Принципијелни ЕУропски поклоници правде тврде, да свако зло има своје исходиште а злочин и то ратни, своје потстрекаче, притом ипак одлазећи сваког августа на колективни годишњи одмор (ваља се!), да их се Срби неби тада оправдано сетили.

Пре више од века, тадашња Србија имала је неколико извозних лука на рекама Дунав и Сава а Шабац беше нарочит међу њима. Центар богате Мачве, која је своје вишкове хране и стоке а нарочито свиња, у тадашњу Европу извозила као здраву храну и месо (и без назива органска!). Шабачки богати извозни трговци, показаше свој интерес за лепо и тако никоше њихове бројне палате, госпође и ћери њихове понеше бечке и париске одежде, а валцер постаде њихов омиљени плес. Чувени музичари Цицварићи, дадоше Шапцу посебан кафански чар, и многи из тадашње Дунавске монархије прелазиће Саву, да у томе нарочито уживају.

Потомци некадашњих држављана Аустрије, који су још на позив кнеза Милоша овде пристигли и даље су доминирали у апотекама и лекарским ординацијама, поставши тако  живи мост између православних Срба и католичке Европе! Читаоницу и РКЦ богомољу своју, без икаквих ометања су саградили, и на недељну мису (служба божија) неометано ишли.

Светла будућност очекивала се извесно и после те далеке 1900.-те, када је у тадашњем Аграму (данашњи Загреб) одржан први хрватски католички концил, на ком је донет закључак да су Срби и Јевреји државни непријатељи тадашње Аустро-Угарске, и да се са њима треба у погодном тренутку немилосрдно обрачунати.

Први погром у граду Загребу, уследио је већ 1901.године, као увертира у немиле догађаје. 

Домобрански хрватски пукови царске војске у Великом рату, расадник су франковаца као претеча хрватских усташа и починили су ратни злочин у Мачви, током 1914.године. Они су чинили ударне јединице Strafekspedition (казнена експедиција) при оружаној агресији Аустро-Угарске на Србију, са циљем да униште а не да заузму територију, јер су применили британски модел „спржене земље“.

Загребачке пуковније 25. и 53. ,“прославиле“ су се у многобројним злочинима по Мачви а нарочито у разарању града Шапца августа 1914.-е, чији становници нису ни сањали могли о таквом безразложном дивљем уништавању, само зато што су били Срби.

Бестијалност злочина који су почињени над цивилима, децом, женама и девојкама, српским рањеницима и старцима а посебно над свештеницима СПЦ, запрепастила је сведоке тог злодела. Дописник француских новина „Журнал“, Анри Барби уз лекаре др Аријуса Тиенховена и др Арчибалда Рајса, оставиће многобројне сачуване записе и фотографије о тим неделима, а сва ова тројица очевидаца ипак беху католици.

Поред њихових записа, постоји и детаљан опис команданта III Српске армије, генерала Павла Јуришића-Штурма, који је био школовани пруски официр, поникао на познатом војничком  дрилу, али не и на таквом бруталном злочину.

У његовом извештају, посебно се наглашава да је аустро-угарски командант 9. корпуса, генерал FULOPPилеп) у својој заповести нагласио:При заузимању места одмах узимати таоце, попове, учитеље, угледне поседнике. При поласку повести их са собом до последњих кућа и безусловно побити, ако само метак буде испаљен на трупе. У сваком становнику који се нађе изван насељеног места, а нарочито у шуми, не гледати ништа друго до члана банде. Ове људе одмах убијати, ако ма по чему изгледају сумњиви. Неуниформисани али наоружани људи из Србије, било да се нађу у групама или појединачно, имају се безусловно на лицу места побити! КО У ОВИМ СЛУЧАЈЕВИМА БУДЕ ИМАО МИЛОСТИ, ТАЈ ЋЕ НАЈСТРОЖЕ БИТИ КАЖЊЕН!

(Ггенерал Филеп је добро знао да српски трећепозивци и четници који штите границу, немају униформу, али су регуларне српске војне формације а не никаква локална банда.)

Као посебно бестијално убиство, истиче генерал Штурм у свом извештају, предграђе Шапца, Јовановац –  „где су културтрегери (културни „носачи“) у једној кући искасапили 40 српских рањеника и заробљеника“.

„По улицама леже многобројне касе, обијене од Аустријанаца. Обијено је више од хиљаду каса! Шабац је био богата варош весела и чиста а данас је то хрпа рушевина! У владичанском двору, у начелству, по банкама, архиве су опустошене а књиге и документи поцепани“.

Војници Франца Јозефа су у Шапцу купили све младе жене и девојке, око 2000. Један део њих је затворен пет дана у хотелу „Европа“; женама није давано ништа сем мало воде и хлеба. Војници су их изводили из заједничке просторије, а ако би викале запушили су им уста марамом.  

Културтрегери су им приредили перформанс – врисак младе Српкиње у „Европи“, да се зна када католичка култура „уљуђује“, те прљавуше балканске!

У Шапцу је разорено или озбиљно оштећено 2500 кућа,те су власничке породице изгубиле све, безразложним бомбардовањем и нарочито пљачком, 537 шабачких породица је потпуно нестало а око 1500 грађана је одведено од агрессора.

Као изразито бруталан злочин, наводи поручник Драгиша Стојановић, командир друге чете, првог батаљона, XIII пука „Хајдук Вељко“: „Као командир обишао сам село Цуљковић и околину 20. и 21.августа – у једном дворишту нашао сам малишана од четири године кога су тамо бацили пошто су га убили. Његово тело беше искидано од паса. Поред њега лежаше гола млада жена, између чијих ногу беше уметнуто њено заклано одојче“.

А Константин Ђорђевић је записао да је у селу Румска „на путељку једном читава група покланих, све нека школска дечица од седам, осам година – ђачићи. Шеснаесторо њих…. И учитељица им није боље прошла. Одведена веле, чак на Крсмановића трло, и пошто је измрцварена на најбестиднији начин – обешена о један јавор“.

Дописник француског „Журнала“ Анри Барби, извештавајући овај лист о зверствима КуК војника у селима поцерским, наводи: „Принуђен сам да жигошем страховита варварства аустро-угарских трупа. Да нисам својим очима гледао њихова недела и да нисам фотографисао њихове жртве, не бих веровао у злочине ….ЗА САДА СУ ЊИХОВИ РАЊЕНИЦИ СМЕШТЕНИ  ЗАЈЕДНО СА СРБИМА ПО СРПСКИМ БОЛНИЦАМА, НЕГУЈУ ИХ ИСТО ТАКО КАО И СРБЕ“. 

Далековиди србијански премијер, пре свог одласка у Беч где ће да предложи заједнички дан сећања за жртве рата, свакако би требало да посети Мачву, почев од Шапца и редом обиђе поцерска места где многобројни документи сведоче о „уљуђивању“ становника од те културне Европе, још пре једног века!

Могао би и да поведе „тету“ Ангелу, да посети село Скелу, где су германски фашистички културтрегери у Другом светском рату примерно „уљуђивали“ те непокорне балканце…

Генерал Беме, некада млади КуК поручник, бежао је1914.године са Цера, све са пуне гаће „паприкаш“, те је зато као окупаторски управник Србије у Другом светском рату, наредио да се „уљуди“ село Скела, као пример!

Извршиоци тога „уљуђивања“ у два светска рата били су претци злочинаца из грађанског рата деведесетих година прошлог века, у бившој заједничкој држави

Њима данашња Србија заиста не дугује никакво извињење, али њихови потомци свакако дугују потомцима српских жртава и извињење и покајање, па могу заједно са бечким „миротворцима“ да организују обавезну едукативну екскурзијутрагом злочиначких предака, да виде да у Србији живи мирољубиви народ, који ће их свакако дочекати по старом православном обичају, хлебом и сољу, а биће уобичајено и још понешто уз то!

Премијер може и „тетку“ Викторију (без наочара!) да поведе, да и она проба српску погачу у српској Мачви од органског брашна, а не никако од ГМО!

Може и да поведе британског и америчког амбасадора, у Шабац, да виде у музеју слике из хотела “Европа“, а могу успут и прочитати изјаве силованих Српкиња, да састављачима декларације пластично опишу детаље силовања, да не морају измишљати за своје оптужбе, јер нема ниједан писани редак у извештајима припадника снага УНПРОФОР, о тим „бројним силовањима“. 

Сви многобројни недобронамерни„саветници“, упорно истичу да Срби лако заборављају, па је најзад време да се практично разувере, ако ипак неко државотворан и организује едукативну маршруту трагом злочина над Србима у Великом рату, као исходишту великог некажњеног злочина у двадесетом веку, чији су потстрекачи понаособ именовани, у документима ВАТИКАНА, БЕРЛИНА, БЕЧА и ЗАГРЕБА.

Ватикан и Беч се поносе сређеношћу својих архива, те неће бити уопште тешко наћи та имена и објавити их! Да се докажу чисте намере, да наука почива на принципу „свакоме своје, без измишљања, подметања или  злонамерних  замена теза.

Стога, није уопште неопходно да премијер упорно „чачка“ по свом оку, тражећи „трун“, док та дволична саветодавна ЕУропска господа држе на свом оку марамицу, да сакрију своје злочиначко брвно!

34 гласa