Спомињали смо већ много пута до сада разне терористичке и злочиначке групе које су уз подршку и благонаклоност запада увек преко српских хумки покушавале да остваре своје циљеве. У тим зверствима су се некако посебно истицале оне које су припадале Бугарској и Хрватској. У питању су две злочиначке и терористичке организације којима су у великој мери и подршком оснивању кумовали наши „искрени западни пријатељи“.

Организације од којих се једна у оба светска рата нашла на страни немачких окупатора. Док је друга то учинила „само“ током Другог светског рата. У Првом није могла да помогне аустро-угарима као формирана јединица не зато што није хтела већ зато што још увек није ни постојала. Али су се зато касније њени појединци, као припадници аустро-угарске казнене експедиције истакли у злочинима. Ова прва је ВМРО а њен оружани део бугарске комите. А друга иако по настајању млађа, по зверствима још познатија УХРО (Усташка хрватска револуционарна организација) и њени оружани припадници усташе.

Унутрашња македонска револуционарна организација је била под директном контролом власти из Софије. Тако су рецимо у периоду од 1923 до 1924 године 36 од 53 чете комита које су вршиле терористичке акције на простору Јужне Србије биле из Бугарске. Бугарске комите су много пута показивали своје право лице а поред Првог и Другог светског рата њихове сталне сарадње са балистима и усташама посебно место у злочинима заузимају и њихови злочини чињени у Јужној Србији крајем XIX и почетком XX века.

Највећу сметњу за ВМРО и тадашњу бугарску егзархију представљало је у том периоду учење српског језика у Вардарској Македонији (делу Јужне Србије), покушавали су због тога силом да наметну Бугарски. Новцем који су добијали од Бугарске државе основане су бугарске школе и силом покушавано да се Срби натерају да се у њима школују. Српске књиге су насилно избациване из школа и цркава, било је забрањено обележавање српских светаца и слављење слава. После свега тога да би опстали Срби су били присиљени да се исељавају. (1)

Један од оних који је осетио на себи ову насилну политику је и Јован Стојковић. Рођен у селу Мартолци у близини Велеса, Јужна Србија 1878. године. Основну школу завршава у селима Оморану, Богомили и Војници. Полазак у гимназију значио је и одлазак у Велес ту су га одмах завели као Бугарина и прекрстили у Ивана Стојкова. Ова неприхватљива чињеница натерала је Јовановог оца да га испише и на даље школовање сина пошаље у Србију, односно Ваљево. После свршетка ниже гимназије постаје питомац друштва Свети Сава и похађа богословску учитељску школу у Београду.

Након завршетка школовања враћа се у Јужну Србију и постаје учитељ у селу Теову. Тада настају нове муке, као српски учитељ био је изложен сталној тортури ВМРО-а. Овај неиздржив притисак кулминирао је убиством његовог брата и синовца у Мартолцу 1905. године. Тада одлучује да се одметне, и уствари тако и почиње четничка каријера Јована Стојковића. Кога ми сви данас познајемо по надимку, Бабунски. Надимку који је добио по планини Бабуни на којој је четовао 1905-1908. Све битке које је водио завршавале су се победама четника војводе Бабунског. Тако је било и код села Ореше приликом сукоба са бугарским комитама под водством Стевана Димитрова, које је уништио до последњег. Тако је било и у свим другим биткама које је водио што против Турака што против Бугара на Мовнатецу, Куртовом камену, Ножу…

Тако је било и кроз Први и Други балкански рат, па настављено кроз Први светски није Бабунски прекидао са јунаштвима све до своје смрти 1920. године. Интересантно је сигурно споменути да је непријатељима и мртав сметао. Исто тако лик и дела Јована Бабунског било је забрањено спомињати и славити у Југославији после Другог светског рата. Да би се тиме што више спутавао српски родољубиви и патриотски корпус и спречавало буђење српске националне свести. Наравно тако је било и због чињенице која је за комунисте подједнако важне, да би се четници и Срби лакше приказали у што горем лажном и извитопереном светлу.

Није он само сметао новим комунистичким властима у Југославији, наиме после његове смрти у Велесу 1924. године војводи Бабунском подигнут је споменик, а срушили су га они који су се плашили и његове сенке. Они који док је био жив су се само кукавички повлачили. Бугарски окупатор је те 1941. године одмах након нацистичке инвазије порушио споменик српског див-јунака. Иако су једни забрањивали и спомињање његовог имена други из страха, мржње и сујете рушили свако подсећање на његова херојска и славна четовања за мајку Србију, он је неизбрисиво наставио да живи у светосавским душама. За то се народ побринуо и правећи песму написану после борбе у селу Дренову 1907. године. (2)

Спремте се спремте четници
(Српска ми труба затруби)

Српска ми труба затруби
У тово село Дреново
Спремте се спремте четници
Силна ће борба да буде
Ој напред иде пред четом
Јован Бабунски војвода,
За њим иде пред четом
Васил Велешки војвода.
Извика Јован Бабунски:
Држте го село оздола,
Држте го село оздола
Тува је Стеван Димитров.
Извика Јован Бабунски
„Предај се, предај, Стеване“
„Не се предајем, Јоване
Аз сам блгарски војвода!“
Извика Васил Велешки:
Фрљајте бомбе четници.
Поче им кућа да гори,
Из куће Стеван говори:
„Пуштај ма, пуштај Јоване,
Чета ће да ми изгоре.“
Српска ми труба трубаше
Дреново село гореше.

Јеремија – Јован Грковић, Гапон, бивши монах и четник

Не смемо заборавити ни чињеницу да припадници ВМРО-а односно бугарске комите нису користиле само прилику да убијају све виђеније Србе и све оне који нису хтели да прихвате силом наметану Бугарску егзархију. Први светски рат им је омогућио да као савезници Аустро-Угарске окупирају велике делове Краљевине Србије. Оформили су тада окупационе области и наравно успели да већину српских свештеника и учитеља или протерају или убију. Али и пре него што им је окупација коју су у Првом светском рату извршили над Краљевином Србијом омогућила да се покажу у правом светлу ВМРО-вци, су користили сваку прилику да се искажу у оном што најбоље знају, злочинима.

Тaко су уз злочине који су бугарске комите саме починиле над Србима, чинили све и да помогну свим српским непријатељима. Отуда су 1913. године уз Аустро-Угарску и Италију били главни носиоци обуке и финансијске помоћи качацима Исе Бољетинца и Хасана Приштине. Свесрдно их припремајући и наоружавајући за нападе на Краљевину Србију. (3)

Качаци који су уствари били део арбанашких разбојника и одметника са краја XIX и поћетка XX века који су идеално послужили за спровођење свих антисрпских претензија Аустро-Угарске, Италије и Бугарске. Њихова прва дејства под покровитељством и помоћи западних савезника и Бугарске сводила су се на нападе, убијање и пљачке каравана или појединаца на територији Старе Србије, Црне Горе, Србије, Босне и Јужне Србије. Касније те разбојничке и терористичке арбанашке групације у виду качака усмерене су на борбу против свега српског и против успостављања српске власти и државе.

Када причамо о качацима сигурно је интересантна и подршка коју су они касније имали од Комунистичке партије Југославије. Комунистичка партија отворено је позивала да се „свестрано помаже борба раскомаданог и угњетеног албанског народа за независну и уједињену Албанију“. Нашавши и она тако интерес у формирању некакве нове измишљене албанске нације на штету српског народа и то на простору Старе Србије. (4)

Вратимо се ипак ВМРО-у и усташама као и њиховој тесној сарадњи. Свему томе претходило је проглашење Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца проглашене од регента Александра 1.децембра 1918. године. На изборима који су одржани 1920. године Хрватска пучка сељачка странка улази у парламент Краљевине СХС. Међутим након што одбијају да у парламенту поздраве српског регента Александра као изабраног владара нове државе посланици ове странке на челу са Стјепаном Радићем напуштају Уставотворну скупштину. (5)

Већ тада се показивало да идеја која је краља Александра водила, а огледала се у жељи да се српске земље споје а Срби коначно окупе у једну државу, тешко ће моћи да опстане у форми некакве заједничке државе са Хрватима и Словенцима. Жеља да се направи држава која ће бити способна да се одупре свим ветровима са запада којима је Србија до тада стално бивала изложена је била исправна али покушај равноправне заједнице са онима који никад и нису имали државу свакако је био погрешан.

Са српске стране та жеља је била искрена, али са друге стране су се налазиле хијене са још увек крвавим зубима. Није зато требало очекивати од вековних слуга и злочинаца братску руку, а још мање од усташких хијена промена нарави. Показала се и овде истинитост српске пословице: „вук длаку мења али ћуд никако“. Са злочинцима и зверовима је то потпуно јасно, они су се само притајили док нису поново пронашли своје нове господаре који ће их подржати у њиховој вечитој тежњи за новим зверствима.

Наравно да је уједињење српских земаља у једну државу имало своју историјску као и друге оправданости. У том моменту било је потпуно логично ујединити се са Црном Гором, Херцеговином и Босном где је становништво добро знало и није доводило у питање своје српско порекло. Исто је важило и за Јужну Србију (сада Македонију) која тада није ни постојала као национални субјект. Морало се само бити много опрезније са становништвом које је тада насељавало делове Хрватске, а себе сматрало некаквим Хрватима. То су уствари били они који су веру давно продали. Прешавши у католичанство почели су себе да доживљавају као неку другу нову, посебну нацију. То што су им имена, презимена, споменици, писмо, језик говорили друго за њих није имало значаја.

Сувише се некако лако прешло преко чињенице колико су Хрватске главе узавреле и задојене некаквом мржњом само њима знаном. Срби су наивно мислили да Хрвати желе да се ослободе Аустроугарске чизме. Па је покушано са њима и крајем септембра 1914. да се и на самом бојишту пружи братска рука. На песме „Лијепа наш“ и „Ој Хрватско још поживи“ коју су српски војници певали пре сваког напада желевши да Хрвате призову памети, да се прекине са непријатељством, одговор са хрватске стране је увек био још жешћи и јачи удари топовским плотунима. Хрвати су у рату показали сву мржњу која тиња у њима, чинили су зверства иста као и Мађари, показујући према Србима много веће непријатељство и од самих Аустријанаца. (6)

Све је и тада јасно указивало да су они сем душе коју су продали туђинској вери доживели још један можда и гори и тежи процес. Тај други процес одиграо се са њиховим разумом и очито сем што је био непремостив одавно је постао и неповратан. То је онај исти процес који је Радован Караџић крајем XX века приметио у делу становништва Босне и Херцеговине и због кога је говорио: „ свако ко ми каже да није Србин ја му верујем“. Требали смо то исто да сватимо и кад су у питању некакви Хрвати још почетком XX века пуштајући их да остану зверови, али не у нашој држави. Време је показало колико смо погрешили што смо покушавали дивљаке да призовемо памети и направимо их поново људским бићима.

Провокације које су започели хрватски посланици у заједничкој држави на челу са Стјепаном Радићем 1920. године наравно наставиле су се. Њихова коначна кулминација била је на седници скупштине 20.јуна 1928. године. Тада је српски политичар и посланик из Црне Горе, Пуниша Рачић не могавши више да трпи њихове испаде, увреде и провокације убио из пиштоља групу хрватских посланика заједно са Стјепаном Радићем. (5)

Није прошло много а Хрвати су смислили нови начин како да урушавају заједничку државу, у којој су по први пут имали заиста слободу. Неумејући да цене то што напокон нису били ничији „коњушари“. Очито је да нису знали да после толико година проведених као слуге се носе са највећом људском потребом и вредношћу каква је слобода. Они су исто то показали и у овом веку када су уз помоћ запада наравно опет преко српских гробова успели да добију некакву своју државу. Када су то већ успели нису размишљали како да је чувају већ су похрлили у заједницу где ће опет бити „мали од палубе“.

Сада када су успели у томе и ушли у тако им драгу ЕУ опет за све проблеме са којим се сусрећу оптужују Србе. Или им и српски гробови сметају, или су ти злочиначки мозгови већ заборавили на злочин који су учинили убијајући и протерујући Србе у „Олуји“ па им се опет Срби привиђају.

У сваком случају 1929. године основана је Усташа – хрватска револуционарна организација (УХРО) у Италији. Ова организација је своје прве терористичке центре за обуку имала у Мађарској а прве инструкторе чинили су им у тероризму ка Србима већ искусни припадници ВМРО-а. Први резултат те обуке била је серија подметања „паклених машина“ у путничке возове у Краљевини Југославији, којима су се превозили углавном Срби. Јасан је био циљ и методологија, изазивали су невине цивилне жртве као што то данас чини ИСИС, како би наводно отворили нерешено хрватско питање.

Као примарни циљ и личност која им највише смета одредили су краља Александра који је био симбол заједничке државе. Заједничко деловање и циљеве које деле са бугарским комитама почетком 1929. године ставили су на папир и оверили потписима. Тако је „Софијском декларацијом“ потписаном између ВМРО-а које је представљао Ванчо Михајлов и УХРО-а испред кога је био Анте Павелић и дефинитивно договорено будуће заједничко деловање. Посредну и непосредну подршку им пружа и комунистичка партија што се најасније показало 1932. године.

У септембру 1932 године организован је тзв. Велебитски устанак. Наравно и овај „устанак“ као и све остали акције које су усташе изводиле имао је терористички карактер. Тако су припадници усташког покрета напали у Госпићу жандармеријску станицу. Овај „устанак“ који се иначе завршио као неуспела италијанско-усташка провокација, комунистичка партија Југославије пропратила је прогласом који „поздравља усташки покрет личких и далматинских сељака и ставља се потпуно на њихову страну“.
Није прошло много а ти „лички и далматински сељаци“ су припремали нов терористички акт. Наиме на позив Анте Павелића у Рим је крајем августа 1934. године допутовао вођа ВМРО-а Ванчо Михајлов. Састанак је одржан у хотелу Континентал а присуствовао му је и генерални инспектор тајне службе Италије Ериколе Конти. Циљ састанка је био договарање свих детаља око атентата на краља Александра. (6)

Био је то само још један њихов терористички акт подржан од запада. Свет је да је хтео могао са њима да се упозна и током Другог светског рата. Некако су западу увек „случајно“ пролазили непримећено злочини над Србима. Да су хтели могли су сигурно да као и др. Смиља Аврамов у Војним архивима Рима или Фрајбурга као и Државним архивима Вашингтона, Цириха или Лондона пронађу веродостојна документа. Оне извештаје немачких и италијанских команданата који су злочине Хрвата над Србима јасно описивали као нешто најмонструозније што је човеченство доживело. (7)

Како год ВМРО, усташе и балисти су били доказани одани нацистички савезници па данас не чуди то што су њихови потомци кроз НАТО политику Бугарске, Хрватске и Албаније једни од главних заговорника антируске и антисрпске политике. У Јужној и Старој Србији Срби су још 1898. године схватили потребу за сопственим самоорганизовањем од терора који су тада чиниле османлије и бугарске комите. Та идеја је касније заживела у потпуности 1903. године оснивањем и формирањем првих званичних оружаних четничких одреда.

Ти одреди су се часно борили за слободу и Отаџбину како у Јужној и Старој Србији тако касније као елитне јединице на целом етничком, културном и историјском простору мајке Србије. Знали су непријатељи и злочинци да када се чује песма „Спремте се спремте четнице“ њиховим злочинима или окупацији се ближи крај. Можда су се данас сви српски непријатељи окуражили подршком НАТО-а и ЕУ, али ако боље послушају чуће и они речи песме „спремте се спремте…“. Порука би требала да им буде јасна, време је да се спреме спакују своје кофере и оставе Србе и српске територије на миру.

 

____________________________________________________________________________________

  1. sr.wikipedia.org/wiki/Бугарска_егзархија
  2. sr.wikipedia.org/wiki/Јован_Бабунски
  3. sr.wikipedia.org/…/Унутрашња_македонска_револуциона
  4. sr.wikipedia.org/wiki/Kačaci
  5. sr.wikipedia.org/sr-el/Марсељски_атентат
  6. sr.wikipedia.org/sr-el/Нишка_декларација
  7. www.intermagazin.rs/sramota-nasa-deca-u-skolama-ne-smeju-da-u…

слика http://www.carsa.rs/milanovic-bruka-evropske-unije/

103 гласa

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ