Проблеми су увек присутни, човеков живот је нажалост од њих саткан. Стаза која води ка њиховом решењу, пут спаса, је вера. Искрена вера у спас душе и бољу будућност је предуслов за почетак борбе. Борба је једини начин да човек дође до било чега па наравно тако и до зацртаног циља, до спаса своје душе. Ако је вера праведна и борба ће самим тим бити таква. У том случају морамо само пустити да протекне довољно времена и резултат ће доћи сам. Какав је резултат праведне борбе народ је давно увидео и записао кроз народну мудрост:

„Правда је спора али достижна“

 

Пустимо зато западне злочинце нека трче у нади да ће успети да побегну. Једино што заиста могу својим трчањем јесте да брже истроше своје патике. Када истрче свој круг схватиће да су дошли на почетак а тамо ће морати да се суоче са неизбежним, правдом. Да би човек заиста био сретан то не може да успе размишљајући само о себи. Пуна срећа се постиже само онда када се они који су око вас учине срећним и онда када се у чињењу тога заиста и ужива. Супротно од тога је чинити нажао и зло другима. Као и код ширења среће и ширење несреће увек на крају заврши у дворишту оног ко га је сејао, испуњавајући на тај начин истинитост речи о достижности правде.

Срби никада нису били ти који су другима желели лоше, никада они који око себе бацају семе зла. Онда када су били приморани да се бране чинили су то како доликује човеку. Прави светосавци у смутним временима нису се понижавали у временима среће и благостања нису се гордили. Својом вером, борбом, понашањем и потезима оставили су неизбрисив траг који и данас нашу историју чини за све друге непоновљивом а нас оправдано поносним.

Увек има оних који то желе да оспоре, запад је некако у томе предњачио. Желећи сами себе да прикажу позитивно а немајући чиме као и увек до сада нашли су решење у лажима. Измишљањем покушавају Србима да припишу своја недела да нам доделе улогу џелата одузимајући нам право на правду која припада. Заборављају опет да Срби имају велику душу, али да то сигурно не значи да ће чекати и дозволити да се над њима изврши егзекуција.

Никаква храброст не може донети толико славе колико кукавичлук може донети срама и стида. Потпуно је људски имати страхове, али кукавичлук је нешто друго то је одлика оних без вере. Страх је само препрека која се побеђује вером и борбом, а победа над њом доноси посебан осећај среће. Зато и не постоји страх или препрека који може да заустави праве Србе у борби за правду до коначне победе. Можда би страх успео да надјача када би се борили само за себе али светосавац зна да борба против неправде је борба за Отаџбину.

Издамо ли Србију не одбранимо ли Отаџбину нисмо ни живели. Нисмо се никад кроз историју плашили да ли ће се наш живот окончати то свакако мора једном да се деси. За светосавца једини истински страх је да му живот никад није ни почео, да једног дана неће имати са чиме пред своје претке. Другима можемо да опраштамо од себе морамо тражити више јер нам неће имати ко да опрости. За нас је невоља само део живота и прилика да покажемо своју веру и врлине. Она вера, борба, снага и врлине за које се молио и наш војвода Мишић.

              Боже пресветли, опрости мени недостојном твога помена што чисте душе, светлог срца, забринутих мисли, поганим језиком и прашњавим рукама крстим се и изговарам молитву. Немам права да молим за себе, али за Србе, Боже, за Србију…

          Учини да црни облак над Србијом, и у Србији, не створи велику непогоду; учини да оно што је дошло као испаштање греха не остане како казна Србији и народу српском. Само толико, Боже, па ће бити и превише за нас грешне.

          Помози, Боже, да моји војници наоружају срце, а официри ум; удени памет у српску политику и разборитост у генерале; не благослови оног ко убија и отима; благослови сваког ко данас, с пушком, усмрћује душманина, бранећи кућу и окућницу.

            Не дај да ми војнике завеје неверица, да ми официре посустане малодушност, да људе нагрди мржња, а жене разјари освета. Не дај, Боже, да ми мржња поведе разум и удари у вид; не заслепи ме никад очајем, подстакни ме благошћу и успори ме прекошћу и суровошћу. Помози, творче, да нађемо пут спасења са мање гробова, а више наде.

             Погледај, Боже, и смилуј се на децу и српску нејач која ти верују и која само у тебе верује; не изневери њихове наде, не учини узалудним молитве теби, бар мало притвори врата пакла и спаси Србију од несреће која је твојом срџбом дошла, али и твојом вољом ће проћи. Само ти, свевидећи, погледај Србију.

              Што ти учиниш – учињено је; што ти наумиш – остварено је; што ти благословиш – спасено је!

                                                                                     Амин

                                                                                  Генерал Живојин Мишић августа 1914.

 

У молитви српског генерала све је речено. Једино што би данас са ове временске дистанце и искуства које нам је дала прошлост и историја морали да додамо јесте: Боже благослови свој светосавски народ и помози му да не гину више најбољи да би Србијом владали најгори. Време је да лекције научимо и не дозволимо да у миру изгубимо све оно за шта нас је Господ кроз борбу наградио. Управо те жртве најбољих међу нама су требале да буду разлог да стечено још више поштујемо. Нажалост показало се да није било тако.

Увек су постојали они верујући, који су се иако знајући да су грешни борили за правду. Као и они други грешници са запада који се за правду не боре али увек желе да је деле. Такви упорно настављају своју политику лажи и манипулација а њима се увек прикључују и оне домаће давно изгубљене душе. Њихове најаче отровне жаоке увек су усмерене ка православнима. Оне који можда не виде све те лажи које је запад исконструисао треба подсетити само на речи шпанског песника које је он о Србима написао на крају Првог светског рата:

                „Једна од последица овог рата биће рушење планине клевети, пале на леђа овог народа који није хтео да буде туђи слуга.“

                                                                                                                                      Мигел де Унамуно

Видео је он тада јасно каква је неправда учињена нашем народу али је препознао и то да се тај народ није предао. Могао је да се упозна са невероватном снагом и победом једног верујућег, часног и храброг народа. Шпански песник је био сведок победе вере и правде, поделио је то са Европом и светом али су Европа и свет то изгледа заборавили. Данас они опет заједно са оним палим душама покушавају притиском, отровним лажима и манипулацијом да сруче нову планину неправди на српска плећа.

Док они гурају ту планину зла Срби јачају своју веру. Када они већ уморни помисле да ће нас та њихова планина зла сломити доживеће опет оно исто изненађење као и увек. Зло ће се одбити од светосавска плећа напуњена вером и вратити на место свог настанка, у западно двориште. Србин ће и Европи и свету још једном показати да неправда може да напредује потпомогнута злом али да правда потпомогнута вером увек побеђује.

148 гласовa