МОЛИТВА ПАТРИЈАРХА ПАВЛА

Србски народ је, са свим својим манама и гресима, суштински и даље добар народ, народ страдалника и мученика, који у својим дубинама никад није пристао да постане џелат, него је радије бивао жртва. „Ако морамо да страдамо, нека то буде на путу правде Твоје и истине Твоје, не допусти да буде због неправде наше или мржње ма према коме“, молио се Господу блаженопочивши патријарх Павле да свагда остане тако. Доказ да су му молитве услишене је, између осталог, вест коју су пренели домаћи медији:“Непрофитна међународна организација „Project Implicit“, која се у сарадњи са чувеним универзитетом Харвард бави испитивањем друштвених појава, спровела је огромно истраживање нивоа расизма у Европи, са чак 288.076 белих Европљана који су учествовали у анкети. Истраживање је спроведено од 2002-2015. године, а резултатима се понајвише могу похвалити Исланд и Србија.“(1) Сјајно је то. Али, како нам је узвраћено на такву доброту, за коју знају и наши непријатељи? Овај текст је покушај да се, макар делимично, одговори.

ШОК ОД СУСРЕТА СА СРБОФОБИЈОМ

Људске заједнице уобличавају се око жртве. Оне истинске окупљају се око светлих жртвених примера; агресивне и злочиначке своју снагу црпе из жртвовања невиних, око чијег убиства се слажу. Најбољи пример дејства чисте Жртве у историји је Христос, Бог Који је постао човек да би људе спасао од греха, смрти и ђавола и сјединио их са Небеским Оцем. Његова жртва на Голготи и потоње васкрсење уобличили су Цркву, која се причешћује Телом и Крвљу Господњом и вековима благовести Истину Која је Љубав. Али, постоје и другачији примери – примери читавих цивилизација које се окупљају око мржње и убилаштва, да би могле да опстану у свету оваквом какав је. О томе треба да причамо кад прочитамо нову књигу србског есејисте и приповедача, Миладина Ћосовића „Моћ и бешчашће или Бешчашће моћних/ Зашто су нас демонизовали“. Ова књига почиње Ћосовићевим сећањем на период живота у коме је имао оптимистички поглед на свет, и у коме је веровао да ће пад Берлинског зида читавој Европи, па и нама, донети оно најбоље што западна цивилизација може да пружи, од материјалног напретка заснованог на поштовању рада и његових плодова до уважавања људске личности и истинске демократије. Ипак, запањио се кад је видео да САД, као сила победница Хладног рата, у рату после распада СФРЈ, стаје на страну нацистичких савезница из Другог светског рата, попут Туђманове Хрватске. Веровао је, наравно, да ће Немачка бити на хрватској страни. Али Америка? А онда је кренула лавина мржње према Србима и србофобија је постала једна од темељних вредности глобалистичког светског поретка. Та мржња се ваплотила у два бомбардовања Срба осиромашеним ураном: 1995. у Републици Србској и 1999. у Србији.

БЕЋКОВИЋЕВА „АМЕРИКА“

Шок који је доживео Ћосовић због америчке србофобије описао је Матија Бећковић у песми „Америка“: “Моји вршњаци у Кoлашину/ Негде педесет и које године/ Кренули су на коњима/ Да беже у Америку//Потере су их стигле на искрај града/ Иза првих нужника и свињаца/ А да су се докопали окуке и шипражја/ Лако су могли умаћи/ И пасти право на груди Америке/ Само је будношћу органа гоњења/ Избегнута и ова катастрофа//Устали су с тицама/ И кренули у предзорје/ Да би за времена стигли у Америку/ А није било честито ни одјутрило/ Кад су проведени кроз варошицу/ Све с краденим коњима/ Шареним гаћама и карираним кошуљама/ И натписима обешеним о врату/ „Хтео сам да бежим у Америку!“//Тек што је оподнило читана је наредба/ Да су избачени из свих школа у земљи/ А истога дана по кратком поступку/ У првомрачје кад су доконали/ Да ће се увелико башкарити/ Као мало воде на длану Америке/ У оковима кратког веза/ Спроведени до на Паклена острва/ Бежање преко границе/ Био је једини начин одласка у иностранство/ И да пас на алци није био свезан дуж државе/ Цео народ би одавно утекао.//Они што су утекли испод ножа/ Одступили су преко границе/ И већ били у Америци/ Заједно с нашим Краљем/ Једва чекајући да им се придружимо.//Али ако нама нису дали у Америку/ Нису могли забранити Америци/ Да дође к нама/ Ако не до Светога Илије/ Оно до Божића/ Сигурно до Васкрса/ Споља се и пали светло у тамницама.// И кад је коначно срушен Берлински зид/ И све тамнице од истог камена/ Моји вршњаци звани Амери изашли су на сунце/ И као мрав што под старост окрилати/ Скинутих капа пред транзистором / Слушали Глас Америке/ Очекујући да објаве име оног народа / Највећег малог народа на свету/ Како су они мислили/ Хероја дате речи / Палог за слободу и Америку/ Кога је слобода родила/ А издаја убила/ То је најбоље знала Америка/ И све записала у књигу истине/ Која се чува у светом ковчегу/ У срцу Америке/ Коју ће сад отворити и почети да чита…// Али Глас Америке јављао се са другог света/ Једнако понављајући своју нову лозинку/ ПРОШЛОСТ НАС НЕ ИНТЕРЕСУЈЕ/ И претећи да ће спржити Србију/ Најдаље до Божића/ То је значило сигурно до Васкрса/ И како би који пут поновили/ ПРОШЛОСТ НАС НЕ ИНТЕРЕСУЈЕ/ Онако како би изговорили коју реч/ И како би која падала по лишћу/ Тако је и сама постајала прошлост/ А с њом је у прошлост одлазила Америка/ Срушена с Берлинским зидом/ Нестала с комунизмом.“ Да: за време комунизма, Срби су гледали у Америку као средиште слободе и демократије, као у своју савезницу из два светска рата, као у земљу у којој се дижу споменици Дражи, као у светилник људских права. А онда су, после комунизма, схватили, као и они несрећни Колашинци, да уопште није тако.

КАПОРОВА АМЕРИКА

Слично је било и искуство Моме Капора, својевремено једног од наших највећих американофила. Ево како је описивао, у „Путопису кроз биографију“, свој занос Америком: “Преда мном је, дакле, лежала обећана земља Калифорнија. Фриско. Град по људској мери са трамвајима о које човек може да се кеша као кад је био дете/…/Џирадели сквер, пун лудака. One – man band. Срицао сам далматинска презимена изнад рибарских радњи на Фиш маркету. Изнајмио једрилицу и једрио по заливу између Алкатраза и Сосалита, истом рутом којом је некад пловио мој омиљени писац Џек Лондон./…/ Био сам жељан свега, нарочито кинеске хране које код нас није било. Одлазио сам у најбоље ресторане и јео америчке стекове научивши при том да се на помфрит сипа кечап, који сам први пут у животу пробао/…/Највише сам волео да седим у Презервејшн Холу, оронулој дрвеној страћари чији је изглед јако одударао од помпезног имена, где су „Кад свеци марширају“ свирали најстарији црначки музичари са Свит Емом за раздрнданим пијанином“. Они који су се од соцрелаизма спасавали читањем Скота Фицџералда, Фокнера и Хемингвеја, слушањем џеза и покушајем да разумеју енформел Џексона Полока, бајкама о добрим каубојима и лошим Индијанцима, нису ни слутили да ће се једном и сами наћи у улози Индијанаца „сатераних да скапају, не у Стеновите планине, већ у наше сопствене горе“, писао је Капор у „Хроници изгубљеног града“. Америчким авионима типа Ф-16 командовао је, вели Капор, сам Џон Вејн, и они су, непогрешиво, рушили амерички сан код Срба, који су, мало по мало, под притиском западних хуманитараца и западних војски, доживели оно што нису могли ни да слуте кад су веровали да је Запад огледало слободе и човештва. „Остадосмо тако без града, без својих земаља, и што је најгоре, без узора нашег сентименталног васпитања“, забележио је један од наших најразочаранијих американофила.

ЗАПАД КАО НАДИРУЋИ НИХИЛИЗАМ

У чему је, по Ћосовићу, била главна грешка Срба кад су Западњаци у питању? У нашем забораву сопственог историјског искуства: “По демократији, култури и високом животном стандарду чинило нам се да је код њих остварен човјеков сан о добром животу. Заборавили смо на историјске поуке – да се у двадесетом вијеку догодила два најкрвавија рата у људској историји, да су Аустро-Угарска и Њемачка у та два рата по Србији правиле страшне злочине, проводиле планове окрутног сатирања српског народа.“ Заборавили смо колико је код Западњака Танатос био јачи од Ероса. Зашто је читав Запад устао против Срба? Ћосовић је одлучан:“Од почетка писања овог текста угнијездила ми се у памети једна (ружна?) асоцијација. Ружна би била у условима нормалне комуникације, али пошто ништа није нормално у односу Западњака према Србима, мислим и да није недолична. Присјетио сам се: кад у селу ноћу залаје један џукац најављујући уљеза, огласе се сви пси који га чују трудећи се да им лавеж буде што гласнија и опаснија. Свеопштим лајањем уљезу дају до знања је непожељан. Како видјети хорско оцрњивање (личило је на облајавање) нас Срба од стране Западњака и комшија из сусједних држава? Као израз психологије крда – уједињени дјелујемо застрашујуће – или као надмјено потцјењивање својствено понашању моћних?“ По Миловану Данојлићу, људи имају потребу да мрзе. Идеологија људских права и толеранције код њих је изазвала фрустрације које су морали излити на некога – крајем 21. века, то су били незаштићени Срби. По Ћосовићу, мржња према Србима, као „заосталима“, била је, између осталог, плод њихове хиперсекуларизације, одвајања од сваког облика хришћанства, порицања породичних вредности, хомосексуализације. Њихова дезоријентација, губитак осећања смисла, родила је антилогосност постмодернизма. Стварност не постоји; она се производи. И Срби су, вели Ћосовић, постали жртве те производње привида. Један од тих привида је проглашавање агресивних ратова за „хуманитарне интервенције“, што јесте нарочити цинизам. То је довело до озбиљних последица:“Културну празнину не могу испунити постмодернизам, мултикултурализам, општечовјечанско братство и сличне илузије. Тим компензационим механизмима Западњаци нијесу усрећили себе, али их, упркос, ревносно намећу читавом свијету; додуше по својим мјерилима и са јасним циљем – да разбију патријархална друштва, религије и нације, разобличе и обезнане народе, претворе у атомизиране јединке, унесу раздор како би са њима лакше манипулисали.“ Зато је главни доказ „европеизације“ Србије ништа друго до парада полно дезоријентисаних, коју су, после вишекратних покушаја, на крају организовали 2014. године, при чему су властодршци у служби туђина заштиту својих „дезоријентисаних“ платили милион евра – од нашег новца!

КАДА СУ НАС ДЕМОНИЗОВАЛИ?

Тренутак у коме су Срби демонизовани заиста је био несрећан: СССР се распао, Русија је дошла под власт марионете Запада, Јељцина, САД се удружује са Ватиканом, Немачком и Великом Британијом – и судбина нашег народа бива запечаћена. Почео је страшни рат после слома СФРЈ. У том рату, Ћосовић не пориче, било је и злочина са србске стране. Али, они су преувеличани до непрепознавања истине, и прича о њима није имала за циљ достизање те истине, него сатанизацију народа који је требало разбити. И зато није чудо што је западним србофобима било дозвољено све: од тврдње да они уопште нису људи (Питер Јустинов их је ставио испод животиња) до приче о петсто хиљада побијених Шиптара 1999. године, и идеје донедавног америчког потпредседника, Џозефа Бајдена, по којој Србе треба ставити у концентрационе логоре. Ћосовић сматра дошло је до нихилистичке хипетрофије западњачког егоа:“Смисао живљења који су им секуларизам, омаловажавање предачких вриједности, лабавост породичних веза и грабежљивост као стил живота хронично нагризали, открио им се у планетарној надмоћности.“

УДАР НА СРБСКУ САМОСВЕСТ

Западним нихилистима нарочито је сметала свест о Косовском завету, који је оптужен за „геноцидну политику“ Срба деведесетих година 20. века. Аустријска „психолошкиња“ Ана Шуценбергер направила је „злочиначки низ“ од кнеза Лазара, преко Гаврила Принципа, до Слободана Милошевића. Ћосовић каже:“Косовски мит нема етнолошке и архетипске корене, већ је изникао из историје српског народа; српска прича о Косову – епске пјесме, видовданска етика, ,,хронично туговање над трагичним усудом” -све је то израсло из Косовског боја у коме је пораз српске војске преломио српску историју: један слободан и поносан народ запао је у вишевјековно ропство Отоманске империје. Та империја, као што каже шеик Имран Хусеин (Печат 391/2015) носила је ,,антихришћански печат” и њена ,,главна агенда је пет стотина година репресије, забијања ножа у срце православних хришћана које треба заувек да крвари”. Вјековима понижени и угњетавани српски народ, његова несрећна свијест, у религијско-хришћанској перспективи видјела је како ,,кнез Лазар и његови витезови, иако мртви, освајају небеско царство, место на коме су Срби победници у вечности”, а ,,Косово представља синоним неотуђивог трајног поседовања”. (Опширније видјети у: ,,Косовски културолошки мит” Сање Бошковић.)“ Ако се томе додају хрватски „стручњаци“ који су, на основу Његошевог „Горског вијенца“, доказивали србску геноцидност према муслиманима, слика може бити коначна.

ПСИХОПАТЕ НА ВЛАСТИ

По Џералду Селентеу, прогностичару светских трендова, кога Ћосовић цитира, „у свим земљама Запада – САД, Немачкој, Француској, Италији, Британији – на власт су постављене психопате. Они воле да себе називају различитим именима, али су убице и лопови.”(2) Као такви, они нису могли а да се у свом правом обличју не покажу и према Србима, као што је рекао наш познати преводилац и есејиста Добрило Аранитовић: “Бил Клинтон, перверзна морална наказа, над чијим се личним и породичним моралом згражавао читав свет; госпођа Медлин Олбрајт, прежалосно хибридно биће које, као Баба рога из најцрњих бајки, кидише на нашу децу, некада и сама дете нахрањено српским хлебом, под српским кровом, као сирото Јеврејче спасено од Хитлерове гасне коморе; Хавијер Солана, потомак конквистадора и инквизитора који су немилосрдно уништавали хиљадугодишње културе Маја и Астека у Јужној и Централној Америци; перјанице Тони Блер и Робин Кук, потомци највеће колонијалне империје која свој просперитет дугује десетинама милиона опљачканих и поубијаних робова стотинама година широм света. Све ове и њима блиске креатуре купљене су за шаку долара нарко-дилера шиптарске мафије.” Зато шиптарски вођи поново зову Мартија Ахтисарија и Медлин Олбрајт да им „помажу“ у преговорима са Србима. Слично се сличном радује, рекли би стари Латини.(3)

КОНТИУНИТЕТ ЗЛА

Овде се све види – између осталог, и зашто „демократски Запад“ толерише савремену, неоусташку мржњу према Србима, величање Павелижа и проглашавање Степинца за свеца. Разлог је прост: исто оно што су Енглези радили Индусима, и Американци Индијанцима, и Белгијанци Конгоанцима, и Аустралијанци Абориџинима, то су усташки Хрвати радили Србима. Индијански научник Вард Черчил, историчар који се бави геноцидом над својим народом, о томе је говорио у интервјуу Биљани Ђоровић: „Током четири века који се протежу од 1492, када је Кристофер Колумбо крочио на „Нови свет“ Карипске обале, и 1892, када је Пописни биро САД закључио да је мање од 250.000 Индијанаца преживело унутар граница САД, индијанска популација за коју се процењује да је износила 125 милиона, редукована је за преко 90%. Људи су у милионима умрли од пресецања секиром или мачем, живи спаљени, растргнути коњима, ловљени ради забаве, бацани као храна псима, упуцани, пребијани, пробадани, скалпирани за награду, обешени о куке за месо, бацани са ограде бродова у море, радећи до смрти као робови, намерно изгладњивани, смрзнути на неком од многобројних присилних маршева, у затворима и у непознатом броју случајева намерно заражени епидемијским болестима. Данас, када је индијанска земља расподељена међу освајачима а индијанска популација остала тако малобројна, или тако добро асимилована да више не представља претњу Новом светском поретку, то стање се одржава кроз различите пажљиво калибриране праксе осиромашења и осипања, испирања мозга, индоктринације и опсесивне стерилизације. Земља на којој су индијанци опстали након бројних пресељавања, користи се као складиште токсичног индустријског отпада насталог као продукт доминантног друштва. Та ситуација је толико акутна и неповратна да је неколико научних организација препоручило да се тај терен прогласи „жртвованим“ националном комфору и просперитету“. (4) Авај, ма колико то било мучно „другосрбијанцима“ и другим, за памет и морал, прикраћеним Србима који очекују светлост са Запада, Хрвати су Запад; зато им је Запад дао да направе НДХ и дозволио, 1995, „Бљесак“ и „Олују“. Наравно да не заборављамо ко су најкривљи. То су они крволоци са њујоршког Вол Стрита и из лондонског Ситија, банкари, вампири савременог човечанства, који су и смислили Нови светски поредак и дошли до идеје о „златној милијарди“ срећних становника планете Земље – све осим те милијарде треба побити. Одмах до њих, по кривици, стоје и политичари у служби Новог поретка, „бебе зла“, како их је назвао Станко Церовић, дигестивни тубуси који једног дана свирају саксофон, другог дана јавно плачу и „кају се“ због секс-афера са секретарицама, а трећег наређују да Србе (или неке сличне невољнике) бомбардују осиромашеним ураном, од кога се дуго и страшно умире.

ШТА ДА СЕ РАДИ?

У том и таквом свету, по коме, како рече Бранко Ћопић у „Башти сљезове боје“, одавно путује „куга с косом“, постоје само два пута: или да будеш са злочинцима и постанеш оно што и они, или да се, по мери својих сила, одупиреш злу, које изгледа победнички, али је, Христовим васкрсењем, побеђено и сломљено заувек. Срби се, за сада, злу одупиру; са свих страна окружени бившом браћом, који свој идентитет темеље на србофобији (од Хрвата до „Милогораца“), и под непрестаним притиском Империје, не смемо заборавити нашу изреку да правда држи земљу и градове, и нашу химну која пева Богу правде. Свет хрли у пламен великог сукоба, после кога ће бити или пропаст човечанства огрезлог у грех и неправду или нови почетак, заснован на моралном препороду и праву људи и народа да живе слободно. Историја нам налаже да, чак и у пропасти, будемо одани свом досадашњем заветном путу, заснованом на речима Лазаревим: “Земљско је за малена царство, а небеско увек и довека“. Зато, на трагу патријарха Павла, и ми рецимо Богу правде, Коме пева наша химна:„Ако морамо да страдамо, нека то буде на путу правде Твоје и истине Твоје, не допусти да буде због неправде наше или мржње ма према коме“.

УПУТНИЦЕ (Интернету приступљено 10. маја 2017):

1. pravda.rs/2017/05/05/u-ovome-su-srbi-najbolji-u-evropi/

2.www.pecat.co.rs/2014/12/dzerald-selente-virtuelni-berlinski-zid-oko-rusije/

3.rs.sputniknews.com/politika/201705051111056875-albanci-kosovo-ahtisari-pregovori-eu-1/

4.www.magacinportal.org/2015/07/20/biljana-djorovic-razgovor-sa-vard-cercilom-ta-mala-stvar-genocid-nad-indijancima/

25 гласовa