Александар Карађорђрвић није гледао са превеликим симпатијама и посебно подржавао четнички покрет у Јужној и Старој Србији пре ослободилачког Балканског рата. Онда када је постао суверен заједничке државе ипак се ослонио на удружење старих четника као проверене патриоте. Схвативши да се Отаџбина не ствара кафанским причама већ само и једино деловањем. Показало се као и много пута пре да речи могу да буду надахњујуће врло често и важне, али су дела једина та која чувају веру, слободу, част и Отаџбину.

Наравно да свака држава мора да има своју политику, и свакако да она не може баш све увек отворено да показује. Врло често у томе ће постојати и доза лукавства потребна да би се преживело, као и превејаности који многи воле да зову дипломатијом. Догађа се да одређене политичке одлуке у првом моменту нису баш најасније народу и на први поглед су против његовог интереса. То неки пут можда може да се покаже као исправно, али сигурно да то никад не сме да се претвори у своју супротност. Замену теза, у којој је свака одлука против интереса сопственог народа. Управо онаква политика чији смо ми данас нажалост савременици.

Сведоци смо лицемерне велеиздаје Отаџбине и њених интереса који се свакодневно покривају некаквим тужним причама о високој политици, економским интересима, односима на светској политичкој сцени… Без родољуба нема и никад није било напретка. Ако нема оних који су спремни без страха и компромиса да бране слободу, националне вредности, народ, векове прошлости због векова будућности нема нам опстанка, нема перспективе. Онда када се своје довољно не цени или се бесрамно одбацују постулати на којима је стварана Отаџбина губи се индетитет, губи се слобода. Баш онако како непријатељ и прижељкује.

То лешинари одлично предосете а онда се „храбро“ обрушавају на жртву. Четници су управо били тај неопходни бедем и тас који није дозвољавао лешинарима да у Србији препознају жртву и свој плен који ће моћи олако и некажњено да кљуцају, растржу, кидају. Српска крв не сме никад да буде пиће којим ће изопачени стрвинари да гасе своју болесну жеђ. Нажалост не можемо погани усадити душу и разум, како би их на тај начин зауставили да поново не покушају своја злодела. Али им увек морамо ставити до знања да своју монструозну глад неће нахранити српским моштима а ни своју жеђ светосавском крвљу.

У самој Србији после 1917. и Солунског процеса суверен је имао јаку опозицију која му никако није праштала неправедни обрачун са делом патриота. Наставиле су да одзвањају Аписове речи у срцима и мислима родољуба. Речи које је написао 11.јуна 1917. као последњу вољу у свом тестаменту:

 

Умирем невин, али са сазнањем да је моја смрт потребна Србији за неке више разлоге. Можда сам, а не желећи то, грешио у своме раду као патриота… Можда нисам знао за српске интересе. Али, чак и да сам за то крив, знам да сам једино радио за добробит Србије.” (1)

 

Јасно се види из ових речи пуковника Драгутина Димитријевића да и онда када су осуђивани српски родољуби нису падали у замке мржње. Никада нису за то кривили своју мајку Србију. Нису своју оправдану љутњу и тугу усмеравали ка својој вољеној Србији, већ би да им се поново указала прилика опет за њу дали све. Без размишљања би поново показали своју неизмерну и неограничену љубав ка мајци Србији. Знали су у својим душама да зло никад не наноси Отаџбина, већ увек неки појединци који ње сигурно нису вредни.

Тако је и у случају Аписа неоправдани страх суверена за личну безбедност надвладао интерес народа и Отаџбине. Последица тог страха била је да су у зору 26.јуна 1917. Апис, Малобабић и Вуловић на Солунском пољу стрељани, иако су одувек само желели да часно служе свом народу и Отаџбини. То јасно може да се види и из њихових разговора које су водили са протом Здравком Пауновићем пред само стрељање. Малобабић је том приликом рекао:

 

…Знајте и верујте да сам невин и да прав умирем и, ако икад видите Прибићевића и остале из загребачке афере (овде се мисли на Велеиздајнички процес из 1908), увериће вас ко сам и шта сам, и да сам поштен човек и сав Србин…“ (2)

 

Слично Малобабићу и Вуловић је дао своју последњу исповест проти Пауновићу:

 

… Цео живот провео сам у служби Отаџбине и сад да умрем? Ја да умрем као издајник Отаџбине? Ја сам човек који сам служио Отаџбини, а нисам грешио намерно, већ што сам тако мислио да је то била дужност моја?…“ (2)

Апис је видевши проту Здравка и чувши да је већ исповедио Вуловића и Малобабића из душе је додао:

 

… Дакле били сте код Малобабића и Вуловића па сад код мене. То значи да је са нама свршено… Значи овако да погинем и умрем. Ваљда то траже интереси Србије и Југославије! Е ако је то, онда ћу мирно, лако и спокојно умрети! Верујте, наша је намера, жеља и радња била скроз патриотска, али се у њу умешаше г…., – наши неки официри, неки наши другови, па ето све пође наопако. Јест од г….. се пита не меси !…“ (2)

 

Време и ревизија суђења која је извршена од 2. до 13. јуна 1953. у којој су преживели сведоци јавно признали и потписали да су лажно сведочили против својих другова показали су да смо тада изгубили три часна Србина. Показало се да су били искрени и часни родољуби. Нажалост ово искуство нам није изгледа донело и довољно памети па смо сви морали поново да будемо сведоци издаје српских официра и војника. Оних који су годинама у назад испоручивани злочиначком НАТО удружењу, односно њиховој испостави у Хагу.

Некима ни то није било довољно већ су за потребе непријатеља скупљали лажне доказе и сведоке који ће Србе оптужити… Јадно је видети како појединци због својих личних ситних интереса продају веру и Отаџбину. Резултат тога је увек поразан и понижавајућ. Зато се сада и осећамо тако беспомоћним стегнути одасвуда људском погани. Звери су се разгоропадиле знајући колике су купили. Мисле да зато што су неки пали и своје душе продали да су им и душе правих Срба на располагању. Никад са светосавцима није било тако па неће ни сада. Вечито незасита жеђ зверова за невиним српским животима и крвљу неће им ни овог пута бити остварена.

Погрешили смо онда када смо стварали заједничку државу са људском мизеријом без карактера. Резултат тога је била заједница која је само била гробница свега српског. Родољуби и патриоте су страдали и били изложени сталном прекору и прогањању, а све што је опстало опстало је само захваљујући њима. Управо су родољуби били једина сигурна полуга у опстанку Отаџбине Србије. Никада они који су узимали веру освајача да би задржали привилегије и повластице нису били они који су чували веру, Отаџбину, народ. Не такви су одувек били само жижак који покушава да се учаури и изнутра изједе све оно здраво у светосавском стаблу што смо вековима тешком муком стицали и стварали.

Сувише пута смо искреност и отвореност плаћали својом слободом. Наша лица су изборана од тешких ветрова који су нас кроз живот шибали. Ожиљке који носимо доказ су да смо часно живели и да смо се за ту част бескомпромисно борили. То што нам је због свега тога глава седа од мука требало би да нам донесе неопходно искуство да више никад наивно не страдамо. Време је да учимо из своје прошлости и послушамо своја искуства а не да опет плаћамо борама, ожиљцима и животом грешке своје наивности.

Дали смо све од себе и покушали одрођене да вратимо свом роду, коренима и прецима. Увидели смо да онима који су сами своје корене искидали надајући се ваљда да ће им то сачувати или донети привилегије нема повратка. Мислили су они да и без корена могу као стабло стајати право и додиривати пркосно облаке. Живот им је брзо показао да су без корена само дебло које при удару првог ветра пада. То што смо им и тако палим и беспомоћним пружали руку спаса није вредело. Тим измишљеним и самозваним од запада подржаним нацијама и даље ништа није било јасно.

Колико год пута да смо их својом вером, душом, снагом ослобађали и дизали, они су немајући ни душе ни корене увек изнова враћали се у своју каљугу. Нема више ни времена ни потребе своју енергију да трошимо на њихово дизање, зар да опет своје животе дајемо за слободу оних који не знају да живе слободни? Они слободу знају само да продају али не и да у њој живе. Не може се кукавицама усадити храброст, поданицима објаснити величина слободе, људима без душе и поноса повратити част.

Једном кад се корени исеку и изгубе неповратно су изгубљени заувек. Одрођени су сами изабрали пут на коме могу бити само потчињени. Давали смо државу онима који нису знали шта то значи и зато је нису ни хтели. Нудили смо слободу онима чији је смисао живота слуганство и ропство, тиме смо себе само беспотребно жртвовали. Они су своју издају вечито само желели да прикажу као исправну, време је да их оставимо да мисле да су управу, време је да размишљамо о својој срећи. То што они упорно причају лажи о нама је само њихов страх да ми не почнемо да причамо истину о њима.

Толики су часни Срби своје животе уградили у темеље наше Отаџбине, време је да покажемо своје поштовање ка њима. То можемо само ако се призовемо памети и постанемо оно што су и они били, родољуби. Не мрзимо никог нити ћемо икада то чинити, али нећемо више допустити другима да своју мржњу хране нашим животима. Ми немамо ни један разлог да тугујемо за нечим док год чувамо оно што имамо. Немогуће је остварити апсолутну срећу али нам срећу не могу отети све док им је не препустимо.

Родољуби то знају, зато постоје, зато никада неће своју Отаџбину препустити људској погани и зверима да је растржу. Какво год да је време сад шта год вам други говорили они прави Срби ће знати а то нам и прошлост говори да су родољуби једини који су чували и сачували част и слободу Отаџбини.

 

 

___________________________________________________________________________________________________________

  1. sr.wikipedia.org/wiki/Солунски_процес
  2. Боривоје Нешковић Истина о Солунском процесу, Београд, 1953. С.244-245.

 

103 гласa