У петак 2. септембра 2016. године, навршава се 140 година од јуначке погибије Николаја Николајевича Рајевског, великог српског пријатеља, словенофила, унука чувеног хероја Отаџбинског рата са Наполеоном 1812. године, генерала Рајевског. Ова знаменита годишњица у бисерној историји српско-руског братства још једном нас подсећа на речи великог Достојевског: “Из руске крви проливене за српску слободу, нићи ће и српска слава”. Нека је вечна слава и хвала пуковнику Рајевском и свим руским херојима који су дали своје животе за слободу Србије!

    *         *         *

Позната је чињеница да су у практично свим ослободилачким ратовима које је водио српски народ последњих неколико векова, руски добровољци увек долазили у великом броју у помоћ својој српској браћи. Према неким проценама само у српско-турском рату 1876. године било је и до 7 хиљада руских добровољаца. Многи се питају – због чега то они чине? Вероватно је Ф.М. Достојевски у свом „Дневнику писца” пружио најбољи одговор на то питање. Достојевски пише да је руски народ дубоко свестан улоге коју је сама Промисао Господња доделила руском народу, а то је – чистоћа Православне вере и заштита православних народа. „Русија је јака народом својим и духом његовим, а не својим институцијама, богатством, просвећеношћу и другим, чиме се диче неке земље Европе које су изгубиле живу националну идеју и постале потпуно извештачене и чак неприродне” – пише Достојевски у „Дневнику писца” за 1867. годину. Он је дубоко свестан да та „Руска идеја” лежи у срцу руског човека, да та идеја није етнофилетистичка нити ускогруда, па каже: Ако народ схвата словенско и уопште источно питање само у значењу судбине православних, онда је јасно да то уопште није случајно, није привремено, није спољашње и није само политичко питање, већ је то питање које се тиче саме суштине руског народа и то питање је постало вечно и свакидашње до свог самог коначног разрешења”. Када се ово има у виду, постаје јасније откуда толики број рускх добровољаца спремних да погину за слободу своје православне словенске браће.

Из таквог духовног стања народног поникао је и јунак наше приче, српски добровољац, пуковник Николај Николајевич Рајевски, у Србији често довођен у везу са грофом Вронским, јунаком Толстојевог романа Ана Карењина. Рођен је у Керчу 5. новембра 1839. године, а погинуо код Алексинца 20. августа 1876. године. Са само 4 године остао је без оца, васпитаван је под надзором своје енергичне и просвећене мајке. Најбољи и најпознатији наставници тога доба (попут чувеног Грановског који је директно руководио њиховим васпитањем) долазили су код браће Рајевски, Михаила и Николаја. Још као дете учио је и боравио у Италији, Француској и Енглеској, а са 17 година дошао је  у Москву на студије. Тамо се брзо зближио са кружоком чувеног словенофила Аксакова, упознао се са „српским питањем” и већ тада је постао  велики поборник заштите словенске ствари, тако да прича да је само због смрти вољене жене дошао да ратује за Србију, по мени не пије воду. Војнички позив му је био практично „у генима”, отац му је био генерал, оснивач града Новоросијск, а о њему је писао и генијални Пушкин у поеми „Кавкаски заробљеник”[1], деда је такође био генерал, херој ратова са Наполеоном 1812. године о чијем херојству пише Толстој у роману „Рат и мир”. Николај је био ангажован на помоћи Србији у Свесловенском савезу. На Московском универзитету завршио је  Физичко-математички факултет, али је брзо показао свестрани дар и интересовање за књижевност, изучавао је и историју словенскох народа, говорио више светских језика (течно је говорио француски, немачки и енглески, а разумео је и српски). Оваква свестраност не чуди ако знамо да по баки води порекло од генијалног и свестраног руског научника Михаила Ломоносова. Николај Рајевски  био је таква руска природа која читав живот неуморно трага за живим делом коме ће се у потпуности посветити и када се на нечему заустави, он је спреман да у то уложи сву своју душу, ако је потребно и живот. То је показао и доказао и у Србији.

Војничку каријеру заједно са братом Михаилом започео је  у гардијском хусарском пуку. Као млад официр са само 25 година био је упућен на специјалну мисију у Србију. О угледу који је у Царској Русији уживала породица Рајевских, сведочи чињеница да је сам цар Александар II одабрао Рајевског за специјалну мисију у Србији, а инструкције му је дао лично министар војни Руске Царевине, Миљутин, а у Србији га је прихватио српски министар војске, Миливоје Блазнавац. Није на одмет напоменути да је рођени брат Николајев, Михаило Рајевски, био лични ађутант цара Александра II. Сачувана су 4 писма пуковника Рајевског из 1876. године која је упутио министру Блазнавцу. Из њих се види да је често боравио и у Вишеграду и да је проучавао путеве у пограничном појасу Србије са Босном која је још била под турском влашћу, што је било веома важно пред очекиване сукобе у том рејону. Претпоставља се да је чувена „Шарганска осмица”, као и путна веза између Ужица и Вишеграда, настала управо по маршрути коју је назначио Рајевски. Са 30 година добио је чин пуковника, учествовао је у бици код Ташкента, где је и био   рањен у борби.

Након 9 година, пуковник Рајевски је 1876. године поново дошао у  Србију, овај пут као добровољац у Српско-турском рату. Као што већ рекох, нисам сигуран да је томе допринело бацање под воз Ане Карењине, пре бих рекао да су у питању разлози које је описао Достојевски и његово искрено словенофилство изражено још од студентских дана. Други разлог његовог добровољачког ратовања у Србији лежи и у томе што је Николај за време ратовања против Турака у Малој Азији, имао покрај себе мноштво сабораца Срба који су се у  ХVII веку бежећи от турског зулума, населили око Волге и на Кавказу. Они су приликом борби за Ташкент дошли да се туку против Турака и Николај је био сведок несвакидашње храбрости српских ратника. Треба напоменути да Николај Рајевски и ескадрон руских добровољаца који је са њим стигао у Србију, нису дошли никаквим вагонима, него напорним јахањем преко Румуније, углавном ноћу да не би били примећени и да су у Србију ушли препливавши Дунав на коњима, а не преко неког моста. Око пет хиљада руских добровољаца тада се борило у Србији, а Рајевски је упућен на Моравски фронт у штаб генерала Черњајева на Делиграду, где је стигао у августу 1876. године. Тамо га је дочекао Пера Тодоровић, штабни писар, преводилац и познати српски новинар тога доба. У тих кратких 16 дана ратовања за слободу Србије, Николај је учествовао  у многим биткама. Посебно крвава је била битка на Шуматовцу где је изгинуло око девет хиљада српских и петнаест хиљада турских војника. После те битке, генерал Черњајев  прекорио је Николаја, рекавши да није достојан својих великих предака због тога што је повукао јединице са Прчиловских висова да би заштитио војску после јаког продора Турака. Нажалост, сујетна жеља генерала Черњајева да по сваку цену победом честита рођендан кнезу, за тренутак му је помутила здраво расуђивање. По сведочењу др Владана Ђорђевића, генерал Черњајев се брзо покајао због исхитрене реакције и речи изговорених у афекту и исто вече се, свестан благородности и храбрости Николајеве, извинио пуковнику Рајевском, а сутрадан га је одликовао Таковским Ккрстом. У одлучујућој бици за Горњи Адровац, генерал Черњајев је послао  Рајевског у битку, што је наш херој прихватио са задовољством, уз опаску и захвалност генералу што му даје могућност да покаже да ли је он недостојан потомак генерала Черњајева. У бици за Адровац која се водила цео дан, наш јунак је херојски погинуо на месту Голо Брдо покрај тог села. О последњим тренуцима живота и самој смрти пуковника Рајевског, касније је сведочио поручник Коста Шамановић. „Пошто је пуковник Рајевски стигао до наше батерије око два сата по подне, баш у време када су се јединице повлачиле од Сухоте према Горњем Адровцу, најпре је помогао официрима и народним командирима да се Рудничка бригада којом је командовао капетан Радомир Путник (каснији велики српски војсковођа у Првом светском рату) али и друге јединице, најпре зауставе и предахну” – сведочио је Шамановић. „Тек потом их је припремио за противнапад. Кад је затим наредио добошарима и трубачима да се огласе, кренуо је јуриш српске војске.“ Рајевски је заузео место у Шамановићевој батерији која је била близу непријатељског распореда. „Одатле је командовао противнападом, све до своје погибије у четири сата поподне, у петак, 20. августа 1876. године“ – стоји записано у сведочењу поручника Шамановића.

Сматрам да овде није сувишна једна кратка дигресија. У српској историографији има прилично противуречних написа о генералу Черњајеву. Свакако да не би било толико критичких осврта да је српска војска код Ђуниса однела победу, међутим, не смемо заборавити да је генерал Черњајев тек стварао дисциплиновану војску од српских сељака. Друго, генерал Черњајев је био руски херој у бици код Ташкента и дошао је као добровољац у Србију упркос царској забрани. То га је по повратку у Русију коштало каријере, није враћен у службу и практично је добар остатак живота провео у сиромаштву. А у тој бици код Ђуниса, за српску слободу је погинуло скоро половина руских добровољаца, којих је по различитим рачуницама било између 5 и 8 хиљада.

Рајевски је сахрањен у порти манастира светог Романа у Ђунису, одакле је после неколио дана његово тело пренето у Београд, а 5. септембра исте године, уз велике почасти, ковчег са телом хероја испраћен је за Русију. Опелу у Саборној цркви у Београду присуствовао је и краљ Милан, а опело је служио први српски митрополит Михаило са 17 свештеника. На опелу је појао хор козачке легије, а по тело је из Русије допутовала његова мајка, грофица Марија Рајевска. Када је тужна поворка кренула кроз Београд од цркве до пристаништа на Дунаву где је чекала лађа, достојанствена колона са епископима и свештеницима у златним одеждама, са дворском свитом и официрима, са омладином у народној ношњи, са ђацима са цвећем – подсећала је на једну велику српско-руску заставу. Пуковник Николај Рајевски  у Србију је  ушао са осмехом на лицу, препливавши Дунав на коњу, а у Русију се мртав вратио лађом, пловећи низ Дунав.

На месту погибије пуковника Рајевског у Горњем Адровцу, по  благослову епископа нишког Никанора Ружичића, подигнут је Свето-тројички храм, а имање за изградњу цркве је откупила српска краљица Наталија. Његова снаха Марија, рођена кнегиња Гагарин, платила је изградњу цркве која је освећена 1903. године.

Храм Свете Тројице у Горњем Адровцу, у народу познат као “Црква Рајевског”
Храм Свете Тројице у Горњем Адровцу, у народу познат као “Црква Рајевског”

Да ли може на лепши начин бити овенчано српско-руско братство по оружју, запечаћено крвљу најбољих синова наших народа? Благородни кнежеви руски, по Христовој заповести, спремно дају и живот свој за своју браћу у Христу. На освећење темеља цркве дошао је Николајев брат, потпоручник цареве личне гарде, Михаило Рајевски, а сам крем тадашњег српског друштва стигао је 3. марта 1902. године у село Горњи Адровац: делегација Народне скупштине, Сената, представници града Београда, „Руског клуба”, Удружења новинара, лични изасланици краља Александра, министар војске, епсикоп Никанор, а присутан је био и Коста Шамановић поред чије је батерије погинуо пуковник Рајевски. Поред чланова поменутих делегација, овом чину су се придружили и председник нишке општине Миловановић са одборницима, као и  већи број официра и грађана из Ниша и Алексинца. Као представник Русије, овом чину је присуствовао први секретар царске мисије у Србији, Мансуров, са сарадницима.

На освећењу саме цркве, у августу 1903. године, због још увек ровитог стања у држави услед династичке промене после крвавог Мајског преврата, није било таквог одазива свих државних структура као приликом освећења темеља. Међутим, верни народ српски је дубоко ценио благородну жртву Николаја Рајевског и његове благочестиве породице, па се тог дана окупио у великом броју око његове цркве. Ево како је о томе известио „Весник српске цркве”, стр. 852/1903.: „На освећењу било је необично много света, који се од свег срца и душе искрено молио Богу за спас душе онога, који је оставио слободну отаџбину своју и дошао да се бори за слободу своје браће”.

Николај Рајевски је као учесник Средњеазијских похода постао носилац руског одликовања Светог Владимира, а за храброст у Српско-турском рату 1876. године одликован је српским орденом Таковски крст. Писао је из Србије мајци да Срби на прво место стављају Истину и да се у Србији уверио да човек не живи само од хлеба. Тешко је са сигурношћу тврдити да је пуковник Рајевски заиста послужио као прототип Толстоју за лик Вронског у роману Ана Карењина, али се засигурно зна да је велики руски композитор Петар Иљич Чајковски њему у част компоновао „Српско-руски марш”. На овом месту није наодмет поменути речи другог руског генија Ф.М. Достојевског, да ће из проливене руске крви у Србији изнићи и српска слава. То се већ може са сигурношћу тврдити. Да истакнемо да Рајевски свакако није био једини представник тадашњег високог руског друштва међу добровољцима у Србији. Да овде поменемо и заиста несвакидашњи гест браће Кирејев, који су били дворјанског рода. Они су напустили службу и своју уштеђевину даровали српској армији. Николај Алексејевич Кирејев, један од браће, у Србију је дошао као припадник Црвеног Крста. Међутим, видећи злочине које Турци врше над Србима, пошто је био официр, Кирејев ступа као добровољац у српску армију. По наређењу Черњајева, са српским одредом је зашао у турску позадину на територији која је потом припојена Бугарској. На жалост, тамо су га Турци ухватили и тако га измасакрирали да његов брат није могао да га препозна. И данас у Бугарској близу српске границе постоји село Кирејево које носи име у част овог руског хероја. Поред њих, генерала Черњајева и високих официра Комарова, Мињиха, Фермора, Дохтурова…, за српску слободу ратовао је и гроф Келер (oн је октобра 1876. године одликован сребрном и златном медаљом за храброст и официрским орденом Таковског крста), гроф Коновњицин, кнез Чавчавадзе, а према неким подацима тада је Србију посетио и тадашњи царевић, будући Цар Александар III. То само потврђује речи Достојевског да руска интелигенција коју је често критиковао, ипак није изгубила способност да се у великим историјским моментима слије са народом и његовом вером у идеји несебичног подвига ради помоћи ближњем. Нека би дао Господ да у нашем роду српском не потамни слава и не избрише се сећање на руске хероје изгинуле за слободу своје српске браће. Амин!

Без названия
Споменик Николају Рајевском на месту погибије

[1] Интересантно је напоменути да је чувено Пушкиново путовање на Кавказ када је песник прешао планински венац између Каспијског и Црног мора дуг око 1 500 километара (где се срео и са многим српским избеглицама и где је прибележио неке српске народне песме које је касније користио у свом песништву) финансирала управо породица Рајевских.

35 гласовa