Многи нам говоре, многи нас убеђују да не треба гледати у прошлост кажу: доста с тим, морамо се окренути на другу страну и гледати у будућност. Делују њихова убеђивања прилично логично, јер тачно је да без обзира на прошлост морамо живети и имати будућност, мада увек остаје нејасно зашто не учити из своје часне прошлости. Онда када почнемо да се не водимо само њиховим лепим речима и фразама, него да сагледавамо стварност онакву каква јесте, схватимо да нешто у њиховом убеђивању недостаје. Размислите добро, и реците да ли неко са овим властодршцима види будућност? Човек који реално сагледава стварност суочен је са суровом истином да ако не буде гледао у прошлост неће имати у шта да гледа, јер будућност са овима не постоји.

Не дозволимо зато да нас стално скрећу са стазе истине, своју будућност морамо потражити и у саветима из своје прошлости. Наши ђедови су били већ пред разним понорима, наши стари су бивали поробљени, није први пут да нам се оружје топи, да нам се војска уништава. И претке наше су разоружавали у прошлости. Наша Отаџбина је много пута била на најтежим испитима. Тада када су бивали на ивици понора, када је све изгледало безнадежно они се нису предавали, нису као решење видели скок у понор са те ивице до које су их сабили. Не, тада се Србин на саборност призивао. Савет саборности нашао је у својој историји, јасно видевши како су се ђедови његови са неправдом изборили, а вером снагу увек изнова добијао. Због те вере, због саборности ми и имамо прошлост, због ђедова и очева својих имамо садашњост, а да ли ћемо имати будућност зависи само од тога да ли смо ми прави наследници Немањића, Југовића, Обилића, Синђелића, Карађорђа, Мишића, Степановића…

Они који осећају да њиховим венама тече српска крв, иста она која нас вековима чини поносним, она која нам никад није дозвољавала да будемо нечије слуге, немају дилему. Србин, светосавац, зна да му је дужност да потомцима обезбеди будућност, зна да се то неће десити само од себе. Наравно да је правом Србину познато да му будућност достојну човека неће обезбедити непријатељ. Нормалан, паметан, разборит човек не чека да све учи из почетка, он се учи на примеру својих предака, он чита своју историју, он слуша савете које му је прошлост оставила. Зато одговор на питање прошлост или будућност може бити само будућност коју ћемо остварити слушајући прошлост.

У тој прошлости јасно стоји и ко су нам пријатељи и ко непријатељи. У историји јасно можемо да видимо ко нас је волео до задњег златника. Непогрешиво тамо можемо да уочимо ко нам је помагао зато што нас осећа браћом, а чију помоћ смо увек плаћали. Можемо од својих старих научити чија коњица увек касно стиже, ко нам помаже само кад мора а ко свако муку нашу саосећа. У књигама прошлости нескривено стоји ко се радује што нам је теже, види се тамо и чији су авиони своје бомбе истоварали над нашом Отаџбином. Колико се уопште нама разликују 1941, 1945, 1999…? Каква је то суштинска разлика између немачких, „савезничких“ или НАТО авиона? Прошлост указује на то да разлике нема: убијали су српску децу, убијали су наш народ, уништавали су нашу Отаџбину Србију. Можда су давали различите разлоге за бомбардовање, али оно што су показали стварност, резултати и циљеви, без обзира ко је био на нашем небу – свело се на исто. Вероватно нам зато данас забрањују да гледамо у своју прошлост, јер онај ко је зна сигурно не би разговарао са злочинцима. Они који су Срби, они који не газе по гробовима својих предака, они који поштују свој народ и воле своју Отаџбину, могли би такође да прихвате испружене руке убице какав је Тони Блер, али не да би се руковали са њим већ да би му на те крваве руке ставили лисице.

Срећом увек је постојала и она друга страна, она која је својим делима и душом била уз Србију. Она земља чији војници нису бомбардовали Србе, чији су војници братски са српским корачали и борили се за слободу наше Отаџбине. А колико су то искрено осећали, колико су то радили из срца може се видети и из песама упућених сестри Србији.

Родна Србиjo

(речи. свеш. К. Образцов)

Родна Србијо,
сестро Русије Велике
Какав тешки крст
носиш ти на себи!
Под ударом хорде
немилосне и дивље
Ти си искрварила
у мучној борби…

Рођена Србијо,
ми са тобом страдамо
Љубљена сестро,
ми верујемо, као и ти,
И молимо се са тобом,
и тврдо верујемо,
Да Бог ће нам помоћи,
да понесемо своје крстове…

Храбри се, трпи!
Бог је у правди, а не у сили,
И правду свету
опет ће показати Божанство:

Христос беше на крсту, пострадао и био у гробу,
Али тамо је и показао Он
Правде торжество!

Зато данас народе мој и траже да не гледамо прошлост, да не би знали ко ће нам у будућности једини братски помоћи. Желе браћу по крви, желе браћу по вери да раздвоје. Надају се да тиме Русији смањују утицај, надају се да тиме поробљавају Србију, надају се да би тиме православљу задали смртоносан ударац. Једино што не знају је да се узалуд надају. Колико год да нас уче да гледамо у будућност без освртања на прошлост, не могу да тиме убију Србинову душу, а у њој је прошлост неизбрисиво записана. Србиново срце непогрешиво зна ко су му браћа, зна ко може да искрено разуме његову судбу и ко заиста искрено жели да му помогне. Веру и душу у Србину никада неће убити, зато никад Србин и неће напустити пут који му је Свети Сава осветлио. Зато ће Србин увек имати будућност.

Повећала се количина кукоља, а запад се потрудио да га добро измеша са житом. Сада су убеђени да су тиме сво жито инфицирали. Превише је тај кукољ дао себи на важности, сила и снага их је занела да помисле да ће избећи Божје сито. Да су мало читали, да се нису одрекли своје душе, нашли би да то ником није успело у прошлости па неће ни у будућности. А када дође до просејавања. само ће жито остати, кукољ ће једноставно нестати као и све што није вредно помена, као да никад није ни постојало. Они већ сада полако нестају иако то не желе да признају, већ сада њихова савест не може да издржи зло које избија из њих. Стање које их обузима најлепше је описао наш Иво Андрић:

„Дође време кад се човек нађе пред мрачним, непрелазним јазом који је годинама полагано и несвесно, сам себи копао. Напред не може, натраг нема куд. Речи нестало, сузе не помажу; срамота га да јаукне; а и кога да зове? Не сећа се право ни свог имена. Тада види човек да на земљи постоји само једно истинско страдање, то је: мука немирне савести.“

Тада је касно, наравно да немају кога да зову када су се свега одрекли зарад материјалног. Западни господари не желе у њих даље да улажу јер су истрошени, а издајнике не желе себи да приближе. Oнај који је једном издао своју крв и своју веру, онај ко се одрекне душе сигурно није неко коме се може веровати. И, стварно, напред немају где а назад немају куд. Остаје им само да сачекају своје страдање. Страдање којим ће својим потомцима оставити само срамоту због које ће се они стварно стидети и плашити да погледају у прошлост. Али то што се они плаше, то што они крију своју прошлост не сме збунити светосавца. Србин нема шта да крије, нема чега у својој прошлости да се стиди. Супротно издајничком кукољу, Србин из своје прошлости има пуно тога да научи. Зато ће Србин, учећи из своје прошлости, осигурати своју будућност, а кукољ на власти и њихове газде са запада оставити суду истине. Страдање такви не могу избећи, и то је оно што њих треба да брине. Наше је само да никад не одступамо од вере, правде и истине. Да се никад не одрекнемо својих предака а да своје потомке учинимо поносним. Србине, док год знаш своју прошлост, не одричеш је се и њом се водиш – имаћеш и будућност.

264 гласa