Нада мора да постоји, то је онај прозор кроз који и када је најтеже видимо лепшу и извеснију будућност. Без ње би живот почео да губи смисао. Морамо само знати да нада која није настала из вере, није потпомогнута искреном борбом је уствари лажна. Таква она је некорисна и може бити само контрапродуктивна. Нада која усамљена стоји без помоћи вере и бар одлуке за борбу ће нам временом уместо спаса донети једино наставак патњи.

Не смемо себе заваравати да ћемо без вере и борбе успети. Бољег сутра нема без растанка са кукољем а он нам то неће дозволити без борбе. Помисао да ће патња сутра престати сама од себе, неприхватљива је. Нажалост то се сигурно неће десити. Бол и патња ће без вере и борбе и сутра сигурно бити ту. Таква лажна нада неће моћи дуго да траје јер ће је патња надјачати. Они који нису на време додали веру и борбу на своју наду остаће сами у свом безнађу, без могућности да се том безнађу реално одупру.

Када своју наду заснујете на вери и борби, онда када су њени циљеви слобода и живот достојан човека реални су и изгледи да се у томе успе. Из сваке борбе коју смо искрено и са вером водили у прошлости рађала се слобода. Слобода јесте живот, само слободан човек може бити сигуран да је живео, да је био сам кројач своје судбине. Само ако имамо своју Отаџбину, онда када је она слободна можемо сматрати да нам живот није прошао тако што смо служили другима.

Светосавац воли и жели да даје и помаже, то испуњава његову душу. Србин воли да учини али никад неће дозволити да неко његово добронамерно чињење искористи да би му служио. Служење није нешто што слободарско српско срце може да прихвати. Светосавац прихвата да служи само Богу. Живели смо увек поштујући друге. Историја нам је сведок да смо од других заслужили свако поштовање. Нисмо никад због тога тражили да нас воле али сигурно нећемо дозволити да нас не поштују. Познато је свима да кроз своју историју нисмо имали робове. Не зато што то нисмо могли, него зато што нисмо хтели. Православље не познаје робовласништво. Неприхватљиво је за православну душу отимање, малтретирање, мучење. Нисмо никад живели на рачун других, не можемо и не смемо дозволити да неко живи на наш рачун.

Трула душа запада није нешто што може наћи плодно тле у Србији. Зар да тај трулеж гурну у наше груди? Познато нам је шта једна покварена јабука чини када се заборави у котарици међу здравим јабукама. Зашто би онда дозволили да у своје здраво окружење примамо труле плодове. Оне труле јабуке за које је питање само момента када ће их њихов сопствени трулеж потпуно појести.

Наши стари су добро знали да препознају те гњиле плодове. Време је да њихово искуство прихватимо и очистимо Отаџбину од те заразе. За оне који можда нису сигурни како су то радили наши ђедови право подсећање је можда прочитати неку од многих истинитих прича из прошлости Срба. Једна од тих помало заборављених је сигурно и она о Јоксиму Марковићу. Јоксим је рођен 1885 у Горњем Штипљу код Јагодине, био је један од оних правих јунака Великог рата. Један од оних Срба на сваку понос својој Отаџбини. Саму причу је забележио његов праунук Рајко Марковић по казивању свог деде Благоја:

– У Кумановској бици српска коњица направила је такав продор да су се Турци запрепастили. Како је два дана падала киша, а Турци имали муницију са металним чаурама, она је зарђала на бојишту. Наша војска била је опремљена пушкама „маузер кока“, чија је муниција била са месинганом чауром. Деда је причао да је наша војска заробила елитну турску јединицу из такозване Низамске дивизије. Наши официри одлучили су да турским официрима врате сабље, јер су оне част за војнике, и испрате их музиком. Турци се тада зарекли да никада више неће нападати Србију. Тако је настала музика „Низамски растанак” – прича Рајко.

Приликом наставка ослобађања Србије, Јоксим је кренуо ка Косову и Метохији. Пошто је коњица била претходница српске војске, био је међу првим војницима који су на Газиместан поболи заставу. Јоксим је причао да су сви војници клекли и пољубили земљу, јер су је ослободили после 480 година. Овај храбри ратник потом је учествовао у српско-бугарским ратовима, у оквиру којег је најкрвавија била битка на Брегалници. Кући се вратио 1913. године, али је већ наредне поново био на бојном пољу.

Јоксим је на Газиместану добио споменицу „за освећено Косово“, за исказану храброст у српско-бугарским ратовима на Брегалници је стекао орден за храброст „Милош Обилић“, у Церској бици зарадио је орден за храброст „бели орао“, а за изузетно исказану храброст приликом пробоја Солунског фронта награђен је „Карађорђевом звездом“. Занимљиво је да је овај орден могао да добије само онај кога предложи цео пук.

– На самом почетку Великог рата официри су већ били активни. Уследила је мобилизација редова. У свим местима зачула су се звона, војници су знали свој ратни распоред и с песмом на уснама одлазили су у своје команде. Била је то једина мобилизација која је имала одзив од 98 посто, што није забележено у свету – додаје Рајко…

Злонамерни би рекли такви су Срби били, наглашавајући ово били. Није тачно, Срби нису такви били. Срби су и данас такви. Само морамо разликовати ко заиста јесу Срби. Морамо бити свесни да данас у Србији живе многи који не носе у себи то чисто срце, светосавску душу. Како год да се они представљали то нису они прави Срби, то су само оне гњиле јабуке. Немамо разлога да се заваравамо, да због тог кукоља  себе посматрамо погрешно.

Истина је да таквих данас има доста, разлог томе је што их нисмо одстранили на време. Нисмо се на време понели као наши стари. Дозволили смо да се трулост шири, заразивши и многе који су били здрави. Не можемо више дозвољавати тој болести да напада по Србији некажњено. Примакао се растанак са том трулежи.  Време је да кукољу отпевамо „Низамски растанак“.  После тога и они нам као и Турци морају обећати да се више неће враћати.

Низамски растанак

Скупите се сви, добри другови
нека труба док не падне мрак, свира растанак.
Последњу нашу песму војничку
запевајмо сложно сви нек’ се све ори.

Па за оне прошле дане, нек’ ти нека суза кане
па зар нисмо били ми, добри другови.
Ко да жали ноћи, ко да жали дане
растанак се спрема а времена нема
ој, друже мој.

Још у срцу мом као тешки звон
одјекује тужне трубе глас, кроз тај гарнизон.
Последњи, тужни поздрав војнички
запевајмо сложно сви нек’ се све ори.

Нека свака цура чује шта јој војник поручује
сад кад служба престаје, кад се растаје.
Лудо живим сада, чудна туга влада
успомена давна из војничких дана,
ој, друже мој.

Важно је схватити да је живот састављен од црних и белих дана. Састављен од ружних и лепих тренутака, од оних који верују и од оних који то никад неће знати. Пун је свет трулих и заражених плодова али опстаје због оних чистог срца. Све нам је то познато, не дозволимо онда западу да нам угаси наду зато што нисмо умели да верујемо, зато што нисмо знали да се боримо. Зар да нас надвладају гњили плодови? Време је да Срби опет омогуће својој Отаџбини понос и слободу. Да онда када клекну и пољубе земљу, знају да је сваки њен грумен слободан а да су се они одужили мајци Србији.

Не можеш бити велики човек докле год себе сматраш умрлим. Не можеш бити велики човек ни на једном месту на свету и ни у једном положају у друштву; прво, докле год имаш страх ма од чега мањег од Бога; друго, докле год имаш љубав према чему мањем од Бога, и треће, докле се год не привикнеш сматрати своју смрт нечим бившим, а не нечим будучим.“

                                                                                                                      Свети владика Николај

Мобилизацију пред Велики рат на коју смо сви и данас поносни памтимо по одзиву од 98 посто. Нас су наши ђедови учинили поносним, на нама је да и ми својим делима оставимо потомке поносним. Не сматрајмо себе умрлим зато што нас запад тако представља. Победимо страх јасно стављајући до знања да нас не могу понижавати. Приредимо коначан растанак кукољу. Само очишћени и сутра можемо бити сигурни да ће нас 98 посто увек бити ту за своју Отаџбину.

Прочитај без интернета:
145 гласовa

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ