Да, добро сте чули: признајемо кривицу, али сте то изгледа погрешно схватили. Да, добро сте чули; нећемо, не можемо и не желимо да се мењамо. Ми своје ђедове поштујемо и волимо. Због тога прихватамо и признајемо сву њихову кривицу што су часно живели. А ми, њихови потомци, јасно поручујемо да и ми желимо и морамо тако живети. Величина народа не утврђује се бројем његових припадника. Величина једног народа утврђује се величином његовог срца, отвореношћу разума и ширином душе. Његовим делима, вером, истрајношћу, свиме оним што га је чинило у прошлости и краси у садашњости.

Лако је разликовати велике и мале народе. Велики народи су они који увек пред себе постављају најстроже и највеће захтеве. Захтеве људскости, искрености, љубави, части, оне захтеве због којих је човек и добио могућност да себе назива хуманим и разумним бићем. Мали народи су они други који такође имају велике и строге захтеве, али их увек постављају другима, никад себи. Они који искључиво на туђој муци, увек на туђој крви и зноју стварају корист само за себе.

Ми смо ту да признамо кривицу, то је одлика само великих. Ми смо ту да пред себе поставимо поново само највише циљеве. Онда када у њима истрајемо, онда када однесемо још једну победу душе, нећемо ни онда побећи од одговорности. Оне одговорности и поноса коју носи сваки Светосавац. Оног поноса који нам налаже да се не поистоветимо са тим малим народима који због својих страхова никада неће живете своје снове.

Чега би се плашила искрена православна душа. Борбе са злом? Па зар постоји неко друго решење за зло сем бескомпромисне борбе са њим? Таква борба може донети само част и понос. Где онда може настати страх ? У светосавској души нема места страху, то је одлика оних који не знају да се радују и цене живот. Оних који никад неће живети своје снове, оних који у свему виде невољу. Србин зна да је невоља само прилика да покаже своју веру, снагу и част.

Онда када то и уради биће награђен неизмерном радошћу, награђен животом вредним човека. Биће поштован, срећан, поносан и спокојан. Поштујући себе и своје претке обезбедиће и поштовање од других. Можда другима неће пријати, неће бити право, али колико год им то тешко пало знају да морају такве људе да поштују. Знајући да ће морати то да прихвате чине све да нас у томе зауставе. То им никада не смемо дозволити, јер само часним и поносним животом, онаквим каквим су живели наши преци, можемо обезбедити частан и поносан живот и нашој деци.

 „Чим Европљани опазе да смо почели да поштујемо свој народ и своју националност, одмах ће и они почети да нас поштују.“

 Ф. М.Достојевски

Мали народи су остали такви јер нису поштовали себе и били срећни са оним што им је од Бога дато. Увек им се туђе чинило лепше и боље. Сталном тежњом да уграбе туђе никад нису успели да буду срећни у оном што су имали. Гледајући срећу других, нису живели, нису били испуњени и задовољни својим. Зато су и створили погрешно мишљење да се срећа може отети. Заробљени у канџама свог зла нису успели да схвате да се срећа мора заслужити.

Душе су им оковане гордошћу и нису могли да примете да се испуњеност срећом никада није могла ни отети ни купити. Срећа и испуњеност душе никада није зависила од материјалног. Ми не желимо да изгубимо стечену срећу, ону веру понос и част за коју смо се тешком муком, а још чешће и својим животима морали да изборимо. Она се само таквим делима и стиче, зато мали народи никад и не могу постати велики. Колико год крали, варали, отимали, претили, не могу веру, част, храброст и душу тим делима завредити. Због тога ћемо наставити пркосно да признајемо кривицу, кривицу што смо Срби, што смо Светосавци.

ПРКОСНА ПЕСМА

Ја
раб Божји
Србин
са проседом брадом
изјављујем драговољно
кроз ланце и жицу
пред сведоцима
Силом, Муком и Неправдом
да сам крив и да признајем кривицу!

Крив сам што сам неко
а не нико и нетко
Крив сам што у доба општег србобрста
идем у православну цркву
додуше поретко
и што се крстим овако
с три прста!

Крив сам што јесам
а треба да нисам
Крив сам одавно
што стојим усправно
и гледам у небо, уместо у траву
Крив сам што се дрзнух против кривде
крив сам
што опет славим своју крсну славу!

Крив сам што пишем и читам ћирилицом
Крив сам што певам, смејем се и псујем
а понекад и лајем
Крив сам и признајем
да не знам што знам и да знам што не знам

Крив сам, и да завршим
с највећом кривицом
(пре него што се заценим од смеха),
крив сам тврдоглавац
што сам Православац
и Светосавац и што не верујем
у свети злочин и опроштај греха!

Крив сам и грешан
дакле
што постојим
и кад већ постојим и још дрско стојим
што бар не признам да не постојим!

Ако то признам
да сачувам главу
изгубићу часни крст и крсну славу
Ако не признам
црно ми се пише
цео свет ће на моју Земљу да кидише

Руље бивших људи
лопова и гоља
чопори робота и других монструма
кидисаће на моје воћњаке и поља
и на моју белу кућу поред друма
око које као најлепше одиве
цветају трешње, јабуке и шљиве.

Па ево
признајем и то
за спас рода
Ја више не постојим
скините ме с листе
Ја сам од сад само
ваздух, светлост и вода
три елемента која вам користе
А ово што пред вама говори и хода
то је оно што ви од мене створисте!

Моја ружна слика
озверена лика
коју умножавате у вечери и јутра
то је слика ваше свести и подсвести
то нисам ја, споља
то сте ви – изнутра!

Мој душманине са хиљаду руку
с хиљаду слугу и слушкиња лажи
убрао си ми сунце ко јабуку
и радост чисту ко булка у ражи
Моји ће потомци пити јед и чемер
а твоји већ пију горку медовину
за крвав новац којим пуниш ћемер
распродајући моју ђедовину
Усуд ће ти лудачку кошуљу обући
и тада ће се мало разданити
или ће планета од срамоте пући
и све нас у исти амбис сахранити!

Много сте важне
Земљо моја мила
Ти и Твоје сестре
Истина и Правда
чим се на вас дигла оволика сила
чим су на вас зинуле
кривда и неправда.

Руље бивших људи
убица и гоља
чопори робота и других монструма
палацају на твоје воћњаке и поља
и на моју белу кућу поред друма
око које као најлепше одиве
цветају липе, јабуке и шљиве.

Шта ће овде џихадлије
крсташи, фармери
који Ти черече синове и кћери
Мора да су чуле белосветске банде
да имају златна срца
па их ваде
да их пресаде у сопствене груди
не би ли и они тако били људи.

Господо тужиоци
суци и џелати
исписали сте ми своје заповести
по зеницама
најфинијем стаклу
што теже живим, лакше ћу умрети
Зашли сте много у ноћ поодмаклу
али узалуд ћете линчовати
најгостољубивији народ на планети
(због чега ћете горети у паклу)
јер Људско Срце
чудо над чудима
неће да се прими у вашим грудима!

Ми се не плашимо смрти
црне вуге
већ ропског живота и болести дуге
Смрт је честа појава међ нама Србима
као што су пролеће, лето, јесен, зима
И није страшнија
поготову дању
од суше, поплаве, земљотреса, мраза
кад је човек сретне на своме имању
окађене душе и светла образа.

Злонамерници
сити и манити
све ми забранисте у рођеној кући
ал не може ми нико забранити
да певам и да се смејем умирући
а то се вама више не догађа
ни кад свадбујете
ни кад вам се рађа!

Поштедите ме коца и конопца
и разапните ме на врху планина
ко ваши праоци што су мог Праоца
Исуса Христа Назарећанина.

Ја ћу да гледам
а ви зажмурите
иначе ће вам се очи распрснути
од сјаја мог лица
Само, пожурите
што пре ме разапнете
пре ћу васкрснути!

 Добрица Ерић (1993)

Злонамерници слободно могу да запамте, криви смо и признајемо кривицу. Ми се својом кривицом поносимо и због тога пркосно стојимо. Не стидимо се као што би они то требало да раде јер јасно је да и немамо разлога за то. Може запад покушавати све да нам забрани, и веру и понос и срећу и осмех… Неће то бити први пут да нам стављају окове, да нас бацају у ланце, ограђују жицом. Неће то променити ништа, ми ћемо остати криви за оно што смо, али ће гомила западних хијена додати на своје душе још једну смртну неопростиву кривицу. Свесни смо ми да нисмо као ти западни лицемери и баш због тога смо поносни на оно за шта нас криве.

 Увек смо знали ко смо, увек смо били људи. Нисмо дозволили и никад нећемо да нас бездушни зверови путем умирућих душа поведу. На том путу нема среће, нема спаса, ко год се тим путем креће постаје само једна безвредна маса. Ми ћемо наставити да се крстимо са три прста, и док год је тако немамо разлога да се смрти плашимо. Знамо јасно да душу зверовима не смемо да препустимо, Светосављем се од њихових канџи бранимо. Ако и постоји неки страх он једино може бити страх да своју душу због слабости своје вере не изгубимо. То је једини страх који православац може да осети. Само душа која изгуби пут вере и крене за лажима западних хијена заиста и умире.

„Ако си успешан у нечему

 или ће те копирати

 или ће ти завидети

 или ће те мрзети.“

Ф. М. Достојевски

Осећају они нашу исправност нашу снагу, виде веру са којом кроз живот ходимо. Знају они да је то оно са чиме се свакој невољи супротстављамо, са сваким проблемом успевамо да се изборимо. Када су то схватили, желели су да нас ископирају. Нису у томе успели, немају они душу и нису могли нигде семе вере, благости и истине да посеју. Кад нису успели да нас ископирају, почели су да нам завиде, а завист је створила мржњу. Семе мржње у таквој средини брзо клија и не да мира, вечито тражи ново зло, нову мржњу. Зато шакали и не могу да се смире, да науче лекцију и да нас више не терају у нове патње, нове немире. У патње и немире који никоме не могу донети добро. Зло их стално тера у борбу против свега чему завиде, повлачећи за собом и оне наивне и неверне у те амбисе. Иако им историја јасно говори да им та злоба не може донети ничег доброг. Иако им прошлост недвосмислено показује да је борба која почива на зависти и злу узалудна, у њима нема душе, нема разума и не могу се зауставити.

Опет је наступило време општег србомрства, и то само због зависти и страха који имају јер се крстимо са три прста. Обезглављени од свог страха не траже грех у себи него кривицу у нама. Неспокојство које их обузима, неспокојство од погледа који никад не гледа у под или скреће са стране већ право у очи. Страх од погледа који никад одговоре и истину није тражио као њихов у трави и по земљи, већ увек тамо где се једино и могао добити: на небу. Тај поглед сигурно није нешто чега се треба стидети, већ нешто због чега смо увек могли пркосно да стојимо, наравно не и да се гордимо. И не само да смо пркосно стајали и да ћемо тако да наставимо да стојимо, него и сву кривицу насталу из тога признајемо и прихватамо.

А тој западној руљи, чопору шакала и хијена што живи само од туђих извора, воћњака и поља, отетих неправедно у крви од недужних, невиних и њиховог зноја, то неће донети никакву срећу а камоли спас. Такав плен даје можда привид живота. Можда га и продужава за који дан, месец, годину или две али и даље остаје живот хијене. Никад то неће бити живот медведа или орла. Оног Медведа који се без страха достојанствено свуда креће, оног Орла који слободно својим крилима небом лети и пркосно облаке пара. Заувек ће задојени завишћу и мржњом остати само чопор бесних којота који се у некој заседи крије плашећи се вере, части, правде и истине.

Да ли можемо бити живи ако немамо срца, немамо душе? Можемо ли сачувати главу ако прихватимо да изгубимо часни крст, ако дозволимо да нам одузму Крсну славу? Може ли Србин да дише и даље ако му уништавају споменике, руше манастире, цркве пале? Да ли смо ми Светосавци ако то посматрамо немо? Да ли смо Срби ако се одрекнемо Отаџбине своје? Хоће ли нам издају вере, одрицање од суштине и душе дозволити преци, могу ли нам тако нешто опростити потомци? Наравно да такво нешто Србин себи неће дозволити, иако нам такав усуд упорно спремају белосветске звери.

Светосавска душа никад неће кренути тим мрачним стазама које воде у амбис таме. Неће Србин дозволити да га живог сахране. Схватиле су то западне хијене, схватиле су да Срце Србина и крв предака која му тече кроз вене не могу да купе а ни да наследе. Знају да је то оно што га чини непобедивим и обузима их страх од истине да никад неће успети да га победе. Покушавају зато та срца да краду и да их стављају у своје груди. Никако да науче лекцију и да то не може тако. Да би то срце наставило да куца, морају да му обезбеде и ону крв предака која кроз њега тече. Уз то морају да имају и вере, а и оно најтеже: да буду људи. Ми не можемо као они да на планети земљи будемо само да би трошили кисеоник. Да би човек живео потребно је да има вере, и да правдом, чашћу, љубављу кроз своја дела Богоугодности доприноси. Зато свим злонамерницима мора да буде јасно: заувек ћемо остати Светосавци и Срби. Они Срби поносни на претке и очеве своје и увек на понос својој Отаџбини мајци.

Прочитај без интернета:
256 гласовa