Када размишљамо каква нам је судба, помислимо да смо сигурно бацали камење на срећу. Такво размишљање је нешто што светосавац одмах одбацује. Не смемо да заборавимо да живот није само !!!ствар среће, Србин зна истину – живот је много више избор. Ако се изабере пут праведништва, пут мора бити посут трњем и препрекама које смишљају они који не желе пут истине, мира и правде. Они који се плаше да ће на том путу истина о њима бити потпуно огољена. Они се труде да живот буде пун лажи, измишљају прошлост, приказују садашњост нереалном и обећавају нам немогућу будућност. Живот у таквим околностима, живот у таквим смутним временима одговара и прија једино онима који се плаше и крију од истине, једино онима чије су душе запосели пакост и зло.

А какве препреке могу смислити они којима су мисли и душа испуњени злом? Наравно да честит човек испуњен миром и љубављу не може тако нешто ни да замисли, а још мање да предвиди. Такав пут стално засипан новим препрекама и таква борба увек су изискивали жртве. Жртве који је србски народ увек подносио, захваљујући вери и сазнању да је правда можда спора али сигурно увек завршава битку као победник.Управо су вера и праведност били покретач спремности Србинове да увек изнова креће и подноси све жртве да би завредио највећи дар живота – слободу. Није се случајно србски барјак поносно вијорио исписан речима: „За Крст Часни и Слободу Златну“. Никад се Србин није плашио пута зато што изгледа немогућ. Пут се никад није бирао по томе како изгледа, већ искључиво по ономе куда тај пут води.

Зато је Србин увек бирао пут праведника. Пут који води ка истини, правди и слободи, једини пут којим православна душа сме да ходи. Судба тог пута није лака, морао је Србин увек да се бори за истину и правду. Зло никад није посустајало, то зло успевало је чак да отера Србина са вековних огњишта, наравно само привремено. Враћао се светосавац на крају увек на своје огњиште, не дступајући од свог пута никада није одступио ни од одбране своје Отаџбине. Такав пут је увек изискивао жртве најбољих, они су својом крвљу натопили сваки грумен Србије. Најбољи су нам оставили пример какви ми треба да будемо. Јасно нам стављајући до знања да Отаџбина нема цену. Често се Србијом чула песма попут ове:

ПУКНИ ЗОРО

Да ли чујеш мила
Мога коња кас,
Да ли чујеш са планина
Зове те мој глас.
Засвираше трубе
Заврши се бој,
Звона звоне, зора свиће
Враћам се роде мој.
Ај па, пукни зоро
Стару мајку пробуди,
Па да види
Ко јој долази.
Ај па, пукни зоро
Моју драгу да љубим,
Беле груди
Да јој загрлим.
Кад тамо далеко
Видим оџак сив,
Стару шљиву, родну њиву
Враћам се кући жив.
А најбољих нема
Однео их бој,
Чувала ме слика твоја
Враћам се роде мој.

Данас, ми потомци како оних који су се вратили тако и оних најбољих које је однео бој, дужни смо да се поклонимо пред њиховим сенима и не одступимо од аманета који су нам оставили. Пут правде не познаје препреке а праведници немају страх од њих. Знају злотвори вековима да какво год зло да смисле, колико год да направе пут немогућим, Србин увек крећући се за својим срцем пронађе пут правде. Пронађе пут до слободе. Западни идеолози свесни ове чињенице били су приморани да смисле нов начин како да покушају да Србина скрену са пута праведништва. Зато сада не покушавају више отворено да нам постављају замке на самом путу покушавајући да нас уплаше. Научили су школу да Србина то не плаши и не скреће с пута, то му само помаже да зна да је на правом путу и да настави ка зацртаном циљу.

Они су сада прибегли новом методу, нашли су најслабије међу нама, оне који су због својих страхова или интереса најлакши за обраду и манипулацију. Њих није било тешко препознати. То су они који би бој сигурно преживели, али не због своје вештине или храбрости већ искључиво зато што за време боја не би излазили из скровишта, остајући скривени у својим рупама. У таквима међу нама ЕУропа, Америка и њихови сателити нашли су своју продужену руку. Купују их ситним личним интересима, тапшући их по рамену и пажљиво пунећи им сујету, мењајући им и онако лабилну свест. Када их припитоме, што им очито није тешко, настављају да их купују лажним приказима, лажним пријатељством, лажним обећањима.

Полако им ушавши у свест и душу потпуно им одузимају памет и логику. Када потпуно заврше посао и ставе их под контролу, враћају их међу нас помажући им свим средствима. Са јасним циљем да сад они наставе да нас ломе и збуњују изнутра покушавајући што више да нас успоре на путу истине, мира, слободе, правде. Надајући се да ће на тај начин успети сасвим да нас зауставе. Зато данас не треба да нас чуди када нам властодршци објашњавају да смо вековима грешили. Не треба да нас изненади када нам саопште да су наши ђедови узалуд остављали своје животе за Отаџбину и слободу. Наравно да они који проводе живот дрхтећи у рупама, храброст добијајући само када их српски непријатељ извуче на светлост обећавајући им заштиту, не могу да схвате шта је чојство, правда, вера, шта значи Отаџбина. Они нам сада аргументима запада објашњавају да је борба наших ђедова била грешка. Дозвољавају да се штампају школски уџбеници са лажном историјом. Говоре нам да је требало мало да се савијемо, мало да пузимо. Кажу не би нас то много болело а сада би нас било много више. Потпуно испраних мозгова и изгубљене душе изговарају речи које им њихови инструктори саопштавају. Тим речима покушавају да збуне и убеде честите Србе бранећи став аргументом: да нисмо кроз историју толико страдали сада би због своје бројности много лакше остваривали наше циљеве.

Успели су себе да убеде да су они ту да би исправили „историјску грешку“. Покушавајући нас да увере да су нам пријатељи управо они који су заслужни што су кости наших предака расуте а крв њихова натапа сваки педаљ Балкана и велики део неких од чланица ЕУропе.

Пут који су нам они тренутно изабрали као и сваки пут може да води у више праваца. Правци које су изабрали наши властодршци воде или у загрљај ЕУ и Немачке или арапском свету иза кога стоји Америка. Сваки Србин који није још заражен осећа да му је душа стиснута између два зида, баш као што је и његовим ђедовима била између Аустроугарске и Отоманске империје. Србин зна да чистој души, души праведника није место у тако загађеном простору без ваздуха.

Као светосавци морамо дати шансу овим изгубљеним душама да се у њима појави она искра чојства, јунаштва и поноса. Та искра би им дала јасан одговор да јесу у праву да би било више становништва да нису страдали толики праведници у одбрани светосавља. Једино што би им се, захваљујући тој искри и памет разбистрила, па би схватили да због испраности своје главе и мрака рупе у којој су се скривали нису увидели да то становништво не би били Срби. То не би био овај народ на чију смо историју поносни, то не би био народ ком припадамо. Не би то били православни хришћани, то не би био народ светог Саве, то не бисмо били ми. Не виде они или заборављају да Срби нису устајали да другима зло чине, већ једино да своју слободу заштите. Устајали су Срби само онда када су ти „пријатељи“ покушавали да му униште индетитет, онда када је био угрожен да као народ нестане. Иако су једини разлози за покушај његовог уништења били вера, правда и истина за које се увек борио. Да је тада Србин ћутао, да је дозволио да га преобразе, на овим просторима би сада живело много више људи, то је сигурно. Оно што је исто тако сигурно је да ти људи који би насељавали овај простор не би више били Срби.

Њима тренутно стање свести не указује на битност чињенице да није свеједно ко ти је отац, деда, прадеда и да наши преци нису били ни Немци, ни Турци, ни Бугари , ни Албанци… Можда неком то делује небитно, али Србин не мисли тако и поносан је на оно што су му преци. Онима којима је то небитно је вероватно и историја била или небитна или за заборав – али то је њихова ствар. Ми своју историју не желимо нити имамо разлога ни да бришемо ни да мењамо, а понајмање да је се стидимо. Зато Србин и не жели да гази по моштима својих предака и да им својим кукавичлуком покаже непоштовање. Зна светосавац истину на коју га је и Иво Андрић подсећао:

 „Сви смо ми мртви само се редом сахрањујемо“

Зато ће светосавац остати на путу оних најбољих којих нема међу нама, зато ће наставити путем праведника. Живот без вере је живот без среће, живот без части је живот без будућности за потомке. За праведнике не постоји дилема какав пут треба да се изабере, никада Србин своју децу неће оставити посрамљену без среће и будућности. Зна светосавац да ничега нема без свог огњишта у слободној Отаџбини.

259 гласовa