Толико пута смо видели да уз неправду увек иде страх, да правду одувек прати храброст. Зато кад осетимо страх приупитајмо се куд смо кренули. Храброст је оно што је одликовало наше старе не зато што су били јачи или спремнији од нас, већ зато што су знали да препознају правду. Није њих водила вера у снагу оружја. Нису могли да се уздају у силу, јер су увек били нападани, од веће силе и јачег оружја. Њих је водила смерност срца, вером испуњена душа, уздање у правду. Такав став доносио им је неопходну храброст. А све заједно је увек резултирало победама и славом.

Не могу се кршити Божји закони, непоштовати његова милост, а очекивати живот у миру. Ма колико лагали себе и представљали се другачијим, ако огрезнемо у грех несрећа ће сама доћи. Сваки наш грех је само нови представник несреће. Када их се довољно скупи напад зла је неизбежан. Ако себе на време не зауставимо у својим гресима изазваћемо сами своје робовање. Узрок свега што нам се догоди биће у нама.

Проблем је у томе што ми увек видимо само последице и за то кривимо друге, или сматрамо да нисмо Богу довољно драги. О последицама и љубави Господњој треба да размишљамо док правимо узроке. Да би избегли лоше последице морамо да водимо рачуна шта чине и они који нас представљају. Наше гласање је било узрок доласка на власт оних којих су данас на њој. Сада трпимо последице својих одлука. Пропадање Отаџбине, народа, слободе је последица, то можемо променити ако будемо следећи пут водили рачуна о узроку.

Као што у рату безбожан и зао савезник несрећу не доноси само себи већ и онима са ким је, тако је и са појединцима. Још кад дозволите таквима да вас воде, зло је неизбежно. Дозволимо ли да се помиримо са тим, значи да смо сами себи ставили омчу око врата. Онда када неко почне да нам је затеже немојмо се љутити на њега, већ на себе. Сами смо дозволили да је носимо и то је био узрок, а њено затезање је само последица.

Кад слушамо наше врле властодршце они стално говоре о неким успесима и резултатима. Било би заиста лепо да је тако, да ми заиста имамо неке резултате. Јер резултат је последица нечега што човек ради, ствара, жели и онда својим добрим планом, квалитетним радом и вером и успева. Оно што ми имамо не зове се резултат, већ је право име за то последице.  А оне настају обрнутим процесом када се не ради ништа, или се ради стихијски, онда када се нема план. Онда када се дозвољава другима да управљају вама.

Када се дозволи злу да се шири а не покушава се томе стати на пут, пораз живота је неминован. Да ли то желимо? Смемо ли тако? Прави Срби никад нису дозвољавали да им живот буде последица воље његових непријатеља. Не мора се увек видети или чути звецкање оружја да би знали да смо у рату. Живот је непрестана борба. Живот је рат у коме за светосавце нема предаје. Морамо остати пркосни. Једино тако можемо бити сигурни да ћемо злу правилно одговорити.

Права према вама никада није било! Увек су вас мрзели и има да вас мрзе док год постојите. Не због тога што сте лоши или добри, већ због тога што сте пркосни. Ако једног дана у очима бар једног Србина, од хиљаду вас, ја не видим тај пркос, ја ћу знати да вас више нема: постали сте робови, оно што су желели од вас да направе. Нисам се ја борио за робове, нисам се борио уз робове, и нисте ви овде мали Руси на Балкану, како неки воле да кажу, већ сте велики Срби код себе кући. И то треба да запамтите! Не бих желео да за вас постоје границе, ни моралне, ни физичке, ни границе срца вашега. Свакога треба да волите, сретнете као пријатеља, али бих желео да не патите од синдрома кратког памћења. Никада да вам се не деси да заборавите оно што је учињено према вама. Док то памтите, бранићете оно што је ваше и бићете оно што јесте – Срби!“   (1)

                                                                                                        Алберт Андиев, руски добровољац

Можда је то што желимо скоро немогуће, па ће многи рећи да не можемо. У реду, али колико је то истина истина је и да морамо. Пошто је скоро, значи да није немогуће, а зато што морамо значи и да можемо. Немамо права да кукамо, таквим понашањем се само пред потомцима брукамо, наше је да покушамо. Покренемо ли се као и увек кад је било тешко успећемо. Поново ћемо тиме свима показати да можемо, да никад не одустајемо и не посустајемо. Када је тешко само се скупимо, сложимо, обожимо, и такви нове победе незадрживо односимо.

Охолост запада после неправедно вођених ратова и уништавања слабијих појачавала се крађом богатства те земље. Никад они нису могли да схвате да циљ човековог живота не може бити материјално, нити га могу пронаћи на земљи. Они који су живот свели на тражење суштине у материјалном на земљи, остајали су заувек заборављени под земљом. Шта год такви одреде или помисле да им је циљ овоземаљски када дођу до њега доживе разочарење. Стигавши и дохвативши оно што су мислили да ће их спасти и даље не могу осетити спокој, смирење. Такав живот је само бесконачна јурњава за циљем који је немогуће досећи.

Дошавши до једног материјалног циља отвара им се само жеља за новим и вечита празнина коју никако не могу да испуне. То су последице које су сами узроковали. Њихово понашање их је непогрешиво довело на тај несрећни колосек. То није ни пруга ни колосек на коме ће им се светосавци придружити. Да су гледали своју децу, можда би нешто научили. Видели би тада да и дете неодољиво жели неки предмет или играчку баш као и они материјално. То би их подсетило да када дете добије толико жељени предмет испуњеност, задовољство и срећу осећа минут, сат, дан или два. Када то кратко време прође дете је незаинтересовано за оно што је добило, више га то не чини срећним. Сада жели нешто друго, нешто још веће.

Да су учили на примеру своје деце могли би сада да препознају себе, могли би да предвиде последице. Да су више размишљали и посветили се породици приметили би још много тога. Уочили би онда сигурно да деца којима све те материјалне ствари нису доступне нису ништа мање срећна. Не, она су много срећнија, здравија и насмејанија јер су окружена природом а не стварима, јер су испуњена љубављу породице а не материјалним и новцем. Могли су да прате одрастање те деце и виде какви људи од њих постају. Тада би схватили истину да човеков циљ не може бити материјализам, не може га испунити ништа материјално на земљи. Док год то не схвате могу наносити зло другима могу грабити али срећу неће пронаћи.

„Ако рај није у теби самом, никад нећеш ући у њега“

 

                                                                                                         Фјодор Михаилович Достојевски

Зато светосавци неће и не смеју никад да дозволе да рај који смо заслугом наших предака сачували у себи изгубимо. Нека запад настави путем којим је кренуо, прикључиће му се наравно и они слаби, они неверни. Последице ће морати сами да сносе. Прави Срби знају истину и не живе онако како други измишљају, већ онако како су вековима живели. Пуноглавци и пајаци на власти брзо заборављају одакле су потекли. Заборављају да припадају прво свом народу, и да им је основна улога да заступају интересе тог народа.

Нажалост моћ им помрси ум, и они себе виде као некакве боље, изабране, заслужније. Тада почињу последице које су сами својим понашањем узроковали. Ту почиње њихов духовни понор, грех који никад неће моћи да искају. Човек никад не сме заборавити на веру, наду, кротост, смерност, милост, уздржљивост, тихост, благост, праштање, љубав, трпељивост… Човек коме су на уму ове врлине, онај који их се није одрекао, онај који кад погреши искрено покушава да се поправи је једини богоугодан.

Зато размислимо и о овим речима Алберта Андиева руског добровољца који је борећи се на Косову 1999 раме уз раме са Србима изгубио десно око и постао сто посто инвалид.

„Када год ми се неко захваљује за учешће у овом рату ја њима увек одговорим на овај начин: не треба да се захваљујете мени, ја сам захвалан вама што сте ми дали прилику да се уз вас борим против већег непријатеља, јер лако је да се бориш кад си јак, али јачина се, колико знам из искуства мога народа, не гледа у бројности твоје војске већ у величини твога срца, и у пркосу. 

Ако ниси одустао не можеш да изгубиш, борба је добијена. Никада немојте да се предате! 

Ма како да је ситуација безизлазна, предаје нема. Свако на свом месту чиме год да се бавите, ја би вас замолио да за своју земљу дате оно најбоље што има у вама. То је ваша љубав, непопустљивост према непријатељима, љубав према пријатељима, и сачувајте пркос који је особина вашег народа, српског народа. Због тога вас волим, други разлог не постоји. Хвала.“ (1)

Смемо ли да престанемо да будемо оно због чега су нас одувек чисте душе препознавале и волеле? Наравно да је одговор, не. Никад нисмо били велики зато што смо носили скупа одела или се разметали богатством. Србин је велик зато што је носећи своје опанке, гуњ и шајкачу увек носио и веру у души, пркос у срцу, истину и правду у мислима а Србију на уснама. Сада је време за нове подвиге, за свој народ, за веру, за част и Отаџбину.

Није важно ни данас шта носимо или колико смо богати. Важно је да будемо они прави као и наши преци, да будемо светосавци. То дугујемо онима пре нас, али и онима који ће доћи после нас. То је оно што нас је и поносни руски добровољац Андиев замолио. То је оно најмање што и хероји на које смо тако поносни а који су све дали за своју мајку Србију очекују од нас. То је оно што једино гарантује да ће последице чији смо ми узрок бити добре за наше потомке. Можда није мало, али мање од тога као Срби не смемо.

Прочитај без интернета:
89 гласовa