Уместо србољубља Србијом је завладало среброљубље. Уместо верујућих воде нас они други. Уместо да нас красе врлине обузима нас похлепа.Није увек било тако. Нису увек Србију прекривали тамни облаци материјализма, имала је Србија душу живели су у њој часни и поштени и живеће опет.Тешка времена наравно носе и искушења, неко са њима зна да се носи и уме храбро да им се супроставља. Такви су они непоколебљиви они испуњени вером. Они које никакав страх неће скренути са пута њихових прађедова. Њиховим жилама несумљиво тече крв Косовских и Солунских јунака прожета јаком и искреном вером.

                              Са друге стране има оних који у венама имају исту или део те крви али им је вера ослабила прихватањем западних норми и стандарда. Пуштајући то зло у себе неприметно али сигурно у душу им се уселио страх. Нажалост поклекли су пред искушењима. Такви нас не могу водити, нису имали части па сигурно не могу служити за пример. Само немојмо заборавити на крв која тече кроз њих. Та прађедовска снага коју су изгубили прихватајући страхове запада даје наду да ће се можда ипак пробудити. Вративши се вери схватили би покајнички колики су грех учинили, према Отаџбини, према народу, према себи самима.

                            Помолимо се да се то и деси да смогну бар мало храбрости да врате веру у душу. Препознаћемо брзо да ли су то урадили, да ли су успели. Они који се осмеле почеће поново да  дижу своје погнуте главе. Престаће да пузе и самим тим ослободити руке за оно чему и треба да служе. Поново ће прогледати, видети сунце, поново ће схватити лепоту коју пружа осећај када смете да погледате у очи. Овим залуталим душама морамо само рећи да знајући какве нам је букагије запад спремио време само што није исцурело.

                              Не смемо никад губити наду да ћемо успети да се тргнемо из ове застрашујуће и понижавајуће стварности и оставити је иза себе као ружан сан. Да би то и успели не смемо се делити на црвене, жуте, црне, беле, на леве и десне, свесне и несвесне, упорно губећи драгоцено време на мржњу. Морамо сачувати своје душе од разних осуда и своју снагу усмерити на љубав ка вери, народу и Отаџбини. Ако то успемо вратићемо се светосавском путу а онда смо непобедиви. За то нам треба мало, јер унутар нас је иста она врела крв часних српских предака. Наравно истина је да је без вере то мало неоствариво велико, али морамо и себи и другима пружити још једну прилику.

                           Морамо покушати да заједно победимо зло подела које су нам западне звери вешто подметнуле. Они пробуђени који то схвате пренуће се и кренути заједно са својом браћом раме уз раме. Они у које се западно зло неповратно населило  и мржњом окупирало душе наставиће пут  у понор али овог пута без нас. Жеља нам увек мора бити да нас буде што више на путу вере, части, чојства и истине. Исто тако ако искрено верујемо у свој пут не морамо да бринемо колико ће нас њиме и поћи, да ли ће нас бити довољно. Морамо знати да колико год да нас крене тим путем  је управо онолико колико је довољно и потребно. Баш онако како је била довољно да само једна трећина преживелих мушких глава 1918 изврши пробој Солунског фронта, и учини наизглед немогуће.

                         Данас знамо зашто је тада било тако, зашто се немогуће показало могућим, зашто је успело. Успело је зато што су сви били као један. Зато што су били светосавци, зато што су веровали и никад у ту веру нису посумљали. Били су то прави српски соколови на понос мајци Србији. Искушења и муке које су их притискале нису у њиховим срцима повећавале страх како су Аустроугари очекивали. Не, у срцима српских јунака повећавала се само вера и љубав ка Отаџбини. Наравно и они који их воде морали су бити прави, морали су бити они који изнад свега воле свој народ и Отаџбину. Једни без других правим путем не би могли. Сећајући се једне од прича из Великог рата можемо видити да они заиста и јесу били такви:

                            „Пењући се уз једно брдо у Албанији, краљу Петру је било топло па је скинуо свој шињел и предао војнику да га носи. Војник је, успут, застао тако да је краљ, не желећи да га чека, наставио без шињела иако је хладноћа била све јача. Стигавши у сеоце Михајну, пришли су ватри око које се окупило доста војника. Пошто је сматрао неумесним да их, онако бледе и промрзле, ослови са „Помоз’ Бог, јунаци!“ једноставно их је упитао:

– Је ли зима, браћо?

Војници су га гледали немо као да су очекивали нешто друго, или као да им се привиђало да у тој белини виде свога старог краља. Само је један млади војник пришао краљу, скинуо свој шињел, огрнуо му га и рекао:

– Зима је, Ваше Величанство!“

Краља Петра је дирнуо овај поступак и овај одговор, али је вратио шињел војнику говорећи:

– Твој живот треба да се сачува. Хвала ти, али га не могу примити.

Војник га је преклињао:

– Величанство, ја ћу радо свој живот положити за Вас. Узмите!

Краљ није примио шињел:

– Остани ти за мене жив! – рекао је и удаљио се од ватре.

Краљ није прихватио ни шињеле људи из своје пратње. Прихватио је само да га Здравко огрне шаторским крилом.

                  (Милован Витезовић, „Политика“ од 27.08.1991 извор: Приче из Великог рата)

                      Тако је било тада. Некада је било тако, српски владари су живели са својим народом волели га искрено, желели му добро. Како је било народу било је и његовим владаоцима. Нису они живели у неком изолованом виртуелном свету, већ заједно са народом делили судбину. Знали су да нема владара без земље а да земље нема без народа. Познато им је било да се народ не може тако звати ако није слободан и поносан. Знали су да се срећа никад не кује на туђој несрећи. Баш због тога су прво водили рачуна о свом народу. Било им је важно да су људи срећни, здрави, живи, слободни, тако су најсигурније водили рачуна и о својој Отаџбини. Народ  је то осећао па је зато и био спреман да сем за веру и Отаџбину да живот и за свог Краља.

                    Данас нажалост све изгледа другачије. То не сме да учини да се и наше душе промене, да дозволимо да постану безвредне. Када би то дозволили показали би да нисмо достојни својих предака. Када би то прихватили одузели би будућност својим потомцима. Немамо више времена да се премишљамо куда, само је једна мајка Србија. Сетимо се колико смо јој дужни и да јој ништа нисмо дали, пре него буде касно. Немогуће је ако смо светосавци да не осећамо како нас врела Српска крв унутар жеже и пали подсећајући нас увек изнова где су наши ђедови стали. Ми данас морамо истим путем одатле где су они стали да наставимо даље. Време је да се сетимо завета Отаџбини које смо рођењем као Срби прихватили а које су наши преци давно на крсту и икони дали.

ОТАЏБИНИ

Крв рођена ме свег сажиже врела;
У сузама се покајничким купам:
Са светим страхом, погружена чела,
Пред жртвеник Ти грешном ногом ступам.

 

Јест’, ја сам силно грешан према Теби,
Ја нисам ишо путем Твојим светим;
Ја сам се само старао о себи,
А никад Тебе, Мајке да се сетим!

 

До сад сам био себичан и ружан:
За своје боле ја сам само знао,
Без осећања да сам Теби дужан,
И да ти ништа, ништа нисам дао!

 

Ал’ данас љуту ја осећам грижу
До саме сржи сваке своје кости,
И плачем: сузе једна другу стижу,
И грцам: „Мајко, молим те, опрости!

 

Крв моја српска жеже ме и пали!
У грлу глас ми трепери и грца!
Ко врело гвожђе душа ми се кали
У огњу крви и сузи што врца!

 

И ево Ти се тешком клетвом кунем:
Звезданим плавим небом нада собом,
И земљом, где ћу мртав сам да трунем —
Животом својим, земаљским, и гробом,

 

Животом вечним — и распетим Богом,
Да нећу више грешит се о Тебе:
По твом ћу путу ићи чврстом ногом,
Заборавити на самога себе!“

Велимир Рајић

                 Западни свет ће наставити путем ка понору којим је кренуо. Лавину која се једном покрене немогуће је зауставити. Њихово зло одавно се претворило у лавину. Не могу они да схвате вредност духовног за то би морали да поседују и душу. Њу су давно изгубили док су се тако страшно трудили да стекну материјално занемарујући вредност духовног богатства. Када стигну до ивице понора указаће им се истина. Истина да срећу ствара оно што ми јесмо а не оно шта имамо. Само тада ће им бити сувише касно за повратак на прави пут. Лавина коју су сами направили и покренули ће их неповратно однети. Не треба им замерати али их зато никако не треба пратити. То што смо савременици што нас покрива исто небо није услов да су нам и путеви исти.

                   Док корачамо својом стазом истине и правде морамо бити свесни и сигурни да ћемо бити предмет напада. Не можемо зло у томе спречити. Не може се ономе ко нема душе објаснити да то што некога блате њих неће учинити чистим, да то што некоме наносе тугу и несрећу њих неће учинити срећним, то што Србе покушавају да зауставе на свом путу неће њихов пут учинити исправним. Не, западу се то не можемо објаснити јер да је то могуће они ни не би кретали путем којим иду само звери без душе. Пошто им не можемо објаснити можемо само наставити својим путем и трудити да се на њему понашамо као „вода“:

              „Буди као вода. Она увек иде право и не осврће се назад да види ко из ње пије. Своје препреке пробије или мудро заобиђе. Ни један јој камен дорастао није.“ 

                                                                                                    Антон Павлович Чехов

 

                           Наставимо право и храбро да корачамо онако како то већ вековима чинимо, остављајући камење које нам запад упорно поставља иза себе. Знајући да тама не постоји да је то само период у коме нема светлости. Свесни да зло не постоји као такво, већ је то стање оних који су изгубили душу а тиме и добро у себи. Сигурни да је туга непостојеће осећање и да настаје онда када не умемо да препознамо срећу. Зато не размишљајмо о препрекама и не дозволимо страху да нас обузме јер он је само недостатак вере.

                     Бог је стварао само лепе ствари то што нас оне у неким моментима не окружују наша је кривица, значи да смо их својом неопрезношћу изгубили. Пробудимо зато светосавце у себи, вратимо веру, добро, светлост и срећу у своје животе. Незаборављајући да сви светосавци јесу Срби али да сви који себе називају Србима нису светосавци.

180 гласовa

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ