[проширена и допуњена верзија излагања са конференције: Сребреница 1995—2015: Чињенице, недоумице, пропаганда]

Према речима пуковника Ратка Шкрбића које су истакнуте као једно од основних методских начела његове књиге Сребреничка подвала питање класификације страдалих после пада Сребренице на жртве погубљена и на погинуле у легитимним борбеним дејствима представља један од кључних предуслова за оправдану критику званичног наратива о Сребреници.

Из тог разлога истраживање и детаљно сагледавање кретања 28. дивизије од околине Сребренице ка Тузли има велики значај. У појединим одлукама Хашког трибунала лаконски се прелази преко ове дистинкције па чак се толико инсистира на мешовитој војно—цивилној колони да се делимично замагљује борбени карактер ове групације.

Моје излагање биће подељено на три дела: у првом делу указаћу на карактер борбене формације Армије БиХ у Сребреници и њена дејства пре пада енклаве, затим ћу детаљније изложити кретање ове колоне од околине Сребренице ка Тузли у јулу 1995. и њене борбе против јединица ВРС на овом потезу и на крају ћу указати на даље могућности истраживања овог проблема као и шта сагледавање мешовите колоне 28. дивизије значи за разумевање комплекса питања у вези са сребреничким дешавањима.

Према споразумима између представника ВРС и АРБиХ које је аминовао УНПРОФОР у априлу и мају 1993. године источнобосанске енклаве су требале да буду демилитаризоване. Наиме, после серије њихових дејстава против српских војних снага и околног становништва запретио им је потпуни пад па је реакцијом међународне заједнице постигнуто споменуто примирје на овом делу ратишта.

Међутим, до разоружања или измештања 28. дивизије из енклаве није дошло и борбена дејства ове форамције ка околној територији под контролом српских снага наставиле су се и у наредном периоду. Интензитет ових дејстава није увек био уједначен и зависио је од развоја прилика на стратегијском нивоу. Важно је напоменути да током читавог рата надлежне команде редовно саобраћају са војним и цивилним командантима у Сребреници, раде на реорганизацији и попуни јединица у Сребреници и Жепи и настоје да извођењем опсежних логистичких операција обезбеде њихово што редовније снабдевање.

Према доступним подацима о реорганизацији и попуни из јуна 1994. године оперативна група у Сребреници је располагала са преко 5.500 припадника. У оперативном смислу главни задатак ових снага – у случају повољног развоја догађаја – било је спајање са територијом Кладња и Тузле које су биле под контролом муслиманских снага. До почетка јуна 1995. придодавањем снага из Жепе ова борбена група је бројала готово 6.500 људи.

Борбени смисао ове групе је везивање српских снага са главног ратишта – што је за политичко и војно руководство АРБиХ била област Сарајева – и у погодном тренутку ширење зоне под контролом муслиманских снага и спајање са другим територијама.

Комуникација између надлежних команди са 28. дивизијом указује нам да је 28. дивизија у случају неуспеха офанзивних дејстава требало да пређе на упорну одбрану и да, тек у крајњој нужди, предузме изузетно сложену и рискантну операцију пробоја. Од неуспеха муслиманске офанзиве из 1994. године постајало је јасно да подринске енклаве лако могу да западну у безизлазну ситуацију.

Међутим, константно ширење територија енклаве уз непрестано насиље над цивилним становништвом принудили су ВРС да у драматичним тренуцима у лето 1995. године предузму офанзивна дејства и сузбију снаге АРБиХ у енклавама.

Офанзивна дејства ВРС отпочела су 6. јула да би већ 8. јула команда 28. дивизије панично извештавала да је ситуација неизвесна и притом упозоравала да ако не добију значајну помоћ да ће кренути у пробој. Од овог тренутка то постаје главни и једини план 28. дивизије па је претресно веће у случају Толимир лаконски приметило: Неоспорно је да енклава није брањена на начин који би се очекивао.

У питању је био организован пробој који сам по себи представља веома ризичну ратну операцију. Према речима Зулфа Турсуновића на челу колоне налазила се 284. бригада и још један батаљон. Према различитим проценама пробијало се између 10 и 15 хиљада људи, од тога вероватно једна трећина под оружјем (до 5.000).

Када је сведочио у предмету Поповић и остали војни експерт тужилаштва Ричард Батлер је изјавио о губицима приликом продора следеће:

То би било релевантно када би форензички докази у масовним гробницама указивали да су тела у тим гробницама у стању које указује на погибију у борбеним дејствима. Колико је мени познато докази који потичу из тих масовних гробница указују на супротно, да се ту не ради о погинулима у борби.

Ипак током унакрсног испитивања одбране Батлер је изјавио да би било прихватљиво говорити да је: између 1.000 и 2.000 Бошњака могло страдати у борбеним дејствима.

Ја ћу покушати да концизно прикажем груписане доказе који су навели Батлера и његове истомишљенике да релативно брзо измене своје мишљење.

Сведочанства о дејствима

Велики број припадника колоне ка Тузли сведочи о томе да су трпели велике губитке од артиљеријске ватре.

Адмир Јусуфовић  говори о жестоком нападу већ 12. јула у коме је страдало 400 људи, од којих 300 погинулих и 100 рањених.

Адил Мехмедовић наводи сукоб на цести Каменица—Побуђе када је колона гранатирана са околних брда и спомиње бројне жртве. Он говори о бројним страдалим цивилима иако је овде реч о ненаоружаним припадницима војне колоне. Такође сведочи да је током пута наилазио на веће и мање групе лешева људи страдалих у борбеним дејствима.

Адмир, Хасан и Вејз Хасановић наводе гранатирање колоне већ 11. јула, заседу у шуми код Кравице и страдање од минских поља.

Региб Бегановић такође сведочи о артиљеријском нападу 11. јула који је трајао 45 минута и током кога је било много мртвих.

Сабахудин Гутић додаје да је дејство вршено из оружа великог калибра од 82 и 120 милиметара.

Форензички налази

Када се подаци из сведочења повежу са форензичким налазима које користи сам Хашки трибунал а које је мунициозно истражио доктор Љубиша Симић изван сваке сумње се показује да је један незанемарљив број покопаних у масовним гробницама страдао од артиљеријске ватре. У оним налазима где је као узрок смрти наведена рана од гелера не може бити речи о погубљењу.

Сумирањем података о узроцима смрти тела ексхумираних из масовних гробница може се закључити да за велики број извештаја уопште није могуће утврдити узрок смрти јер је реч о фрагментарним остацима. Тамо где је узрок смрти могуће утврдити код неколико стотина случајева, око 450, готово је извесно да је реч о погубљењу стрељањем. Код преко 600 случајева је могуће утврдити да је смрт наступила као последица ране од метка али да није могуће утврдити да ли је реч о стрељању или смрти у борби. Код 477 случајева узрок смрти упућује на борбена дејства јер су ране нанете дејством артиљеријског оружја.

Треба напоменути да мешовити карактер колону није могао да учини нелегитимном метом – у питању је била борбена формација којој се придружио известан број ненаоружаних људи – огромним делом мушкараца зреле доби. Ни у ком случају није било речи о успаниченој маси избеглица која се неорганизовано повлачила преко шумских беспућа.

И војни вештак тужилаштва Ричард Батлер на више места је експлицитно признао мешовити карактер колоне – у свом експертском извештају и у сведочењу у предмету Поповић – и да за предузимање борбених дејстава против овакве колоне нема кривичне одговорности.

mapa-proboja-srebre-s

Симболи:
Црне шпенадле: Места погубљења
Црвене шпенадле: Примарне гробнице
Жуте шпендале: Такозване секундарне гробнице
Црвени пламенови: Места борбених дејстава АРБиХ и ВРС
Зелени симбол: Одбрамбена линија ВРС
Црвена и розе линија: Траса пробоја 28. дивизије по сведоцима Тужилаштва МКТБЈ по сведоку Тужилаштва Р у предмету Крстић
Напомена: Сви подаци на мапи преузети су из материјала Тужилаштва МКТБЈ. Локације сребреничких масовних гробница приказане су у доказном предмету Тужилаштва  П02996 на суђењу Поповићу и другима. Аутор мапе: сарадник Историјског пројекта Сребреница Andy Wilcoxson.

 

Учешће колоне у борбеним дејствима

Главни истражитељ Хашког тужилаштва Жан—Жак Руез је у интервјуу црногорском листу Монитор из априла 2001 године дао следећу већ готово заборављену изјаву:

Значајни број [Муслимана] био је убијен у борбама. Зворничка бригада је организовала заседе и тада је имала највећи број гибитака током целог рата.

Многи су погинули док су пролазили кроз минска поља. Непознати број је вероватно извршио самоубиство… не искључујем да су неки пуцали у оне који су желели да се предају.

Затим је истакао:

Ми ћемо радити на основу броја лица која су била непосредно погубљена. То су били заробљеници и то је крај приче.

Места борбених дејстава

Сама чињеница да је Зворничка бригада у овим борбама претрпела теже губитке него у целом ранијем периоду убедљиво је сведочанство о карактеру колоне која се упутила ка Тузли.

У званичном извештају Пад Сребренице из августа 1995. који је команда Другог корпуса поднела генералштабу АРБиХ говори се о борбама 28. дивизије приликом пробоја и тешким губицима које је трпела између осталог и од артиљеријске ватре.

Иако се Хашки трибунал није детаљније бавио сусретима колоне са снагама ВРС, на основу прикупљених извештаја могуће је прилично детаљно реконструисати путању кретања колоне и места борби између 28. дивизије и снага ВРС.

На основу прикупљених изјава сведока из колоне који су преживели и успешно дошли у Тузлу може се закључити да је борби било на најмање 19 различитих локација међу њима су и Коњевић Поље, околина Јадра, Сућеска, Кравица, Церска и друге. Количина прикупљеног материјала односно изјава преживелих учесника пробоја је по свој прилици далеко већа од оне која се налази у архиви Хашког трибунала. Истражитељ Руез говори о 1.200 узетих изјава.

Број мртвих и рањених о којима говоре учесници пробоја изузетно варира не само када је реч о различитим локацијама, што је и очекивано, већ и када се говори о једној локацији. И не само да учесници дају различите процене броја већ се концентришу на различите аспекте дешавања који су им били посебно упечатљиви.

Тако, на пример, за Кравицу на коју се односи шест доступних сведочанстава, Фадил Орић говори о више стотина погинулих, Рамиз Хусић о 12 самоубистава, Мидхат Кадрић о великом броју погинулих а Нуриф Мемишевић о много погинулих и осакаћених и артиљеријском нападу. Известан број сведочења односи се на неидентификована места.

Минска поља

Велики број муслиманских сведока у својим изјавама спомиње минска поља на путањи кретања колоне. Вештак тужилаштва је истакао да је због пуно засејаних мина отежана асанација терена; о постојању минских поља сведоче и муслимански војни извори као и интерна документа Дринског корпуса ВРС.

Према извештају Бране Ђурића, официра Инжењерског баталоња Зворничке бригаде, минска поља протезала су се и у зони одговорности ове бригаде северно од Братуначке бригаде кроз чију је зону одговорности колона прво пролазила. Неке од мина су проузроковале и српске жртве.

Самоубиства

Поред борбених дејстава и минских поља један од узрока смрти била су и самоубиства. Смаил Хаџић у свом сведочењу наводи да је код Побуђа велики број људи извршио самоубиство док се слична изјава Неџада Авдића односи на подручје Каменице. Број самоубистава се може грубо проценити на неколико десетина. Ова сведочења су значајни индикатори и њихова права вредност се може проценити тек у допуни са форензичким налазима. Тек када се конкретне гробнице и локалитети испитају у контексту група сведочанстава може се направити темељан преглед дешавања приликом пробоја колоне.

Сумарне процене

Различити експерти, представници међународних организација, војни и цивилни званичници давали су процене о укупним губицима које је претрпела колона из Сребренице.

  1. Вероватно једна од најранијих и најауторитативнијих процена ове врсте је извештај официра Североисточног сектора УНПРОФОР-а Тузла из 17. јула 1995. године: према његовим речима приспело је на територију Другог корпуса Армије РБиХ 5—6 хиљада сребреничких мушкараца, док је 3.000 погинуло приликом пробоја.
  2. Ричард Батлер, војни експерт тужилаштва, говори неодређено о знатном броју жртава и да иако не може да да тачан број сматра да је у контексту борбене ситуације изгинуло 1.000-2.000 људи.
  3. Извештај о стању у Посматрачке мисије УН од 17. јула такође говори о 3.000 погинулих приликом пробоја.
  4. Генерал Армије РБиХ Енвер Хаџихасановић говори о 2.628 изгинулих војника и официра приликом пробоја.
  5. Карл Билт, мировни представник из БиХ и истакнути дипломата, а потом и једно време високи представник у БиХ, у својим мемоарима износи податак да је више од четири хиљаде људи изгубило животе у бруталним заседама и шумским борбама а да је број погубљених 3.000.
  6. Важна је процена америчког обавештајца Џона Шиндлера који говори о 5.000 страдалих у колони и око 2.000 погубљених заробљеника.
  7. Према наводима пуковника Ратка Шкрбића четворица муслиманских борца 28. дивизије кажу да су видели по хиљаду изгинулих бораца током пробоја пошто се неке руте преклапају заправо су могли видети 3.000 лешева.

Због чега је важно истраживање колоне? Оно баца сасвим ново светло на операције ВРС 1995. године и приказује их другачије него што је то присутно у хашком наративу о Сребреници. Структура и начин извођења ове операције посредно указују да није могло бити никаквог плана о истребљењу становништва. По свом распореду ВРС није стегла обруч око енклаве.

По свој прилици ВРС је накнадно експлоатисала успех и баш то растезање у организационом погледу је омогућило појединим актерима на терену да изврше акте одмазде.

Блискост места борбених сусрета ВРС са колоном 28. дивизије и масовних гробница само по себи није убедљив доказ али даје једно рационално алтернативно тумачење које је у складу са чињеницама и у већој мери одговара динамици борбених дејстава током рата у БиХ. Разумна сумња је довољна да пољуља случај тужилаштва али није довољна за задатак  детаљне историјске реконструкције који тек предстоји.

Шта даље? Од превасходне је важности проширење емпиријске базе. Темељније истраживање прикупљених изјава, њихово груписање и упаривање са теренским истраживањима било би несумњиво плодоносно. Упаривање форензичких налаза са изјавама сведока представљало би важан корак напред. Од велике је важности и прикупљање и истраживање српских докумената о борбеним операцијама из јула 1995. као и сведочанстава са српске стране. Реконструкција динамике вођења борбених дејстава у јулу 1995. пружила би важне увиде у сам карактер операција и тиме би посредно указала на мотиве и планове који су водили ВРС. Још много тога је остало да се истражи у вези са комплексом питања о дешавањима у Сребреници из јула 1995. године. Можемо да се надамо да ће промена политичких околности, и у Републици Српској и у Србији, и деполитизација Сребренице омогућити оваква истраживања.

Прочитај без интернета:
26 гласовa