Остатак онога што називамо Србијом је истовремено и најсмешнији и најтужнији провизоријум на кугли земаљској. Али не само зато што су на челу тог провизоријума огољени преваранти који воде прави психолошко-пропагандни рат противу властитог народа, већ и зато што су они који покушавају да им парирају, а ту сврставам и најдобронамерније, још смешнији и за Богу плакати. И то повећи број њих.

Зашто? Зато што су прихватили игру режима и западних сила у задатим оквирима и према наметнутим матрицама. Уместо да призову не само праксу него и међународноправну теорију у помоћ, и да случај тумаче исправно и на једини могући начин.

Оног тренутка када су отворена прва два такозвана поглавља на саморазарајућем путу у Европску унију, од којих централно место заузима, дабоме, поглавље 35, кренуле су којекакве анализе, предлози, решења и познати геополитички слалом на српски начин. По принципу – и вук сит и овце (у ЕУ тору) на броју – с једне стране, а са оне друге (или од стране оних других), борба за очување Косова и Метохије али на погрешан начин. Зато што се сецесија од стране Арнаута, тачније анексија јужне српске покрајине, третира као уобичајена мирнодопска активност. Е, то је та квака која ће нам доћи главе.

Најновији примери су наметање предлога и дискусија о такозваном моделу две Немачке или случај Кипра[i]. Али, у тим расправама и силним предлагањима се не може чути да су узроци код наведних примера искључиво ратни, те да су као такви решавани (две Немачке), то јест још увек се решавају (Кипар), у складу са међународним ратним правом. И никако другачије.

Једноставно се ови примери посматрају технички, и што је посебно контрапродуктивно из обрнутог угла, и без залажења у суштину која је вишеструко битна. Но о тим паралелама у другом делу текста.

Где је основна и кобна грешка?

Упорно се и свесно губи из вида и у пракси да је до ситуације са јужном српском покрајином дошло искључиво захваљујући рату – оружаној агресији на СРЈ од стране НАТО савеза, који је, користећи тероризам шиптарске националне мањине и потом оружану побуну, створио услове да дође до отцепљења Космета. Био је то, према дефиницији међународног ратног права истовремено и „међународни рат“ и „грађански рат“.

(То су категорије које јединствено дефинише, третира и санкционише како Повеља УН, тако и (посебно) четири Женевске конвенције од 12. августа 1949.године (у којима постоји истоветни, заједнички члан 3. у вези наведених појмова ратовања), а затим и Други допунски протокол тих конвенција из 1977. године, који се такође бави овом проблематиком).

Тај рат, односно нелегална оружана агресија, је прекинута укључивањем Савета безбедности и предузимањем мера према Глави VII Повеље, тако што је наметнуто а затим и потписано „примирје“ у виду Војно-техничког споразума у Куманову. Истовремено је обезбеђен заштитни механизам примирја путем Резолуције 1244. Дакле, примирје а не „мировни уговор“ (не заборавимо одредбу да је Космет део СРЈ, затим, питања стандарда, висок степен аутономије и слично). Разлика између примирја и мировног уговора је, из угла међународног (ратног) права, значајна и пресудна.

Е, сада, кључни тренутак је проглашење независности „Косова“ 2008. године акцијом преобучених ОВК и осталих шиптарских лидера, што је од стране оног истог запада не само подржано, већ и омогућено. Пре свих од три чланице СБ ОУН – САД, Велике Британије и Француске. Дакле, од стране потписница и заштитница Резолуције 1244.

Тог момента је примирје, које је потписано и гарантовано наведеном резолуцијом, изгубило сваки међународноправни значај (без обзира што наведени докуменат није званично суспендован до данас) и територија Космета је једноставно прешла у „стање ратне окупације“. Управо онако како дефинише међународно ратно право или „међунардно право оружаних сукоба“ према новијим верзијама.

А то опет значи, да се било какви даљи преговори морају водити према том праву како би се дошло до „мировног уговора“, а не према устаљеним мирнодопским међународним прописима. Онако како су нам лукаво наметнуле западне силе преко тзв. пута у ЕУ, не би ли сакриле праву намеру. А она је – коначно завршити рат из 1999. (јер он заиста није завршен) и доћи до трајног уговора о миру путем којег отети – анектирати Космет од Србије и то уз њен пристанак и саучесништво.

То са формалним (церемонијалним) признањем нема ама баш никакве везе, нити је тако нешто потребно да би држава Косово функционисала, како нам пуне уши „непоколебљиви“ борци – од председника Републике[ii], преседника Владе, до последњег министра[iii].

Значи, они који ни прстом нису мрднули да било шта спрече или заиста одбране. Који својим чињењем и нечињењем (планском пасивношћу и неизвршавањем државних обавеза) директно омогућавају учвршћивање независног Косова. Они који су већ признали у пракси све институције те државе (тако их и ословљавају – Влада, премијер Косова, председник, министар, Уставни суд…), до тога да су управо ових дана успоставили привредну и економску сарадњу са званичном Привредном комором независног Косова[iv].

Документ о трајном миру – мировни уговор, са међународноправном снагом је већ припремљен, перфидно уобличен и маскиран под називом – „Споразум о нормализацији односа Србије и Косова“. До кога ће се доћи, подразумева се, „мукотрпним“ преговорима две стране (под патронатом треће која је активно учествовала у агресији на страни оне прве) кроз тзв. Бриселски пакет, а под супервизијом бирократа задужених за (и кроз) поглавље 35.

Шта нам каже међународно право и посебно међународно ратно право?

Сваки рат се формално завршава обустављањем непријатељства – преговори, закључивање споразума, примирје и др. Но, то не значи и завршетак сукоба у целини, већ само престанак борбених дејстава, то јест обустављање ватрених дејстава једне стране противу друге. И након закључивања споразума о обустављању непријатељства, стране остају у рату, односно остају зараћене стране. Формално и суштински, колико год да се од тога званично бежи и обмањује интелектуална и свеукупна јавност.

Најчешћи и обавезан начин завршетка рата је „мировни уговор“. Потписивањем мировног уговора завршава се период примене правила међународног ратног права и државе се враћају на односе мира. Изузетно и после закључења мировног уговора, настављају да се примењују она правила међународног ратног (хуманитарног) права, која су усмерена на окончање односа насталих као последица рата – ратни заробљеници, избегло и расељено цивилно становништво, нестали и друга питања.

Мировни уговор је врло сложен правни акт којим се регулише веома широк круг питања, углавном оних због којих је и дошло до рата. Према томе, уговор о миру садржи одредбе којима се решавају територијална, политичка, војна, економска и друга питања. Њиме се решавају судбина територије која је била спорна или које је једна од страна заузела у току рата, питања евентуалног разоружања страна у сукобу, демилитаризације појединих подручја, повратка материјалних средстава и слично.

Подсећа ли нас напред наведено на тзв. први, други и остале Бриселске споразуме и да ли се нешто од тога може унапред изврхунити у предстојећем „Споразуму о нормализацији односа Србије и Косова“?

Е, сада, долазимо до онога што је тема текста – пример две Немачке.

После Другог светског рата развио се још један, потпуно специфичан и дотле непознат начин окончавања рата. Због услова у којима је тај рат завршен – окупација Немачке и њена подела на четири окупационе зоне, од којих су три контролисали западни савезници а четврту СССР, затим, због међусобног непризнавања две државе настале на тако подељеним окупационим зонама – није било могућно закључивање мировног уговора.

Због тога су министри иностраних послова САД, Велике Британије и Француске у септембру 1950. године објавили заједничку декларацију, којом су изразили спремност да окончају ратно стање са Немачком. У следећој години (1951), све три земље су донеле посебне декларације о завршетку рата са Немачком. После тога, следећи тај пример, сличне декларације су донеле и друге земље-чланице победничке коалиције, међу њима и тадашња Југославија.

Дакле, догодио се специфичан и новоустановљени, признат начин завршетка рата – декларацијом победничке стране, која објављује да се више не сматра зараћеном страном.

Зашто је овај случај непримењив за нашу ситуацију са Косметом или са „Косовом“ (које је увелико, на жалост, држава зато што има сва три потребна елемента државности: (1) територију, (2) становништво и (3) сувереност)?

Зато што би свака паралела или повезивање са нацистичком Немачком из Другог светског рата, као агресорском и злочиначком државном творевином (а то би била неминовност) била погубна, макар тај случај третирали искључиво технички.

Тадашња Немачка није подељена на окупационе зоне, а затим на две независне државе, из некаквог хира или луксузирања савезника, већ као реалност, односно нужна акција. Поред геостратешких интереса, свакако.

Или неко мисли да је Немачка била бенигна ’40-тих година прошлог века и да тако нешто није заслужила? Управо то хоће они који су нам сада пријатељи – да нас ставе у ранг злочиначке државе, коју треба даље комадати. То је смисао плана и примена својеврсне „студије случаја“. Као и летошњи покушај са Сребреницом.

Шта би могло, али само хипотетички и крајње условно, односно уз одговарајуће и прецизне ограде, да се из примера две Немачке искористи у вези Космета?

Само једно – да истоветно као и почетком ’50-тих, водеће западне силе које су нас напале 1999. донесу унилатералну декларацију којом би признале да једнострано завршавају рат у којем су окупирали део територије Србије и извршиле анексију у корист националне мањине као и (пре свега) у своју корист – геополитичку (продор на Исток), војну (база Бондстил и друга војна инфраструктура и ефективи), економску (рудна и остала богатства) и сваку другу.

Тако нешто – признање нелегалне агресије и окупације дела територије Србије – могло би се технички прихватити, зато што је ратна окупација према међународном ратном праву привремено стање. Никада трајна категорија. А то значи, када довољно ојачамо, ствари можемо окренути на властиту ползу – ослободити заузету територију или натерати окупатора и помагаче да одустану од нелегитимног чина и да се повуку.

Да видимо на крају и случај Кипра.

Давне 1974. године Кипар је, након оружане агресије Турске на северни део острва, прогласио „стање ратне окупације“ не малог дела своје територије. Такво стање је и дан данас важеће. Званича Никозија је уважени и просперитетни члан међународне заједнице, чланица Европске уније од 2004. године, док северни (окупирани) Кипар, осим Турске, нико у свету не признаје нити са том парадржавом остварује било какве односе.

Дакле, то је онај пример на који треба да се угледамо. Пример од кога се организовано и по налозима западних сила ограђујемо најмање осам година. Зашто је тако? Зато што евроатлантисти, а преко њих и све наше марионете након петог октобра, одлично знају да би то била универзална мат позиција. Ако је некоме познат институт окупације и које све бенефите са собом носи (а далеко су већи од било каквих бриселских и осталих пакета у нашем случају), то су управо они – западни пријатељи.

Међутим, да ли се о примеру Кипра из тога угла или на такав, једино исправан начин може по нешто прочитати или чути у српским медијима, али и у алтернативном родољубивом простору?

Ни под разно. Пример Кипра се разматра искључиво из угла европских интеграција и то као изоловани случај. Закључак је следећи – ЕУ је направила изузетак и тако нешто се више неће примењивати. Дакле, ни „о“ од окупације као модуса којим је Кипар сачувао себе као државу и избегао да га черупају белосветске вране. И поред тога је примљен, такав какав је, у европско друштво. Што је додатна потврда исправности такве, једино могуће одбрамбене политике.

Како се ми, то јест актуелна марионетска врхушка (као и све пре ње), бави трагичним случајем Космета?

Онако како се отприлике (или идентично) бавио професор др Војислав Коштуница са својим тимом и комплетним ДОС-ом, надалеко познатом „реконфигурацијом федерације“[v]? Да ли смо заборавили ту активност која ће нас на противуставан начин, практично, лишити државе и омогућити црногорским плаћеницима и сепаратистима да заврше план западних сила који није реализован агресијом?

Чувени демократски председник СР Југославије је, за јавност – под притиском црногорске врхушке а у стварности – по налозима западних ментора, позвао у помоћ иностране стручњаке за Уставно право и то: Роналда Л. Вотса из Канаде, Томаса Флајнера из Швајцарске и Ханс-Петер Шнајдера из Немачке. Они су, онако како је и било очекивано, након „проучавања“ ситуације израдили документ под називом „Уставно преуређење СР Југославије – извештај Експертске групе“ (предлажем да се прочита, фус-нота у прилогу), чиме су створени услови да се мимо важећег Устава дође до познатог „Београдског споразума“.

Све надаље је, након „експертског извештавања“, било лагано и ево докле смо дошли. У пракси је „реконфигурацијом“ руководио ни мање ни више него Хавијер Солана, у то време комесар ЕУ, а током агресије на Југославију генерални секретар НАТО. Осуђени (па аболирани) ратни злочинац, који је формално издао команду за познати агресорски пир.

Хоћемо ли се коначно дозвати памети и престати да будемо баш толико наивни?

Време је за буђење и за одлучно – не.

[i] rs.sputniknews.com/analize/20151218/1101888717/srbija-kosovo-eu-poglavlje-35-kipar-nemacka.html

 www.politika.rs/scc/clanak/345751/Pogledi/Poglavlje-35-uslov-svih-uslova

 www.nspm.rs/hronika/obrad-kesic-republiku-srpsku-sacuvati-i-po-cenu-sukoba-danasnji-sds-vodi-bosnjacku-politiku.html

[ii] www.nspm.rs/hronika/danas-rusija-koristi-nikolica-za-opstrukciju-eu-integracija-srbije.html

[iii] www.nspm.rs/hronika/zorana-mihajlovic-normalizacija-odnosa-ne-znaci-priznavanje-kosova-srbija-se-opredelila-da-ide-ka-eu.html

[iv] www.nspm.rs/hronika/zeljko-sertic-na-forumu-privredne-komore-srbije-i-privredne-komore-kosova-kad-ljudi-rade-ima-manje-losih-reci-i-namera-rad-sredstvo-za-resavanje-svih-problema.html

[v] www.clds.rs/pdf-s/srbija-crnagora.pdf  –  „Уставно преуређење СР Југославије – извештај Експертске групе“

Прочитај без интернета:
33 гласa