Србија је љубав. Устаните и раширите своје руке ка Отаџбини. Свако ваше зрно љубави мајка Србија вратиће вам планином среће, мира, вере, слободе. Не дозволимо да туђи тенкови пролазе нашим путевима. Да бука НАТО авиона поново нарушава слободан цвркут птица, жубор река, шумове наше природе. Непријатељ је одувек знао да Србијом не може да се шета некажњено. Она власт која би им то дозволила па макар и под изговором да само пролазе, знала би  да тиме на себе ставља вечни крст колабрициониста и издајника.

                          Никад ни један прави Србин не би прихватио некакве поданичке споразуме, ма како се они звали. Народ може да буде преварен и као таквом Господ и будућа покољења ће им опростити наивност. Али онима који су изабрани да бране српске интересе они који морају да читају шта потписују и за шта гласају, не може се приписати наивност. Они имају привилегије али зато и сву одговорност. Власт и посланике је народ бирао верујући да и поред свих мана су ипак бар Срби. Да као такви никад ни би могли да потписују или гласају за издају Косова и Метохије (читај Бриселски спорaзум), за подаништво НАТО-у (читај СОФА споразум) или било шта томе слично.

                         Показало се да грешимо да су изабрани потпуно погрешни. У њима нажалост не тече она права светосавска крв већ некаква западна мешавина. Нису они достојни српске историје и предака. Западна течност која уместо српске крви тече њиховим венама запрљала им је душу али очито и разум. Зато они само виде земаљско, привилегије и материјално заборављајући колико оне кратко трају.

                       Заборавили су да се Србин увек борио за духовно, световно и небеско. Да управо зато нисмо падали пред јачима, већ увек на крају побеђивали, кроз векове опстајали и увек остајали слободни. Знали смо некад и ко смо и ко нас води, били смо поносни и то нас је кроз невоље носило. Тада смо имали поносите и храбре вође које су стајали испред оних који нису сумљали у своју јуначку крв и ни по коју цену је се нису одрицали.

               „Речи комаданта Другог пешадијског пука „Књаз Михаило“, потпуковника Владимира Ристића:

             „Јунаци,

               Његово Величанство Краљ, наш врховни комадант, изволео је наредити мобилизацију целокупне војске.

               Радујем се што ми је судбина доделила да, ако Бог хоће, поведем вас у свети бој!

               Вас Топличане – дичне потомке Југ Богдана, вас Куршумличане – Страхињића Бана, вас са горње Топлице – Топлице Милана, вас Косанчане – Косанчић Ивана! Да поведем унуке оних витезова, који пре сто година под неустрашивим Хајдуком Станојем Главашем први продреше на наше свето Косово Поље.

               Да поведем синове оних отаца, који заставу овога пука окитише највећим орденом за храброст – Таковским Крстом са мачевима! (Добијен у српско-бугарском рату 1885. године)

               Јунаци!

               Народ наш вели „Ивер не пада далеко од кладе“, или: „Какав отац – такав син!“

               Ја верујем да синови лавова неће бити ништа друго до лавови! И да ћете ви, јунаци по крви, висока уздигнута чела ову светињу нашу – показује на Заставу – пронети победоносно кроз Душаново Скопље, Марков Прилеп, Дојчинов Солун, иако изрешетану, вратити окићену венцима Славе!

               У вери да ћемо се гледати и доцније после свију искушења овако ведро, раздрагано, весело у очи, ја вас позивам да кликнемо:

               Живео Наш омиљени Врховни Комадант, Његово Величанство Краљ Петар I!“

               Живео! Живео! Живео! из неколико хиљада грла проломи се и далеко тамо разбијаше се о тврдо стење Југ Богданових дворова. Музика својим: „Боже правде…“ угуши ломљиви ехо“ (2)

                          Тако су некад јунаци спремно кретали да бране веру, слободу, истину, част и чојство. Тако су их некад водили они прави, они који су волели своју Отаџбину. Никада прави Србин не би дозволио добровољно да му они који су му убијали децу сада газе или прљају својим присуством земљу, траву, цвеће… Они нажалост то данас чине захваљујући издајницима, западним полтронима и пајацима ЕУ.

                          Зар да они који су рушили нашу Отаџбину, окупирали део српске свете земље, они који подржавају и помажу наше непријатеље слободно крстаре нашим небом, пољима, шумама, планинама… Такво нешто дозволили би само они који су своје душе уместо да дају свом народу и Отаџбини продали западној сатани. Онај ивер који је ипак пао далеко од кладе.

                           Не могу се такви назвати ни јаничарима, јер би и то за њих био комплимент. Јаничари нису својом вољом постајали издајници, њих су као нејач отимали из наручја мајки и одводили злотвори. Након одвођења они су расли ван своје Отаџбине и свог дома. Не знајући ко су им родитељи, не знајући ко су, због тога њихова судба јесте тужна. Ови данас одлично знају ко су, али им је од Отаџбине и крви предака дражи новац проклетника. Њихова судбина ће се зато тужно завршити, али није тужна јер су је сами бирали. Она је само за сваки презир.

                            Свако свој пут бира и трасира, исто тако свако мора да зна да Божја правда постоји и увек стиже. Њу нико до сада још није избегао и неће. Нека они који живе живот издајника размишљају о казни и својој судби, на нама је сасвим другачији задатак. Ми морамо јасно да покажемо да онај ко не поштује светосавски народ не може рачунати на гостопримство и овде се неће сигурно пријатно осећати.

                          Ми данас морамо бити достојни својих предака, за то није потребна некаква невероватна способност или снага. Потребна је само свесност ко смо и ко су наши стари. Ако то успемо и не прихватимо западне лажи већ своју историју и истину имаћемо и снаге и моћи за све. Ни један светосавац није слаб, није немоћан, није сам. Код оних који су спемни за одустајање, предају или издају ради се о нечем сасвим дугом – они и нису прави Срби.

         „…На једном чујем командира: Ти мораш ићи! Одговор: Али, молим Вас, Г. капетане… Прилазим. Треба извршити, лекарски преглед свију оних, који су слаби и који неће моћи да издрже предстојеће напоре. Између неколико јако ослабелих, угледам једног жгољавог, једва заруменелих јагодица – ваљда из бојазни да не буде „шкартиран“.

Шта је то? Упитах. Објаснише. Командир налази да неће моћи издржати, и шаље га комисији, али он моли, преклиње, да остане у чети, обећавајући да ће све, све издржати, па макар цркао; али да се врати дому – селу, то не!

Боље ме убите г. капетане, ја се не могу вратити!

Потапшем га по рамену, похвалим, он се зарумени још јаче, засија му око, поче да дрхти, и на моје „Нека остане!“ саже се руци, једва изговарајући : „хвала ти!“.

            Издржао је оба рата очеличио се; то беше онај гегуцави, за све време марша међу последњима. Кад год га погледах, сусреташе ме молбеним погледом, који ми говораше: Не брини стићи ћу другове док се одмарају. И стизаше на одмору. У борби је стизао и престизао; данас га краси медаља за храброст!“ (1)

                       Сваки прави Србин може, зна и уме. Не можемо и не смемо се плашити да живимо како смо живели. Никад то нисмо чинили немојмо ни сад. Не угрожавамо друге, не тражимо туђе, само своје волимо, бранимо и не дамо. То не чинимо да би другима показали некакву снагу или се гордили, то чинимо да се не би стидели као ови нељуди који су издају прихватили. Да би живели слободни и поносни. Зато не дамо ни један грумен српске земље, јер сваки део Србије у себи носи крв и сени наших предака, тиме се поносимо и ником нећемо дозволити да нас као траву на небрањеном  пољу коси.

                   Оно што нам је најважније и што нас највише боли јесте душа. Не могу злотвори то да схвате и разумеју. Што није ни чудно јер како да схвате важност онога  што никад нису поседовали и немају. А та душа која боли сваког правог Србина је наша света земља, наше Косово и Метохија. Управо је Косово отворена жива и највећа Србинова рана. То је наша вера, крст  и судилиште. Ту су српске светиње, ту је скривена српска стварност и истина. Одрекнемо ли се Косова и без душе и без вере ћемо остати. Остаћемо без највеће љубави, остаћемо без Отаџбине. Крст чојства и части тада би заменио срамни крст издајника. Осуду не би морали дуго да чекамо, на вечито робовање били би осуђени.

                      Зато морамо једни уз другог стати своју веру, љубав, колевку, крв и сени својих предака никад и никоме не предати. То што су неки делови тренутно окупирани није предаја. Када својом јачом вером будемо поново заслужили Господ ће нам и те окупиране територије вратити. Тамо где су косовски јунаци са молитвом за српство на уснама своје животе поносно давали, ни по коју цену не смемо издати. Стигла би нас онда заслужена клетва свих оних мајки, деце, сестара и одива тих храбрих Срба. Свих оних који су са поносом своју децу, очеве и мужеве на Косово поље испрачали да би своју веру и Отаџбину сачували.

                      Тиме би не само очеве и себе издали већ и своје мајке које су нам дојећи нас сваком капи млека и Свети Завет косовских јунака преносили. Примили смо тако оно најважније, српско Свето Причешће и сада га не смемо изгубити или издати. Ако смо збуњени шта или како даље сада, морамо завирити у своју душу и питати своје срце. Оно ће нам јасно речи да Србин може свакако, али као роб никако. А шта би друго сем робова били када би на својој земљи другима да газдују дозволили. Када би крв и сени предака погазили, када би у српским светињама дозволили слугама зла да господаре.

                      Отаџбина је највећа љубав. Само за издајнике и кукавице може постојати препрека да се боре за своју љубав. Какав би човеков живот био без оне праве љубави, без наше Србије. Има оних који мисле да се љубав ка Домовини може заменити некаквом другом. Такви на крају схвате да су само себе лагали, нажалост тада им је касно за нови почетак. Сви знамо колико је тешко искрено волети, али је још теже бити искрено вољен. Немојмо зато никад одбијати ону најискренију љубав своје мајке Србије. Волимо је док можемо свим срцем. Само тако ћемо имати живот вредан поштовања који смо провели искрено вољени.

(1) Топлички гвоздени пук „Књаз Михаило“, аутор Мирко Добричанин стр.16

(2) Топлички гвоздени пук „Књаз Михаило“, аутор Мирко Добричанин стр.14

99 гласовa