Постоје два народа на овој планети која су вековима раздвојени територијом, али миленијумима спојени историјом. Има два народа која су два само по имену али су културом, вером, крвљу, пореклом непогрешиво један. Постоје два народа која упорно покушавају да разним подвалама, смицалицама, лажима и свим другим познатим западним методама раздвоје, али њихова веза je нераскидива. Колико год да су Срби и Руси удаљени, колико год да нам историја и непријатељ не дозвољава да се и територијално приближимо, не постоје два народа на овој планети која су тако блиска. Два народа која су увек ту када је најтеже.

Увек смо некако кроз историју у исто време имали и исте непријатеље. Није ли то одувек био знак да нас сем тих истих непријатеља повезује нешто много јаче и веће? Наравно, увек су постојали они душебрижници који су тврдили супротно, они који се упорно свугде и свим силама труде да докажу оно немогуће – да није тако. Остајали су такви увек разочарани јер доказивање неистина је узалудан посао. Сви покушаји да промене и прекроје истину осуђени су на пропаст, јер срце и душа православне браће увек осећа ону једину праву истину. Онда када је најтеже и најпотребније, браћа су ту. Оне које памћење ипак слабо служи или нису читали историју треба само питати која земља и њени званичници једина увек поштује став Србије и њен територијални интегритет?

Сетимо се само 15. септембра 2011. и првог Београдског безбедносног форума који је отворио тадашњи председник Србије Борис Тадић. Када је видео понашање српских представника на форуму и њихов став став по питању НАТО-а, КФОР-а и Косова и Метохије руски амбасадор Конузин љутито је узвикнуо „зар у овој дворани нема Срба“, напомињући да ће у Савету безбедности УН на специјалној седници о Косову, иако „у овој дворани нема никог ко брани интересе Србије“, Русија то сигурно чинити.

Када Срби покажу јасан и патриотски став, онај који је у интересу Отаџбине и српског народа а не у циљу личних интереса и издаје, руска браћа су ту. Тако данас видимо несумњиву и јасну подршку Србима у Републици Српској. Или можда да се ипак вратимо мало даље у историју и подсетимо на Други светски рат? Сетимо се добро тих наших врлих западних савезника. Док су нас они бомбардовали и гледали да искористе још једну прилику да што више разруше Београд, Руси су ослобађали наш главни град.

Није много другачије било ни у Првом светском рату, тада су Дунавом из царске Русије стизали конвоји војне опреме, одеће, обуће, хране, болничке опреме као и људство. На српској територији основане су руске војне болнице које су спасавале хиљаде рањених. Онда када су нас западни савезници као и увек оставили на „милост и немилост“, а надајући се да ће ипак бити немилост, братска Русија нам је пружила руку спаса. Руски цар Николај је дао јасан ултиматум такозваним савезницима, да се српској војсци мора омогућити повлачење као и бродови којима ће бити превезени на сигурно.

Тада је царска Русија западним савезницима јасно ставила до знања да уколико не испуне ултиматум о спашавању српских војника Русија ће раскинути савез са њима и повући се из рата. Без тог ултиматума данас не би било српске војске, не би било Србије. Тај ултиматум нам је омогућио оне „лађе француске“, а не Француска и западни савезници.

“Савест наша нас приморава да плачемо, када Руси плачу, и да се радујемо, када се Руси радују. Велики је дуг наш пред Русијом. Може човек бити дужан човеку, може и народ – народу. Али дуг, којим је Русија обавезала србски народ 1914. године, тако је огроман, да њега не могу вратити ни векови ни покољења. То је дуг љубави, која свезаних очију иде у смрт, спасавајући свог ближњег. Нема веће љубави, него да ко положи душу своју за другове своје – то су речи Христа. Руски Цар и руски народ, неприпремљени ступивши у рат за одбрану Србије, нису могли не знати, да иду у смрт. Али љубав Руса према браћи својој није одступила пред опасношћу и није се уплашила смрти.

Смемо ли ми икада заборавити, да је Руски Цар са децом својом и милионима браће своје пошао у смрт за правду српског народа? Смемо ли прећутати пред Небом и земљом, да је наша слобода и државност коштала Русију више него нас? Морал светског рата, нејасан, сумњив и са разних страна оспораван, испољава се у руској жртви за Србе у јеванђељској јасности, несумњивости и неоспоривости. А мотив самоодрицања, неземно морални осећај при жртвовању за другог – није ли то прилепљење к Царству Небесном?

Руси су у наше дане поновили Косовску драму. Да се Цар Николај прилепио к царству земном, царству егоистичних мотива и ситних рачуница, он би, највероватније, и данас седео на свом Престолу у Петрограду. Али он се прилепио к Царству Небесном, к Царству небесних жртава и јевангељског морала; због тога се лишио главе и он сам и његова чеда, и милиони сабраће његове. Још један Лазар и још једно Косово! Та нова Косовска епопеја открива ново морално богатство Словена. Ако је неко на свету способан и дужан то да разуме, то Срби могу, и обавезни су да разуму.

Блажени ви, плачући у те дане са Русијом, јер ћете се са њом утешити! Блажени ви, тугујући сада са Русијом, јер ћете се са њом ускоро и радовати.”

 Владика Николај Велимировић

Браћа то не би била да не осећају и не понашају се као једно. Не би они били ни православни хришћани да им срце и душа не куцају исто. Србија територијално и бројчано јесте мања али у својим делима то никад није била. Кроз векове њен народ је увек био уз своју браћу. И онда када је поткупљена, наметнута или власт без вере желела да поведе народ у другом смеру никад то није успела. Никад српски народ није заборављао своју браћу по крви и вери. Сваки рат који је Русија водила био је и рат у коме је значило да на страни православне браће учествује и српски народ. Козаци су били ту да помогну Србима и у последњем грађанском рату на простору бивше Југославије, били су главни ослонац Карађорђу…

Срби то нису заборавили, а да је тако покушали су да докажу и у последњим дешавањима у Малорусији. Додуше тај допринос није био организован али у постојећим условима и није могао да буде. Важније од тога је да је и кроз ту појединачну ангажованост јасно показано искрено осећање целокупног светосавског народа. Ратовали су Срби и Руси раме уз раме и били на истој страни у свим невољама и недаћама Првог и Другог светског рата. То је наравно и било за очекивати, јер праведници не могу бити нигде друго сем на страни правде. Треба знати да Срби нису немо посматрали ни Руско-Јапански рат, већ су колико је год било у моћи давали допринос у борби православне браће.

Можда негде код неких нација или народа може да наступи колективна амнезија или да их други натерају да забораве, али онима који имају православну душу то не може да се догоди. Зато ће и Срби и Руси вечито памтити име кнеза Арсена Карађорђевића. Унук великог Вожда Карађорђа и најмлађи брат Краља Петра I био је најодликованији србски официр. Овај србски и руски генерал одликовао се неизмерном храброшћу и вештинама командовања у борбама. Непосредно по избијању Руско-Јапанског рата 1904 године, Арсен се добровољно ставља на располагање Козачкој коњици. Бива распоређен у Други Аргунски пук Друге бригаде Забајкалске Козачке дивизије у саставу руске Манџуријске армије генерала Куропаткина.

Наравно, далеко од тога да је кнез Арсен био једини Србин учесник рата али је свакако био најпознатији. У сваком случају брзо је добио чин Козачког јесаула (капетана) и командовао је пуком. Учествовао је у свим већим биткама, а за све ванредне задатке и мисије јављао се добровољно. Његова храброст, чојство, одважност, вешто командовање изазивало је увек изнова дивљење и најдубље поштовање свих. У руској штампи био је слављен и о њему је писано као о ретко ком другом. За своја херојска дела и показано јунаштво унапређен је у чин пуковника и одликован једним од највећих руских одликовања – Златном Георгијевском Сабљом.

Златну Георгијевску Сабљу као орден-оружје увела је царица Катарина 1844. године. И додељивано је директно из канцеларије Царске. Као једно од највиших ратних одликовања, за време Руско-Јапанског рата 1904/05 додељено је 406 обичних и 4 дијамантске. Наравно наш Арсен Карађорђевић био је међу четири.

Када спомињемо појединачан допринос сигурно би било непотпуно а не споменути грофа Саву Владиславића (1668-1738) саветника руских царева. Улога овог Србина за Русију је сигурно немерљива. Користећи своје дипломатске способности и познанства поред свих претњи којима је био изложен за потребе Руског Царства и Царице Катарине Прве успева 5. априла 1728. године да утврди 6000 км дугу границу са Кинеским царством. Границу која је и данас са малим изменама важећа. Доказ љубави ка православној и братској Русији показивао је и на разне друге начине. Да није било једног од таквих потеза Русија никад не би упознала и имала Пушкина, али то је за неку другу причу. Споменућемо сада само још то да је Сава 1709. године у борбама које су вођене између Руса и Швеђана код Полтаве одиграо једну од пресудних улога. Владиславић је тада успео да успешно организује снабдевање Руске војске користећи воловске запреге по непроходним путевима и тиме олакшао победу руској војсци.

Онда када је било тешко, када се више није имало куд, Србија је имала Русију, Русија је имала Србију. Сетимо се само педесетих година XVIII века и укудања Моришке и Потиске војне крајине у Угарској. Након чега Срби трпе политичке верске и националне притиске. Угарска се у то време према Србима понаша као према робовима а једино преостало решење јесу сеобе. Тада у своја њедра и свом душом Србе прима Русија и они тамо на обалама Дњепра оснивају два српска насеља: Нову Србију и Славеносрбију. Управо те миграције су нашем Милошу Црњанском биле инспирација за роман „Сеобе“. Вратила је мајка Србија сву љубав и топлину душе православној браћи примајући их у своја њедра док су они бежали после распада Царске Русије и убиства Романових.

Не постоје два друга народа на свету којима се не може издвојити ни један период историје а да онај други братски део народа није бар на неки начин учествовао. Треба ли подсетити да је Растко Немањић заједно са руским монасима отишао на Свету Гору и тамо се замонашио у руском манастиру Свети Панталејмон 1191. године. Касније је управо Свети Сава са својим оцем помогао и пружио духовну и материјалну помоћ и заштиту руским манастирима на Светој Гори. Русија се тада налазила под монголском влашћу и није могла никако да помогне. У житијима краља Драгутина се јасно може видети колика је помоћ Србије била руским црквама. Можда треба подсетити на српске корене и по мајчиној и по очевој линији Ивана Грозног…

Док помињемо све ове велике догађаје и људе не смемо да заборавимо ни оне који су некако, иако чинећи велика дела за наша два братска народа, неправедно запостављени. Колико нам је познато како је настао један од најчувенијих руских маршева, „Опроштај словенске жене“? Управо је Василиј Иванович Агапкин 1912. инспирисан Софијом Јовановић која се на фронту раме уз раме са мушкарцима борила за своју Отаџбину Србију и другим сведочењима руских добровољаца, био њен аутор. Данас је то марш који је саставни део сваке руске војне параде.

Српски официр, универзитетски професор и архитекта Григорије Самојлов рођен је као Козак и Рус а по срцу је одабрао да буде Србин. Код Сребренице 1941. бива заробљен заједно са групом Срба војника. Иако му је као рођеном Русу понуђено да избегне заробљеништво он као православац одбија да напусти своје пријатеље и другове, чак одбија да оде у официрски логор. Скида своје официрске ознаке и са српским војницима бира заједничку, неизвесну судбину. Та судбина га одводи у злогласни нацистички концетрациони логор „Бухенвалд“ и његов део Сталаг 9-ц.

Ту у нацистичком концетрационом логору, заједно са српским војницима, Самојлов показује несаломивост православног духа. Српски војници под диригентском палицом Григоријевом као ранохришћански мученици голим рукама ваде старе железничке прагове, своја следовања хране трампе за боју а резбарски алат праве од старих коњских потковица и металних отпадака купљених на црном логорашком тржишту. Док се Немци чуде зашто Срби траже старе одбачене железничке прагове, логораши чуде зашто се Срби одричу дела ионако малих следовања за метал и боје, пред свима њима се догађала историја. Историја какву може да пише само душа православна. Пред свима њима ту у нељудским условима настао је иконостас који изазива дивљење и показује непобедивост душе православне.

Када год у ту непобедивост посумњамо, када посумњамо у јединство два братска народа треба да одемо до парохијског Храма Светог Јована на Централном гробљу. Ту у Београду, гледајући у овај Божански иконостас настао у најнељудскијим условима логорa оних који су данас највећи заговорници ЕУ, вратићемо сигурно поново веру у срце. Нису случајно други логораши и Немци занемели пред поруком коју им је пркосно говорио гледајући их са северних двери Архангел Михаило. Љубав једног Козака рођењем и његове српске браће, њихова несаломива вера и дух изнедрили су иконостас и арханђела са истуреним штитом и ватреним мачем спремним да узврати ударац.

Тај пркосни осећај, осећај снаге да нисмо сами и да је вера и правда са нама српски и руски народ никад неће напустити. Време иза нас је доказ да то није нека прича већ вековна истина. Истина која нас прати када се ми ње сами не одрекнемо. Зна то народ, зато и поред свог труда запада и њихових поданика православну душу не успевају да заразе и инфицирају својим вирусом зла. То се осећа и на свакој спортској манифестацији, јер се тамо скупља народ. А онде где народ може слободно да искаже све што мисли, све што му је на души, увек је јасна порука. Зато се на трибинама у Србији види натпис „ОДНИ ЦВЕТА – ИСТА ВЕРА“, зато у Русији трибинама доминира „Крим-Русија, Украјина-Русија, Аљаска-Русија, све-Русија!!! Сем Косова, Косово-Србија“.

Прочитај без интернета:
251 глас