Да би се увек било уз Ваше превасходство, потребно је имати резервни живот.

(Из писма А.П. Јермолова М.А. Милорадовићу)

Творац теорије о цивилизацијама, руски мислилац Данилевски, истицао је штетност и бескорисност насилног искакања из сопственог цивилизацијског типа. По његовим речима, онај ко искочи из свог цивилизацијског типа, у другом цивилизацијском типу може представљати само смешни сурогат. Данас када “демократска већина” тако упорно ствара илузију о благодатима туђе нам цивилизације и њеним “демократским вредностима”, најбољи начин за раскринкавање “лажног добра” јесте промоција истинског добра. Најбољи начин за раскринкавање шупље приче о благодатима “евроатланских интеграција” са вековним крвницима нашег рода, јесте истинита прича о промислитељским везама са нашим вековним пријатељима и браћом. Те узајамне везе градили су многи велики људи на различитим поприштима борбе за добробит свог народа и Отаџбине. Као што данашњи еуроунијати очито показују све одлике сурогата о којима је писао Данилевски, бројни знаменити Срби у руској историји, као и Руси у српској, својим делима и својим животима показују припадност истој цивилизацији. Наше приповедање о знаменитим Србима у руској историји настављамо причом о знаменитом руском полководцу српског порекла – генералу Михаилу Андрејевичу Милорадовићу.

*         *          *

Илија Милорадовић, наследник чувене племићке породице Милорадовићи из Херцеговине, чија је задужбина познати српски манастир Житомислић у околини Мостара, са синовима Михаилом, Гаврилом и Александром, почетком ХVII века одлази у Русију и већ 1711. године добија чин пуковника. Архимандрит Нићифор Дучић наводи веру као разлог за одлазак ове чувене породице у емиграцију: “породица вјером није хтела да преврне па је радије пристала да тужна срца напусти своју Отаџбину”. Скоро два века ова херцеговачка племићка породица заиста је славно служила вери православној, стојећи на бранику руског православног царства. Михаило већ код Петра Великог стиче војничку каријеру и на препоруку Саве Владиславића Петар га шаље са царском граматом у Црну Гору и Херцеговину да позове балканске хришћане у рат против омрзнутог непријатеља – Турске. Тада није дошло до ослобођења Срба од турског ропства, али је то био почетак војничке традиције ове српске породице у Русији, коју ће његов унук овенчати бесмртном славом. Већ Михаилов син Андреј Стјепановић Милорадовић стиче чин генерал-поручника, да би његов син, јунак наше приче, Михаило Андрејевич Милорадовић прошао све војне чинове и стигао до гувернера Кијева, команданта Царске Гарде и Генерал-Губернатора царске престонице Петрограда. Посебно је интересантно да је Михаилов отац Андреј био саборац и пријатељ са Суворовим и Кутузовим, а да је његов син постао практично главни оперативац код ове двојице легендарних руских војсковођа. Да напоменемо да са нашим јунаком није завршен историјат служења ове породице православљу, а Милорадовићи никада нису заборављали своје српство, своју Херцеговину. Пуковник Александар М. Милорадовић био је командант Руске добровољачке бригаде у Српско турском рату1876. године, а гроф Григорије А. Милорадовић 1883. године посетио је и даривао манастир Житомислић.

Шта рећи за војсковођу који је био омиљени ученик великог Суворова? Пре неколико година у Петрограду, док смо шетали Сенатским тргом (местом где је убијен Милорадовић) руски историчар Анатолиј Дмитријевич Степанов причао ми је о генералу Милорадовићу. Он је тада рекао нешто што се једноставно урезује у памћење. “Ако изузмемо Суворова, тешко је наћи у историји неког официра који је био толико омиљен међу руским војницима као Милорадовић” – истакао је Степанов. Кад се проучи војничка каријера овог великана који је пронео бесмртну славу руског православног војинства, постаје јасно и због чега.

Михаил Милорадович Андрејевич, рођен је 1(13.) октобра 1771. године. Још као дете уписан је у гардисте и брзо постаје поднаредник у чувеном Измаилском пуку. Војне вештине изучава и у иностранству, прво у Немачкој, а потом у Француској… Учествовао је у Руско-шведском рату 1788-1790. године, када добија чин поручника, а са свега 26 година постаје пуковник Измаилског пука. Пола године касније постаје генерал-мајор и преузима команду Апшеронским мушкетарским пуком, са којим 1799. године учествује у Италијанском походу Суворова као дежурни генерал (у преводу на обичан језик, то значи да је Суворов веома ценио младог официра, па га је поставио за свог помоћника у управљању армијом). Истиче се у биткама код Новог, Требие, а у бици код Бастјана са заставом у рукама предводи бајонетски напад прса у прса. Већ тада Милорадовић у свим биткама креће у јуриш испред свог пука и често његов херојски пример постаје одлучујући за исход битке.

У Швајцарском походу (познатијем као Прелазак преко Алпа), командовао је претходницом приликом преласка преко Сен-Готардског планинског превоја где је потукао Французе код језера Обер-Алп (наравно, у јуриш је кренуо испред свог пука). За то добија орден свете Ане Првог реда, а за орден светог Александра Невског предложен је од стране легендарног Суворова, који је истакао да је “Милорадовић своју војничку дужност вршио и славно и поштено, па заслужује највећа признања”.

Милорадовић 1805. године командује пешадијском бригадом у армији другог великог руског војсковође, маршала Кутузова. Истиче се у више битака, код Аштетена, Кремса и Аустерлица, па је после ове кампање награђен орденом светог Ђорђа Трећег реда и добија чин генерал-лајтанта. Већ следеће године учествује у Руско-турском рату (1806-1812), а његов корпус осваја Букурешт, када су после борбе прса у прса Турци натерани у бегство. За овај подвиг добија златну сабљу са дијамантима. Следеће 1807. године Милорадовић наноси пораз непријатељу у биткама код Турбате и Обилишта за шта добија орден светог Владимира Другог реда. Са само 38 година добија чин пешадијског генерала после победе код Расевате 1809. године. Следеће, 1810. године у пролеће, због изузетних заслуга Милорадовић постаје цивилни губернатор града Кијева, али исте године подноси оставку, да би се поново војно активирао као командант Апшеронског пука, па крајем те године постаје Војни губернатор Кијева.

На почетку Наполеоновог похода на Русију (у Русији се то зове Отаџбински рат) Милорадовић добија задатак да формира Резервни корпус и он под своју команду окупља 15 хиљада војника. У чувеној Бородинској бици Кутузов поверава Милорадовићу команду десним крилом руске армије где је командовао са три пешадијска корпуса успешно одбивши све нападе француских јединица. После Бородина главнокомандујући је поставио Милорадовића за команданта заштитнице која је задржавала француске трупе и штитила несметано повлачење руске армије ка Москви, а потом штитила њено повлачење из Москве, тако обезбеђујући прикривање чувеног Тарутинског марш-маневра Кутузова. У кључном моменту Милорадовић је показао високе дипломатске квалитете, убедивши маршала Јоакима Мурата да пристане на 24-часовно примирје, што је омогућило Кутузову да се са 70 хиљада војника одвоји од потере Наполеонових јединица после Бородинске битке. Савременици су то оквалификовали као “спасење Русије”. Потом је упутио поруку пољском краљу, да ће у случају да га нападну, одмах запалити цео град. Добио је неколико часова примирја што му је омогућило да и своју војску евакуише из града. Дакле, био је кључни оперативац који је обезбедио повлачење целокупне руске армије на нове положаје.

Приликом контранапада, Милорадовић је предводио истурене јединице руске војске. У бици под Малојарославцем успео је да усиљеним маршем из Тарутина, на време стигне у помоћ корпусима Дохтурова и Рајевског који су прекинули наступ “Велике армије” ка Калуги. По доласку Милорадовића, Наполеон је био принуђен да одступа по разрованом Смоленском путу. Истакао се и у бици под Вјазмом, када је неколико Наполеонових корпуса пропустио Смоленским путем, а онда одсекао корпус дотад непобедивог маршала Николе Давуа и на његову позадину ударио јединицама козачког атамана Платова и генерала Паскевича, све до мрака гонећи непријатеља. Корпус маршала Мишела Неја био је практично уништен. У овој акцији убијено је више од 8. 000 француских војника. Тек повратком Наполеонових генерала Боарне и Поњатовског, Даву се успео некако извући из клешта. После Вјазме заузео је Дорогобуж (26. октобра) и Красни (тродневне борбе после којих је руска армија заробила више од 20 хиљада војника, више од 200 артиљеријских оруђа и 6 ратних застава непријатеља). Због колосалних заслуга у разбијању “Велике армије”, генерал Милорадовић награђен је орденом светог Владимира Првог реда и светог Ђорђа Другог реда.

После потпуног тријумфа у Отаџбинском рату, легенде које су се испредале о херојству Милорадовића учиниле су га популарним не само међу војницима него и у простом народу. Стекао је велико уважавање и код непријатеља, Французи су испредали бајке о његовој храбрости и војничком умећу, а због муњевитих дејстава, од Кутузова је добио надимак “Крилати”. По царевом захтеву је протерао Аустријанце из Варшавског херцогства и заузео је Варшаву. За време заграничног похода руске армије током 1813-1814. године, Милорадовић се истакао у борбама код Љутцена, Бауцена и Куљме, па је награђен златном сабљом “За храброст”. После блиставог освајања Лајпцига, као командант гарде одликован је орденом светог Андреја Првозваног, а због успешног командовања у заграничном походу Цар Александар I лично му додељује титулу грофа Руске империје и први стиче право да на еполетама носи царев монограм. После тога учествује у неколико бојева све до победничког уласка у Париз у свити Императора, за шта је добио неколико страних ордена, као и почасно право које је добио од Цара да носи војнички Георгијевски Крст.

Служба Милорадовића у мирним временима. У августу 1819. године Милорадовић је именован за војног Генерал-губернатора руске престонице Петрограда и постаје члан Државног савета Руске империје. Велика енергија и самопожртвовање красили су га и у мирним временима. Спровео је велику антиалкохолну кампању у војсци, знатно поправио стање градских тамница и положаја затвореника, забранио коцкање у армији, осветлио центар руске царске престонице, изградио Михаиловски дворац и зграду циркуса, изградио предграђа Петрограда, припремио улазак првих пароброда у акваторију Неве и Финског залива, помогао је и подстакао изградњу низа просветних института и низа културних институција у Петрограду, активно се залагао за укидање Крепосног права. Гроф Милорадовић постао је почасни члан Руске Академије Наука 1823. године, а приликом катастрофалних поплава 1824. године у Петрограду, поново је показао изузетан лични хероизам, што је и велики Пушкин опевао у “Бронзаном коњанику” (Гле, вода све пред собом плави/ Полетели су генерали/ Да би са војском спасавали/ Народ што се по кућама дави…). У мирним временима се трудио да изнад свега поштује праведност и хуманост, био је изузетно приступачан и снисходљив и упркос побројаним заслугама у државним делима, није био задовољан собом. Тако је, после једне награде у мирном периоду, писао Цару да је боље да ленте добију други, а не онај који седи поред камина.

Кончина. Блистава војничка каријера М. Милорадовића завршена је 14. децембра 1825. године на Сенатском тргу у Петрограду. Када је чуо за устанак декабриста покушао је да наговори војнике да се врате у касарну, али је задобио две ране које су се показале смртоносним. Декабриста Каховски погодио га је хицем у леђа, а Оболенски пробо бајонетом. Дозволио је лекарима да изваде метак који му је пробио плућа и када је бол минула, замолио је да погледа метак. Увидевши да је метак испаљен из пиштоља, узвикнуо је: “Слава Богу! Ово није војнички метак! Сад сам апсолутно срећан!” Ни док је умирао није га напуштало човекољубиво осећање, па је буквално пред смрт написао завештање у коме је од зависности ослободио 1. 500 крепосних сељака. Херој Отаџбинског рата 1812. године Михаило Андрејевић Милорадовић, умро је у 55-ој години живота у касарни Коњичког гардијског пука у Петрограду. Као носилац ордена светог Александра Невског, сахрањен је у Александро-Невској лаври у Петрограду, у капели где се сахрањују носиоци тог ордена, покрај свог војничког узора, легендарног руског војсковође Суворова. Натпис над његовим гробом гласи: “Овде почивају остаци пешадијског генерала, носиоца свих руских ордена и носиоца одликовања свих европских држава, грофа Михаила Андрејевића Милорадовића. Рођен 1. октобра 1771. године. Скончао од рана нанетих метком и бајонетом на Исакијевском тргу, 14. децембра 1825. године у Санкт-Петербургу”.

Записане анегдоте и сећања на Милорадовића. Милорадовић је једноставно био рођени ратник – у најопаснијим тренуцима био је посебно живахан и весео. Умео је тако присно да разговара са војницима и не штедећи себе делио је са њима све тешкоће војничког живота. Због његове неустрашивости и изузетно топлог односа према потчињенима, био је посебно омиљен међу војницима. Његов ађутант Ф. Глинка овако описује свог шефа у боју: “Изгледало је као да се обукао за свечани бал! Бодар, причљив (такав је увек био у биткама), он се возио по пољима смрти као по свом кућном парку; терао је коње на скокове, спокојно је пунио своју лулу, још спокојније је палио и пријатељски и опуштено разговарао са војницима… Меци су кидали врх његове шапке, коњи под њим су рањавани и убијани, али он се није збуњивао, променио би коња, запалио лулу, поправио крстове на себи и око врата обавио тамно-борди шал чији су крајеви живописно вијорили по ваздуху”. Био је цењен и од непријатеља јер су знали да је договор са њим искрен. У војној науци остаје упамћен као изузетан пример часне и племените пожртвованости и тактичког мајсторства.

Ја сам тамо где је тешко” – била је лична девиза генерала Милорадовића у боју.

Када у једном боју француска војска беше поколебала руске редове, Французи су предложили Русима да се предају. Милорадовић је зграбио заставу у руке и кренуо у јуриш са речима: “Гледајте како ће заробити руског генерала!”

Када је после битке код Кремса Милорадовић довео пред Цара неколико хиљада заробљених војника, Александар I је узвикнуо: – Ево генерала који бајонетом стиче своје чинове!

Након тешке битке са Пољацима у близини Москве, генерал Милорадовић поручује пољском изасланику: – Јуче су се Пољаци храбро борили. Јунаци треба и да једу. Саопштите вашима да ће добити храну у том и том селу, а ја ћу наредити да их наши не узнемиравају.

Када је у једној бици чуо да је непријатељски официр изнео сто испред ровова да попије кафу, Милорадовић је наредио да му одмах изнесу сто са прибором, да руча испред руских ровова.

Током битке код Красног, француски војници су поручили изасланику да ће се предати једино Милорадовићу, у супротном ће се борити до последњег.

Када се једном приликом сва земља око њега затресла од артиљеријске ватре, он је шаљиво прокоментарисао: - Ах Боже, Боже, душман нас спази па нам хитро шаље свој поздрав у знак добродошлице!

Велики руски песник Державин био је одушевљен Милорадовићем, па сипа метафоре: – Пред њим је Сармат сагињао чело, пред њим Алпи леђа савијају. Још Державин поје: – На твом лицу, победниче/ свих наших душмана/ Славо наша, дико наша/ Суворова учениче, Кутузова извршиоче/ Мило се огледа бљесак њиховог сјаја.

*         *          *

На крају, уместо резимеа, упутио бих својеврстан апел. Милошћу Господњом био сам у прилици да посетим Благовештењску капелу Александро-Невске лавре у Петрограду, где су поред јунака наше приче сахрањена још тројица знаменитих Срба, Патријарх Василије Петровић, Митрополит Црногорски и Патријарх Српски Василије Бркић и гроф Сава Владисавић Рагузински. Било је то у оквиру подизања споменика (у Шлисебургу, надомак Петрограда) руском грофу српског порекла Сави Владисавићу, 2011. године. Организатори тог догађаја били су “Центар националне славе Русије” и “Фонд свети Андреј Првозвани” чији је председник Владимир Јакуњин, носилац високог ордена СПЦ. Тада сам сазнао да у Русији не постоји ни један споменик генералу и грофу Милорадовићу, па чак није постављена ни спомен плоча на згради где се налазила канцеларија генерал-губернатора Санкт-Петербурга, грофа М.А. Милорадовића (ул. Морская д. 38). Апел се односи како на српску дипломатију и наше пословне људе у Русији и Србији, тако и на руске добротворне фондове и Центар националне славе Русије, да се што пре исправи та неправда и подигне споменик човеку који је читав живот неустрашиво проносио славу Русије и руског оружја, истовремено сведочећи о јединству наших једнородних и једноверних народа. Уколико је у међувремену у Русији покренута иницијатива за подизање споменика овом великану – тим боље, наш апел се тада може односити на помоћ том пројекту. Треба рећи да у царској Русији генерал Милорадовић није потпуно заборављен од стране оних који брину о историјском памћењу руског народа. По указу Цара Николаја II на стогодишњицу Бородинске битке, 38. Тобољски пешадијски пук је понео име Милорадовића, а једно руско острво у Тихом океану је названо његовим именом.

Редакција: У тренутку писања текста није било споменика грофу Милорадовићу у Русији, међутим, са радошћу обавештавамо читаоце да је недавно (у децембру 2015) у Петрограду подигнут споменик грофу Милорадовићу.

Прочитај без интернета:
33 гласa