Оглед о могућности уставотворства у постпетооктобарској Србији

Одлуком председника Народне скупштине да образује Акциони тима за реформу политичког система формално је покренуто питање уставних промена. Из угла теорије народне суверености право на уставне промене је неспорно, јер „грађани једне земље у сваком тренутку располажу правом да утврде устав под којим ће живети”; или како је стајало у једном француском уставу: „Народ увек има право да преиспита, измени или промени свој устав”.1)

  1. Устав и сувереност: лекције из уставноправне историје

Уставотворство је главни атрибут државне суверености (суверенитета), која је пак, речју М. Миловановића, „непоходан услов за опстанак државе”. Да је сувереност, као највиша, недељива и неограничена власт (summa potestas) у првом реду фактичка, политичка, а не правна категорија, у историји српске уставности најилустративније је покзао „мртворођени” Сретењски устав, којим се ондашња Кнежевине Србија „протегла преко своје реалне политичке снаге”. Пошто сувереност, а тиме и уставотворство као њен основни израз, искључиво зависе од фактичког политичког капацитета уставотворца (његове његове политичке воље и снаге), први успели Србијини уставотворни подухвати (кнез Михаилов некодификован тзв. Преображенски устав и Намеснички устав од 1869.) догодили су се знатно пре њеног међународноправног признања на Берлинском конгресу 1878. године. Прецизније, Србија је шездесетих година 19. века, у одсуство деклараторног међународног признања, конкретним радњама организације народне војске, куповине оружја од Русије (ius beli gerendi), закључивања међународних уговора у циљу стварања Балканског савеза (ius contrahendi), успостављања дипломатских односа са балканским православним државама (ius legandi), добијања градова-тврђава (1868.) и најзад, уставотворством, манифествовала једну „експанзивну”, „пијемонтски обојену” сувереност. Пошто се нова држава најчешће ствара супротно унутрашњем праву раније државе, Србија је атрибуте суверености отимала из малаксалих и безвољних руку Порте, не чекајући у послу државне изградње милостињу великих сила. Сходно Гарашаниновом искуству да се „Европа само за оне заузима, које види да и сами по себе обстати могу, али да она ствара будућност каквом народу, тог примера досад није било”.

У светлу појма државне суверености (суверенитета) као фактичке категорије и националног уставноправног искуства, султанов Хатишериф од 1838. године (тзв. Турски устав) показује да један правни акт, макар и садржавао уставну материју (устав у материјалном смислу), није устав уколико није оригинерни плод домаћег уставотворца. Пример таквог „устава” је Устав СР Немачке од 1949. године, кога је 8. маја те године донео Парламентарни савет, а потом потврдили војни команданти америчке, француске и британске окупационе зоне. Овом типу „устава” припада и јапански Устав од 1947. године, у чијој основи се налазио пројекат израђен 1946. године од стране окупационих власти, кога су јапански министри безуспешно оцењивали као „застрашујуће радикалним”, јер „потпуно противречи јапанским традицијама”.4)

  1. Устав од 2006. као акт несувереног уставотворца са „патриотском увертиром”

Погрешно је, међутим, овакве квази-уставе везивати само за територије које су по међународном праву формално-правно несуверене. И у земљама које по међународном праву имају пун капаците спољашње суверености (=независности) може се донети врховни организациони правни акт који нема својство правог устава, отуда што је творевина несувереног доносиоца. А суверенитет је, речју М. Миловановића, „исто што и право државе, да утврђује разна правила, по којима ће се регулисати правни односи између њених чланова, и да води бригу о извршењу тих правила, као и да казни сваког онога, који се на њеном земљишту огреши о правила, што их је она прописала”.5) При том, одсуство сувереног уставотворца у једној међународно признатој земљи отвара питање да ли је она стварно и држава, јер како истиче Р. Марковић, „говорити о несувереној држави је contradictio in adiecto”.6)

Прави пример квази-устава који је донела једна несуверена власт у међународно-правно признатој држави је важећи Устав Србије од 2006. године. У својој изузетно актуелној и минуциозној анализи овог Устава, М. Павловић недвосмислено показује да је реч о акту који припада типу тзв. денацификационих конституција, донет у „земљи српског народа који је био један од највећих жртава нацизма”.7) Наиме, многе одредбе по садржају и мотиву опомињу на послератне денацификационе уставе СР Немачке, Италије (1947.) и Шпаније (1978). Укратко, члан 45 Србијиног Устава, помиње, по угледу на Устав СР Немачке, војну служби искључиво кроз њену негацију, као право лица да због своје вере или убеђења не испуњава војну службу. Чланом 141 Устава војска Србије се ставља под „демократску и цивилну контролу”, „што у пракси може да значи само контролу САД, односно НАТО, јер израз демократска контрола у својој непрецизности означава не само стандардни облик парламентарне контроле, него контролу неке странке или удружења грађана из тзв. цивилног сектора”. Једном речју, смисао „денацификујућих” одредби из области одбране је у изједначавању немачког и српског агресивног милитаризма и њихове пацификације „за сва времена”. Чињеница да се у важећем Србијином Уставу мањинска и људска права стављају у исти ранг у оквиру истог поглавља, што представља јединствено решење у упоредном уставном праву, да се највишим организационим актом земље посебно забрањује „предузимање мера које би проузроковале вештачко мењање националног састава становништва”, да је национално неизјашњавање нормирано као апсолутно право, „што не постоји нигде у свету”, све то говори у прилог тезе да се ради о конституционалном пристанку „на НАТО верзију догађаја из 1999. године по којој је наводни српски прогон албанске мањине на Космету био тобоже раван нацистичком прогону Јевреја, због чега је уследила НАТО ‚хуманитарна’ интервенција бомбардовања Србије”. Исти мотив има и чл. 48. Устава, „јединствен у васцелој уставности”, којим се Србија обавезује да „мерама у образовању, култури и јавном обавештавању” подстиче толеранцију, што уз кретативно тумачење овој одредби, према мишљењу М. Павловића, може дати карактер такве норме из које се може извући „дупли устав”.

О намери својеврсне „денацификације” Србије говоре не само бројне одредбе Устава од 2006., већ и мере које су предузимане после петокотобарске окупације Србије, по угледу на послератну Немачку и Јапан. Ове мере писци класичног руског универзитетског двотомног уџбеника Светске историје државе и права, своде на следеће: откривање, издвајање и изоловање из политичког и друштвеног живота нациста и њихових помоћника (лустрација), декартелизација, односно демонтажа крупних компанија и претопљавање домаће опреме у старо гвожђе, формирање независне централне банке, пре свега ради контроле емисије новца, либерализација цена, пореска реформа и забрана државних субвенција привреди.8)

Када се одредба Устава од 2006. о суштинској аутономији (чл. 182. ст. 2) и преамбула којом се државним органима намеће посебна обавеза очувања територијалне целовитости државе Србије погледају из угла постпетоктобраске окупације и „денацификације”, на први поглед делују као сувренистички успех уставотворца. Међутим,  „патриотска увертира” из преамбуле је, по запажању Р. Марковића, веома сумњиве вредности, јер се „правно поготово не може правдати употреба израза суштинска аутономија, који нема одређено значење (аутономија може бити потпуна и непотпуна, а никако суштинска и несуштинска), штавише, може имати обрнуто значење од оног које му се хтело дати”. „Јер, суштинска аутономија”,  додаје Марковић, „то може бити исто што и сувереност, то је врховна, неограничена власт, самосталност”.9) Да уношење у Устав Србије синтагме суштинска аутономија (substantial autonomy) није никакав изворни суверенистички изум домаће власти, показао је пре тога (2005.) К. Чавошки, критикујући тзв. трећи пут В. Коштунице, означен формулом „више од аутономије мање од независности”: „по нашем суду, ова непрозирна неодређеност Војислава Коштунице, у погледу природе и обима понуђене аутономије Космета није нимало случајна. Скоро је извесно да су моћни страни чиниоци већ одавно ставили до знања покојном Зорану Ђинђићу, Војиславу Коштуници, Борису Тадићу, Вуку Драшковићу и другим нашим угледницима да ће Космет на овај или онај начин ускоро бити независна држава. За сада, међутим, ниједан од њих није имао петљу да то саопшти српском народу. Још је вероватније да су високи званичници ЕУ недвосмислено поручили да ће Србија и Црна Гора бити примљене у ЕУ само уколико се Србија претходно одрекне Космета”.10)

Да се ради о својевсрној планској дијалектичкој (зло)употреби синтагме суштинска аутономија, из које постепено израња монструм независног НАТО Косова, а да то због  квази-суверенистичке манипулације речју аутономија не види српски бирач, потврдио је 2013. године председник Николић говорећи о скупштинској Резолуцији о КиМ: „Ми, по Уставу, не бисмо смели да препознајемо Косово као некакву специфичну територију изван аутономије, али смо у Резолуцији то предвидели, рачунајући да ће нам то грађани одобрити кроз промене Устава, зато што су наши грађани спремни да се тај проблем једном коначно реши”. Од тада је, по радостном запажању другосрбијанца А. Молнара, „председник Николић себи одузео могућност да остане ‚помирен’ с Митровданским уставом: уставни status quo је из његове садашње перспективе постао инкомпатибилан не само са садржајем решења о којем се преговара с Приштином, него и са самом вољом грађана, који су по његовом схватању, спремни да се тај проблем коначно реши”.11)

 

  1. Уставне промене и ССП

Од доношења Устава 2006. године Србија је додатно и то драстично десуверенизована ратификацијом ССП. Најпре, због тога што је из примене овог међународног уговора изузета територија КиМ, чиме је повређен Србијин сувренитет. По тумачењу класика српског уставног права М. Миловановића, „повреда суверенитета може доћи споља, од друге државе, и тада је дужност држављана да се одупру тој повреди”, а „повреда суверенитета од стране самих држављана кажњава се у свакој држави као злочин велеиздаје – злочин повреде државног суверенитета”.12) Као последица овако закљученог ССП и његових одредби о регионалној сарадњи, као првом евроинеграционом услову, дошао је Бриселски споразум, да би према чл. 15. ст. 4. ССП у блиској будућности дошло и закључења уговора о добросуседству са тзв. Републиком Косова.

ССП је извршена десуверенизација Србије, јер се она обавезала, не само да своје законодавство усагласи (хармонизује) са правним тековинама (аcquis communitaire) ЕУ, већ и да „обезбеди да важеће и будуће законодавство буде правилно примењено и спроведено” (чл. 72.). То значи да се судовима и органима управе ставља у задатак да домаће право примењују не по слову норме, већ у складу са критеријумима комунитарног права и праксом Суда правде (не стразбуршки, већ Суд правде ЕУ). Оваква супериорност комунитарног (ЕУ) права над националним законодавством, која чини илузорним уставни принцип о суперматији домаћег Устава у односу на потврђене међународне уговоре (чл. 16), посебно би дошла до изражаја уколико Србија у предвиђеним роковима не би испунила обавезу хармонизације свог законодавства по појединим областима. Тада се отвара могућност домаћим физичким и правним лицима, чија су права или интереси повређени, да од судских и управних органа траже непосредну примену ССП. Укратко, ССП се тешко нарушава право државе на уставотворство и законодавство, што је главни атрибут унутрашње суверености. Уз то, одредбе о хармонизацији законодавства су противне уставном начелу народне суверености, као и начелу поделе власти. Обавеза усклађеног тумачења и примене важећег права нарушава начело правне сигурности, јер се грађани налазе у ситуацији да не знају какву ће норму да примене домаћи судски и управни органи.13)

Да ће се најављена уставна реформа одвијати у правцу хармонизације Србијиног правног поретка са правом ЕУ, потврђује и владин Акциони план за поглавље 23, у коме је доношење новог устава формулисано као једна од евроинтеграционих мера. Тиме ССП добија додатни ауторитет Србијиног „надустава”.

  1. Популистички трик са бројем посланика

Чланови Акционог тима за уставне промене су свој будући рад означили као „реформу политичког система”, са „жељом да преузмемо најбоља решења чланица ЕУ”. Овакав приступ правноисторијски гледано није новина. Током целог 19. века Србија је свој уставни развитак обликовала према западноевропском моделу. После једног века у јединственој научној студији која се бави феноменом европеизације српског права дошло се до следећег закључка: „Србијин суверенитет (у 19. веку) се налазио и под својеврсним унутрашњим самоограничењем, које би се могло означити као комплекс државе другог реда, са комплексом европске подобности. Са комплексима ограниченог суверенитета, у материјалној оскудици и стручној и интелектуалној недовољности, Србија је ретко била у прилици да преузима и ствара право по својој мери”.14) Ипак, данас је илузорно очекивати у реформи политичког система резултате Србијиног 19. века. Не само због тога што нам данас Гледстон није као 1879. Јаков Туцаковић (Какви сте ви Енглези, такав сам и ја Гледстон, па такви нам морају бити закони – одговорио је министар Туцаковић једном опозиционару), већ челник уставне реформе кога у месту рођења из милоште зову „Манулаћ” (nomen est omen), и што нам је данас, за разлику од доба Милована Миловановића, уставна наука одстрањена из почетне фазе уставних реформи, већ пре свега због тога што се уставна реформа одвија под комплексом петооктобарске и есеспеовске десуверенизације.

О томе како је замишљена реформа Србијиног уставног здања, најбоље говори свођење целине проблема устројства политичког система на питање броја народних посланика. Ради се не само о одсуству било какве стручне визије, већ и о вештом манипулативном трику, који изражава суштину Вучићеве цезаристичке демагогије. У одсуству стручне јавне расправе, непостојања слободе медија и истинског политичког плурализма, опљачканим, а политички превареним и необавештеним бирачима се од стране континуираних рушитеља ауторитета Народне скупштине цинично нуди смањење броја народних посланика, као универзални реформски лек за оболели политички систем. Следствено, популистичком злоупотребом једне периферне теме стиче се легитимитет за реформу целокупног уставног уређења Србије. Зато је у праву један другосрбијански аналитичар када у медијском „избацивању” теме броја народних посланика види намеру власти да прикрију, да „су уставне промене неопходне због решавања питања Косова и обавеза преузетих на преговорима у Бриселу”. „Јер је”, додаје исти, „то једини стварни притисак који трпи ова влада, и он, наравно, долази споља”.15) Да ће се уставна промена дотакнути и преамбуле потврдио је пре свих А. Вучић, у интервјуу „Вол стрит журналу”. Истовремено, Дорис Пак и Д. Вукомановић (СПС) се слажу да су уставне промене процес, који по Паковој треба нужно да доведе до брисања КиМ из Србијиног устава. 16)  Уосталом, то произилази и из горе наведене одредбе ССП о обавези да Србија да са тзв. Републиком Косова закључи споразум о добросуседству. По свему судећи реч је о процесу који је започет 5. октобра 2000., који је настављен одредбама о суштинској аутономији важећег Устава, њиховим доцнијим креативним тумачењем у скупштинским резолуцијама и владиним уредбама којима се имплементирао Бриселски споразум, да би се окончао доношењем новог устава по есеспевском моделу изузимања територије КиМ из уставноправног поретка Србије.

С друге стране, спољним иницијаторима Србијине уставне реформе не смета чињеница да се најављеним драстичним смањењем броја народних посланика крњи легитимет одлука и ауторитет народног представништва. Јер, из Русоовог гледишта о искварености посредне демократије произилази, да ће политичко представљање бити ближе идеалу непосредне демократије „уколико народни посланици активношћу и бројем попуне простор између себе и бирача”. У јединој правничкој научној анализи која се бави питањем броја посланика у Србији, М. Павловић је утврдио да Србија не спада у државе са несразмено бројним народним представништвом, јер и када би се по аутоматизму применио модел кубног корена Србија би имала разлог за смањење броја посланика на 192 (предложено је смањење на 150 или чак 125 посланика), али и тада само ако се одрекне становништва на КиМ. Уколико би се, пак, применио ирски модел, Србијина Скупштина се по броју посланика налази близу доње границе. Аутор ове студије, међутим, истиче, да није проблем у броју, већ у активности народних посланика, „јер непопуларност чланова једног популарног (=народног) изборног тела има своје разлоге у слабој или никаквој контроли владе” („Питање броја народних посланика”, anali.ius.bg.ac.rs/A2012-1/Anali%202012-1%20str.%20056-082.pdf).

  1. Уставне промене и еурофилија правничког сталежа

У интересу Запада да смањи утицај органа који непосредно црпе легитимитет из народа, што може да резултира и са посредно изабраним председником, А Вучић је нашао начин да реализује своје планове из домена изборне гимнастике. Једино на шта Вучић неће моћи да утиче је устројство редовне судске, тужилачке и уставносудске власти. У том светлу треба тумачити и неуобичајено решење садашњег Устава да се у поступку за разрешење председника због повреде Устава, између две одлуке Народне скупштине уметне Уставни суд.17) Упорно инсистирање Запада на некаквој апсолутној независности судске и тужилачке власти, несразмено у односу на одсуство било какве бриге према законодавној власти може да се објасни једино тезом коју је истакао С. Хикс: „Још једна врста транснационалних интереса који се односе на развој правног система ЕУ, јесте правна заједница изван Европског суда правде. Процес европске интеграције првенствено предводе елите, што посебно важи за правну област, као и за политичку и социјалну. Исто тако, припадници правне заједнице Европе су високоинтегрисани, како на економском тако и на друштвеном плану, и имају изражен интерес у даљој правној и политичкој интеграцији Европе. Стаин тврди да листа оних који су одиграли активну улогу у унапређењу права ЕУ треба да укључи правну службу Комисије, Правни савет Савета, правнике у националним министарствима, адвокате који се појављују пред националним судовима, академске теоретичаре и писце и правни естаблишмент који се налази на политичким позицијама. У неколико држава ово је омогућило професорима права да играју кључну улогу у прихватању норми ЕУ, обезбеђујући идеје и аргументе који су омогућили националним судовима да помире уставне доктрине у националном правном систему и правном систему  ЕУ”.18) Отуда ће и однос наших уставноправних стручњака према уставној реформи, независно од почетног незадовољства, умногоме бити одређен примамљивишћу понуде припадања привилегованој еврократској псеудоелити.

  1. Геополитички ефекти доношења новог устава Србије

Другосрбијански аутори пишући у прилог уставне реформе истичу неопходност завршне конституционализације петоктобарских тековина, јер важећи Устав није извршио коначни раскид са наводном допетооктобарском аутократском традицијом Србије. Сагласно таквом револуционарном виђењу улоге новог устава, ови аутори предлажу да се он доносе на уставотворној скупштини, а не по поступку за ревизију који је прописан важећим Уставом.19) Био би то модел-устав наметнут једној европској земљи која је десуверенизована и „денацификована” путем „наранџасте револуције” и која се на захтев глобалне плутократије, а противно Хелсиншком завршном акту, одрекла дела окупиране државне територије. До појаве „наранџастих револуција” тип тзв. денацификационих конституција наметан је само ратом окупираним земљама. Наравно, сви преседани, па и уставни, стварају се да би западној псеудоелити послужили у великој завршници борбе против руске државе. Модел устава денацификоване и десуверенизоване, те територијално распарчане земље био би идеалан за реализацију политике Вашингтона, која је фиксирана још 18. 8. 1948. године у Директиви Службе националне безбедности САД (бр. 20/1): „Ми морамо имати аутоматске гаранције које обезбеђују да чак и некомунистички те номинално пријатељски режим (Русије): а) не располаже убудуће никаквом војном моћи, б) у економским односима силно зависи од спољног света, в) нема озбиљну власт над главним националним мањинама, г) не успостави ништа налик на гвоздену завесу”.20)

Отуда би после доношења новог устава територијално осакаћене Србије без КиМ, њен премијер могао да отрчи код  М. Кирбију и понови му речи којима се после доношења Устава од 1869. аустријском дипломати Б. Калају удворички препоручио намесник М. Блазнавац: „овај Устав је велики ударац руској политици”.21)

  1. Где је излаз?

За И. Кант слобода је била основни услов сваког ваљаног закона, зато „што нико нема право да принуди другог да буде срећан”, јер је „сагласност са самим собом битан услов слободе”. Отуда се појединац може потчинити само оном закону за који је дао свој слободан пристанак. Полазећи од овог мисаоног постулата западне конституционалне демократије, у постпетоктобарској десуверенизованој Србији не постоји политичка слобода као основни услов за ваљано уставотворство.  Новим уставом не би се, Локовом речју, „очувала и увећала слобода”, већ Србијина постпетооктобраска окупација.24)

 Говорећи о Уставу Србије од 1990., В. Петров истиче како је „тада државотворна снага Србије била слаба”, и даље закључује, „када ствари тако стоје, уставотворни покушаји су осуђени на неуспех”.22) Устав од 2006. је по запажању М. Павловића плод „једног уплашеног и конфузног уставотворца”.23)

Какав је капацитет Србијиног уставотворца данас, после 15 година прогресивне десуверенизације? Одговор је јасан: нови „устав” може Србима једино да донесе конституционализацију територијалног распарчавања и узапћења политичке слободе по денацификационом моделу. Следствено, борбом за очување постојећег Устава, не глорификује се његов сумњив државно-одбрамбени нормативни потенцијал, већ се непријатељ српске државности спречава да стању окупације да привид конституционалне демократије. Одбраном једног лошег Устава, као и лоших политичара када су корисни Отачеству, учимо се државничкој мудрости и стрпљењу, неопходној у временима када само нерешено српско државно питање подиже геополитичку цену једног у сваком смислу потрошеног, али не и уништеног народа.

Парафразирајући једну француску скупштинску ратну прокламацију (20. 4. 1792), истичемо, да ни једно поколење није овлашћено да ограничи права будућих поколења тиме што ће у условима неслободе делегирати власт једној колаборационистичкој клики и тиме онемогућити будућа поколења да ту власт опозову. Ако ствари тако стоје из угла теорије народне суверености, како се тек из православног схватања народа као заветне историјско-есхатолошке небоземне заједнице спасаваних и Светих,25) може оправдати избор једног поколења да своје Отачаство окује уставним ланцима окупације. Јер, „куда ћете с клетвом прађедовском? Су чим ће те изаћ пред Милоша и пред друге српске витезове, који живе доклен сунца грије”!

Зато, борба за нови устав, који би био истински израз сувереног уставотворца, мора да  отпочне борбом за слободу. А право је темељ слободе једне политичке заједнице.

Прочитај без интернета:
20 гласовa