Данас када офанзива Ватикана на православне Србе на жалост добија свој одраз и у српском епископату, није наодмет подсетити се периода од пре нешто више од три века. Ситуација је врло слична, у многим крајевима Аустро-Угарске са већинским српским становништвом почео је отворени притисак ради унијаћења Срба. Како тада, тако и данас, излаз је само један – јачање православне свести српског народа и ослонац на Русију. Управо о томе и говори текст о руском учитељу Максиму Суворову…

Београдски Митрополит Мојсије (Петровић) осетио је погубност од учења српске деце у аустријским школама, па се подстакнут римокатоличким прозелитизмом још 1718. године писмом обратио лично Руском Цару Петру Великом. Већ тада су неколицина Срба на двору Петра Великог имала приступ, попут Панте Божића који је још 1704. године настанио у Москви и постао “стални представник и известилац Цара Петра Алексејевича за српске послове”, преко Богдана Поповића, официра и изасланика Срба из Аустрије, до чувеног сарадника Петра Великог, руског грофа српског порекла Саве Владиславића Рагузинског.

Три године касније (1721) Митрополит Мојсије поново пише Петру Великом жалећи се на римокатоличку пропаганду, тражећи од њега, Православног Цара, да буде други апостол Христов међу Србима. Митроплит пише Цару: “…Не тражимо богатства, него помоћи за просвету учења и за оружје душа наших, да би се супротставили онима који војују против нас”.

Цар је већ следеће године наредио да се српским црквама пошаљу одежде и књиге и да се у Србију упуте двојица полазника Кијевске духовне академије, али први руски богослов у Сремске Карловце стиже тек у мају 1726. године. Био је то јунак наше приче, Максим Теренчевић Суворов, синодални преводилац у РПЦ. Са њим је стигло оно најважније што је Митрополит Мојсије тражио, мноштво богослужбених књига: 70 комада црквенословенске граматике Мелетија Смотрицког, 10 примерака тројезичког речника чувеног Поликарпа и 400 буквара. Само пет месеци по свом доласку, 1. октобра 1726. године, Суворов већ отвара прву школу у Сремским Карловцима. По благослову Митрополита Мојсија, учитељ Суворов се 1727. године пресељава у Београд где такође отвара школу. Био је то још један моменат у коме се очигледно види како Сама Промисао Господња управља историјским процесима, био је то изузетно деликатан тренутак, аустријске власти су се (пошто је јењавала опасност од Турака па им православни Срби као “тампон зона” више нису били неопходни) спремале да укину верске и друге повластице Србима. У Банату је већ било прописано да православни Срби светкују римокатоличке празнике, аустријски цар је бирао и Митрополита и Епископе између тројице кандидата и они нису смели да иду међу своју паству без пратње државног чиновника. Наступила је истинска борба Митрополита Мојсија за верска права Срба, за сједињење Карловачке и Београдске Митрополије. Аустрија је по старој навици паписта непрекидно водила дволичну политику, обећавајући пуно јер није желела да се отворено противи Русији али не испуњавајући ништа кад је у питању повратак изгубљених права за Србе и смањење притисака за унијаћењем. После много састанака и саборовања, српска делегација на челу са Митрополитом Мојсијем се упутила у Беч на нове преговоре, али се том приликом, под неразјашњеним околностима, у престоници римокатоличке Аустро-Угарске монархије 27.07.1730. године упокојио српски Митрополит Мојсије. Био је то почетак већ вековне “праксе” – изненадних упокојења многих српских Митрополита и Патријарха.

Но, да се вратимо нашем јунаку, Максиму Суворову. Намере српског епископата да уз помоћ руских учитеља подигну духовну разину православног свештенства, полако се и остваривала. Иако не без тешкоћа које су се понекад јављале и из зависти, Суворов се под новим Митрополитом Вићентијем (Јовановићем) вратио из Београда у Сремске Карловце где је међу ђацима имао и монаха, ђакона па и свештеника. Ускоро је и у Араду отворена руско-словенска школа у којој учитељ био брат Максима Суворова, Петар Суворов, а за њом су отворене и нове школе у Београду, Ваљеву, Пожаревцу и Мајданпеку. На жалост, трвења Суворова са околином у Карловцима довела су до свађе и његовог напуштања Карловаца у августу 1731. године, али искра православно-словенског просветитељства која је упаљена његовим доласком и доношењем великог броја неопходних црквено-просветних књига на црквенословенском језику у Карловце, није се могла угасити. Максим Суворов је остао у Аустро-Угарској до 1337. године, кратко је радио у руском посланству у Бечу, а онда поново као српски учитељ у више градова – Сегедину, Северину и Новом Саду. Патолошка фобија римокатоличке монархије Аустро-Угарске против Православља, кулминирала је отварањем језуитске школе у Београду, али је Митрополит Вићентије наставио путем свог претходника Мојсија у одлучној намери да заштити верска права Срба. По угледу на претходника и он пише новом руском монарху, Царици Ани, жалећи се на невероватно нељудске поступке аустријских власти и војске. У помоћ Суворову долази из Русије још један учитељ, руски јеромонах Синесије Залуцки, који је постављен од стране Митрополита Вићентија за управника српских школа и оно што је најважније у овој причи, упркос одласку Суворова, у Каровцима је наставила са радом његова школа. Такође и у Београду наставља са радом школа коју је основао Суворов, тамо са Свете Горе стиже јеромонах Анатолиј, искусни предавач црквеног појања, који касније почиње да предаје и у Карловцима. Одушевљен напретком и свестан потреба за квалитетним кадровима, јеромонах Анатолиј пише Кијевском Архиепископу молећи га да пошаље неколико способних наставника са тамошње духовне академије. На лето 1733. године, на његов позив међу Србе долази још неколицина нових учитеља. Већ тада је било јасно да пионирски посао учитеља Максима Суворова на словенско-православном просвећивању Срба није био узалудан труд и да ће касније време и улога Сремских Карловаца и Београда као центара српске просвете само потврдити изузетан значај и визионарство српских Митрополита који су помоћ тражили од Руске православне монархије.

Не може се рећи да је рад Максима Суворова одликовало несвакидашње стваралаштво и талентованост, али његов пионирски рад на просвећивању православне словенске браће у непријатељском окружењу римокатоличких државних чиновника и у изузетно значајном и тешком историјском тренутку, чини га истинским великаном српске историје. Данас када знамо да су услед великих и прљавих притиска или свакојаких обећања паписта, поједини српски свештеници, па чак и Епископи, у тим временима примали унију (Митрополит Мојсије је исповедио тајну да је и њему био нуђен црвени шешир, па је можда и његово одбијање и било главни разлог његове ненадане смрти у престоници римокатоличке монархије), па пинорски рад руских учитеља на ширењу духа руске словенске православне културе добија на значају. Срби збијају редове, народ даје подршку Цркви у одбрани вере, везе са Русијом постају све јаче и све мањи број Срба је спреман на најстрашнију од свих могућих издаја, на издају Христа, па све мањи број Срба прихвата мрску унију.

Српски историчар Владимир Ћоровић пишући о периоду с краја тридесетих година XVIII века каже да је “русофилска орјентација у српском друштву тада била потпуно свесна и широко распрострањена, обухватајући не само свештене кругове него цео народ српски”. Ето како једна искра запали читав пламен. Данашњој Србији (чија политичка елита тежи патолошком браку жртве са крвником а део црквене елите као да је спреман на унији са архијеретиком из Рима), по свој прилици је поново потребан учитељ Суворов.

Прочитај без интернета:
41 глас