ПОСТОЈЕ ЛИ ЗАВЕРЕ?

Наравно,  завере постоје. Чак више нису ни завере: сад се отворено спроводе планови глобалистичке врхушке, чији је циљ „врли нови свет“, мешавина ГУЛАГ-а и Дизниленда. Ево примера: 2002, у „Недељном телеграфу“ од 18. децембра, појавио се текст извесног Дејана Берковића о плану Рокфелеровог, деценијама „завереничког“, Савета за иностране односе за Србију и Балкан до 2010. На основу документа, Берковић пише: “Коначан статус Косова требало би да буде решен до 2007, са или без промене граница, а Република Српска не може бити компензација Србији за губитак Косова. Ратни злочинци морају бити ухапшени и осуђени, а „политичко – криминални синдикати“ (мафија) уништени./…/ Сви на Балкану, укључујући политичке елите, војску, вође јавног мњења и најширу јавност морају да признају и прихвате да будућност лежи у Европи. Ко то схвати, биће подржан. Ко не схвати, биће маргинализован./…/ Међународну заједницу на Балкану водиће Европска Унија, док ће „америчка компонента“ бити присутна у „робусној форми“ ( НАТО )“.

Погледајте 2015: зар Берковић није писао на основу реалних увида у планове рокфелеровских банкократа?

Масони су се „накачили“ на Србију: сада спремају конференцију мајстора Великих ложа Европе, опет у Београду.

ДА ЛИ СУ ЗАВЕРЕ СВЕМОЋНЕ?

Ипак, морамо се чувати агресивно редукционистичке тврдње да је стање у коме се налазимо  само последица деловања свемогућих завереника из политичког и окултног подземља, и да смо осуђени на то да заверу гледамо и да њима, заверницима, ништа не можемо, и да ће они, због наше немоћи, победити. Ево шта каће Иван Иљин у огледу „Светски узроци бољшевичке револуције“, анализирајући вулгарну“теорију завере“ у руској емигрантској публицистици:

„Тог вулгарног и демагошког приступа ја се сасвим одричем. Уопште не због тога што мислим да језуити и масони не утичу на догађаје; не, они несумњиво утичу – једни на једну, други на другу страну, најчешће сасвим супротну. Него се одричем зато што то није објашњење, него тобожње објашњење; то није позивање на узрок, него на једну од пројава узрока./…/Али бактерије нису узрок болести, оне су само њени изазивачи; разлог је у организму, његовој слабости, његовом функционалном растројству; бактериолошка анализа није дијагноза, дијагноза је дијагноза болесног организма./…/.

Речју: позивање на свемоћне, тајне и покварене организације – ништа не објашњава; оно прецењује снагу завера човечанских, и сугерише страх, не дајући познање. Јер – а то је главно – стихија живота је ирационална и невероватно сложена, а деловање завереника је ипак – људско деловање, деловање људске намере и самовоље. Живот се креће по тајанственим и сложеним законима природе – материјалне, психолошке, социјалне, привредне. Ако су језуита, масон, Јеврејин и Енглез у нечему јаки, они су јаки пре свега по томе што су проучили те законе и зато их могу успешно користити на своју корист – они знају законе људских страсти и слабости, законе власти, берзе и тржишта. Ти закони су заложени у природу; они су доступни свима, па и нама; зашто их ми не користимо тако вешто? Управо зато што или уопште ништа не мислимо или мислимо о томе да је сав проблем у туђој завери. Ми смо као покварени и лени пастири/…/ и све несреће своје непостојаности, сопственог незнања, сопствене неумешности, бескарактерности и нечасности – сваљујемо на заверу вукова из шуме. /…/И, на крају, још једна реч: значи ли то да је поричем деловање и утицај језуита, масона, Енглеза и Јевреја – у току рата и револуције? Не значи. Значи ли то да ја поричем сврсисходност и неопходност научног истраживања њихове делатности? Не, не значи. Шта је поричем?

  1. Компилаторско брбљање о томе из друге и треће руке, ненаучно и демагошко;
  2. могућност да се тиме објасне узроци светске и руске револуције;
  3. корист за руску националну ствар ако било ко почне да саморазобличавање замењује – тобожњим разобличавањима туђег злочинаштва, почиње да замењује озбиљну дијагнозу – бактериолошком манијом гонења (ти си бактерија, он је микроб, свуда су бацили; ти си језуита, он је масон, они су илуминати – и после свега тога: само сам ја праведник, који све то разобличава).“ Тако Иљин. Поучно и за нас, данас.

 

УЛОГА МАСОНА У ИСТОРИЈИ СРБА

Ако бисмо порекли културотворни значај  низа припадника масонерије у историји србског народа, остали бисмо без многих личности и њихових дела. Такође, ако бисмо заборавили да је масонерија за Србе под влашћу католичких Хабзбурга често била заштита од насртаја римокатоличког прозелитског насиља, ни онда не бисмо били објективни. Ако бисмо свим србским масонима  порицали родољубље, и жељу да помогну свом народу, огрешили бисмо се. Дакле, не смемо да упаднемо у замке преупрошћавања.

Да је њихов утицај на нашу историју велики и стваран, може се видети макар по књизи Зорана Љ. Николића „Масонски симболи у Београду“. После хришћанских, православних символа,  у граду на Сави и Дунаву највише је слободнозидарских знамења.

Познати историчар из Црне Горе, др Димитрије – Димо Вујовић, својевремено је објавио студију, писану на основу масонских архива Француске, о улози масонерије у стварању Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Та улога није била мала. Француски Велики Оријент радио је на Југославији као по преимућству „својој“ творевини, својеврсном „мелтинг поту“ за космополитско „претапање нација“ зарад стварања будуће глобалне наддржаве чији огледни (а све неуспешнији) модел видимо у данашњој Европској Унији. Колико нас је стајала Југославија, знамо.

Као и сви утописти, тако су и масони, планери и творци Југославије, били снабдевени патосом „насилног даривања среће“ (израз Георгија Флоровског). Колико смо видели среће од насилних усрећитеља знамо баш ми, Срби, које су стално приморавали да се „одмарамо“ на Прокрустовој постељи туђих интереса.

Иако се данас највећи број домаћих „зидара“ учлањава у ложе из крајње прагматичних разлога  (као што су некад улазили у Савез комуниста да би добили стан и напредовали у каријери), ипак се вреди подсетити „онтологије“ овог феномена.

ХРИШЋАНСТВО И ОКУЛТНИ ИМПЕРИЈАЛИЗАМ

Темељ србске историје је хришћански завет – светосавски и светолазаревски. Масонерија (без обзира на то што је међу нашим масонима било вредних стваралаца и искрених родољуба) стоји на позицији окултног империјализма, који је антихришћански. Само из те перспектива нам бива јасно како су многи србски интелектуалци упадали у заблуде о „троименом народу“ и „братству – јединству“: њима је фантазерски утопизам био ближи од православног историософског реализма.           

И заиста, још пре Другог светског рата, Грчка Црква је издала саопштење у коме пише: “Слободно зидарство није обично филантропско удружење или философска школа, већ представља мистични систем који подсећа на античке паганске мистеријске религије и култове из којих и сама вуче корене, а чији је настављач и обновитељ../…/ Тако је слободно зидарство, како је већ речено, магијска религија, потпуно различита, одвојена и страна хришћанској вери. Чињеница да поседује сопствене храмове са олтарима – скида сваку сумњу са ове тврдње… Ово има своје религијске церемоније… Има своје иницијације, сопствене ритуале, хијерархијски поредак и строгу дисциплину/…/ уздиже себе на позицију над-религије, гледајући на све остале (укључујући и хришћанство) као на себи недорасле…“

А Руска Загранична Црква се 1932. године огласила посланицом о масонству у којој пише да се „осуђује масонство, као учење и организација непријатељска хришћанству и револуционарна, усмерена на рушење основа националне државности“.

СРБСКИ СВЕТИ О МАСОНЕРИЈИ

Свети Петар Цетињски је, 1813, после пораза Наполеонових трупа у походу на Русију, своје јуначко племе подсетио како су заједнички тукли војску француског „јакобинско-фрамасонског правитељства“, које је убило законитог краља Луја и његову супругу и на безбожју засновало државу. Иако су Французи претили да ће Црну Гору крвљу њеног живља обагрити, ништа  нису могли. По Светом Петру, то је било зато „што ниjесу међу нама нашли издаjниках jакобинскога духа, коjи би им путеве отворили и человође били као што су налазили на много мjеста за несрећу своjих народа међу коjима су они издајници били“, као и због тога што су Свети Петар и његов народ били спремни да  „умремо при нашоj вjери и слободи с оружjем у рукама славно, и да се никад под њихову власт живи не предамо“, при чему су Французи „познали колико би их скупо коштало док би Црну Гору освоjили“.

Преподобни Јустин Ћелијски је, у свом часопису „Хришћански живот“, рекао да људи, трагично лаковерни за зло, а комично тешковерни за добро, не схватају да је тајна универзалног антихришћанског империјализма скривена у масонерији. Владика Николај, на питање свог пријатеља из САД, Саве Обретковића о масонерији, 1956. одговара: “Грчка и руска црква отворено су осудиле то као нехришћанску организацију, која поткопава Цркву Христову. Чувај се, дакле, од тога, брате Саво, и моли се Богу да се и други сачувају у нашој светој вери православној. Много је глатких путова који воде у пропаст, а прави је пут спасења потежак, али је прав и сигуран“.

Ко има уши да чује, нека чује.

КОРИШЋЕНА ЛИТЕРАТУРА:

1.Између ЧЕКЕ и ГЕСТАПО/ Иван Иљин и васкрс Русије, Катена Мунди, Београд, 2014.

2. Димитрије Вујовић: Француски масони и југословенско питање 1914-1918, Књижевне новине, Београд, 1994.

3. Зоран Љ. Николић: Масонски симболи у Београду, Службени гласник, Београд, 2012.

4. Царство Божије и царство празнине/ Православље и Њу Ејџ, Светигора, Цетиње, 1998.

Прочитај без интернета:
20 гласовa