздрав „За дом спремни“. Касније, док се обука наставила у Бовину и Липарима (Италија), Павелић усваја овај поклич и додаје га уз „римски поздрав“ руком. Тако су „храбри“ хрватски домобрани носећи српски назив „усташе“, корачавши са високо подигнутим „римским поздравом“, гласно покликујући мађарски поклич „За дом спремни“, а све то чинећи пред својим италијанским краљем, били спремни поново за нова зверства. 

Када човек своју душу испрља злом, једина нада за било какав зрачак задовољства би му била било каква победа, па макар и пирова. Онда када она ни вековима не стиже, исфрустрираност је све већа. Зато реакције таквих не треба да чуде, оне су једноставно испровоциране унутрашњим стањем духа или боље речено душевним болом. Када им савест постане толико притиснута муком, а помоћи ниоткуда, остају им само два решења: или потпуно пуцање због притиска какве-такве савести и покушај покајања или она друга, изгубљеним душама ближа и лакша опција – тотално брисање и оно мало савести. 

Запад је успешан у тој методи брисања савести. Они су је одавно избрисали, више је не поседују па не морају ни да се брину да ће имати притисак на њу. Зато су тако успешни у дељењу лекција о демократији и правди најнедемократскијим и најпокваренијим методама. Одрекавши се потпуно савести више ни са чим и ни са каквим методама немају проблем. Наши суседи покушавају да их у томе прате.

Али то раде као народ који говори српским језиком, пише Вуковим правилима, носи српска презимена, крије иконе својих прађедова, поноси се нашим бановима, хвали српским интелектуалцима, присваја српске научнике – све време бежећи, панично, од српског имена. Узалуд се труде да копирају западне матрице. Узалуд, јер никако да схвате да не успевају зато што, за разлику од својих тисућљетњих господара, они никад и нису били народ.

Како би се неко и могао називати народом а да при томе никад није имао своју државу? Чак ни њихова злогласна НДХ, којом би се само будала поносила, није у ствари њихова. Свугде у свету народ, ако је држава његова, бира свог краља. Једино Хрвати желе да нам објасне да то није тако. Питате се зашто? Зато што је 18. маја 1941. италијански краљ Виктор Емануел III у палати Квирнал у Риму службено именовао свог рођака за хрватског краља. Хрватски државни сабор НДХ ту одлуку прихвата и проглашава га краљем са службеном титулом, Краљ Хрватске, Принц Босне и Херцеговине, Војвода Далмације, Тузле и Книна, Војвода Аосте. Aimone Robertо Margheritо Mariо Giuseppe Torinо di Savoiа након што је прихватио круну узео је име Томислав II. Претпостављамо да је име изабрао да би бар донекле личило на хрватско. 

Данас им је запад на српским гробовима направио некакву лажну творевину, коју они поново покушавају да представе као државу. Нажалост по њих, таман кад су и сами почели да верују у то да имају државу, исти ти њихови вечити господари су их увукли у унију, додељујући им поново задатке које су одувек и имали и за које су одувек служили. И поново су добили своју вековну улогу гласнохушкача, мрзитеља свега исправног и, наравно, као и увек, слуга и пуких, безумних џелата. Када год виде да не могу да одмакну од улоге понизног роба својих вековних господара. проблем и непријатеље виде у Србији и Србима. 

Наравно да су они свесни да им Срби нису ти који су им одредили такву судбину, она им је одређена онда када су се одрекли вере и корена. Светосавце мрзе зато што у њима виде све оно што су они желели да буду али за то ни они а ни њихови преци нису имали храбрости. Када у некоме пронађу кривца лакше себи објасне зашто су опет у каљу, зашто опет морају да чисте блатњаве чизме Италијана, Мађара, Немаца или сада НАТО-ваца. 

Док се они свим силама труде да докажу да нису Срби, не схватају да не морају то да чине. Није потребно толико упињање ми их у томе и сами подржавамо, када видимо ко су и какви су. Срећни смо што смо се ослободили тог кукоља. Захвални смо Богу што нас је од те прљавштине очистио и омогућио нам да можемо напред. Да је тај каљ остао део нашег народа и наши би точкови будућности вечито остали у блату, без могућности да се покрену. Овако данас можемо само да будемо захвални Господу што је светосавко жито одвојио од оног кукоља које је запад заразио. Ми се данас сигурно нећемо супротстављати таквој Божјој промисли.

слика http://pressrs.ba/info/vijesti/hrvati-u-udzbenicima-velicaju-ustase-i-poricu-zlocine-nad-srbima-07-02-2016

211 гласовa