Да ли је Новак Ђоковић савремени српски јунак и неко кога ваља заштитити од незахвалне, незајажљиве гомиле? Да ли је то недавно упокојени ЈНА генерал Владимир Трифуновић?

Б92 на оба ова питања одговара потврдно. Ова медијска кућа је, уживајући нескривену интернет подршку своје публике, протеклих дана узела у заштиту и Ђоковића и Трифуновића, обојицу бранећи од замишљеног „просечног Србина“.

Јасно, разлози због којих би се њих двојица могли наћи на нишану „просечног Србина“ не могу бити различитији.

Ђоковић је у наводној немилости зато што је испао већ у другом колу Отвореног првенства Аустралије. Извештач Б92 из Мелбурна написао је тим поводом чланак чији наслов довољно говори: „Постао је ловина других, немојмо га и ми ловити“, а на вечито живахном порталу „деведесетдвојке“ многобројни посетиоци оставише лавину коментара сличног призвука, осуђујући оне који сада нападају Ђоковића и тиме газе преко свега што је он „урадио за Србију“.

Трифуновић је, наравно, далеко озбиљнији случај, пошто је ту реч о ратовима деведесетих, који су њега били затекли на челу Вараждинског корпуса. Историја ће овог официра неминовно памтити по његовој судбоносној одлуци од 22. септембра 1991. године, када је пристао да се преда хрватским снагама и препусти им вараждинску касарну, добијајући заузврат безбедно повлачење за свих 280 војника којима је непосредно заповедао у том тренутку.

„Да ли те изненађује да ми ни данас немамо консензус о исправности одлуке тог човека, када је одлучио да, између смрти и живота, живот одабере када је одлазио из Вараждина?“, упитала је водитељка „Кажипрста“ на Б92 Сузана Трнинић своју гошћу, на самом почетку разговора од протекле среде, 18. јануара. Гошћа је била јавности добро позната Антонела Риха, некада и сама новинарка Б92 али и РТС-а, која се, дабоме, спремно сложила са водитељком да „ми немамо тај консензус“, додајући и следеће:

„О генералу Трифуновићу ево ми сада овде причамо и нисам сигурна колико ће медији уопште да посвете пажње том човеку, који је заиста учинио једно храбро дело.“

02

НАГЛАВАЧКЕ РАСПРАВА

Трнинић и Риха су, дакле, одмах наметнуле три по њима неупитна закључака: 1) да је Трифуновићева одлука о предаји била исправна, па и одважна; 2) да је за тај чин, уместо тако природне и људске захвалности, Трифуновић од српског друштва и државе добио само осуде и прогањање; и 3) да српска гласила избегавају да најзад упознају српску јавност не само са исправношћу Трифуновићеве одлуке, него и са неправедним последицама које је генерал касније сносио. Од тога је њихов разговор кренуо. Што је, мора се приметити, помало необичан приступ јавним расправама и уопште новинарству, а нарочито осетљивим питањима као што су рат, предаја, јунаштво, правда, неправда… Ваљда би дотични закључци требало да буду изведени, односно доказани, а не да се здраво за готово узимају као полазиште у расправи.

Обртање расправе наглавачке јесте стари обичај Б92 новинара, а у овом случају, као и у многим другим, заправо им представља својеврсну нужност, зато што су сва три „закључка“ Сузане Трнинић и Антонеле Рихе уистину неодржива уколико се поближе осмотре, те никада не би могли да буду изведени и логички изграђени.

Најпре, Трифуновићева одлука никако не може бити оцењена ни као исправна, а камоли смела. У најбољем случају, она се може правдати као – изнуђена. И то само уколико су пораз и погибија стајали као једина алтернатива предаји. То опет не би значило да је Трифуновићева одлука била нужно ваљана, пошто, колико год сурово звучало, пораз и страдање могу бити оправдани са војног становишта, ако су непријатељу истом приликом нанети већи, или пак стратешки важнији губици, који га удаљавају од коначне победе.

Предаја Вараждинске касарне стога може да буде разумљива само у случају да је пораз у супротном био неизбежан, те да дотични пораз не би од хрватских нападача захтевао озбиљније и далекосежније жртве. Око ових тачака, међутим, у српској јавности никада није вођена било каква озбиљна расправа, тако да лаици, попут писца ових редова, могу само да нагађају да ли је Трифуновић збиља био у безизлазном положају, односно да ли је, спасавајући своје војнике, истовремено сачувао и хрватске нападаче, што је онда неизоставно отежало борбу осталих ЈНА војника који су се такође нашли у окружењу (а у Хрватској су 1991. све касарне биле на удару), и директно угрозило народ који је ЈНА била обавезна да брани.

БОЉЕ ДА СЕ НИЈЕ ПРАВДАО

01

Поредећи Вараждин са осталим случајевима напада на ЈНА касарне, дало би се закључити да предаја није била једина могућност за Трифуновића да спаси своје војнике. Али, чак и да јесте, то опет не значи да је, како нам натура Б92, његова одлука била – храбра. Она то напросто не може бити, јер повлачење, чак и када је стратешки корисно или мудро – а у овом примеру је јасно да Трифуновићева одлука није била повезана ни са каквом далекосежном стратегијом – никада није храбро.

Даље, Трифуновић је у Србији прошао далеко боље него што би у некој другој држави. Када је 1994. осуђен за издају, одлежао је две године затворске казне пре него што га је помиловао тадашњи председник СР Југославије Зоран Лилић. После тога се, практично до краја живота, борио да, како је говорио, скине љагу са свог имена. У тој борби је, међутим, сам подривао могућу оправданост своје одлуке, пошто је за исту износио разлоге који под милим богом ништа немају са војним питањима.

Тако је, рецимо, у интервјуима, чланцима и књигама казивао да су младићи које је „спасао“ били „сиротињска деца“, пошто су синови повлашћених били увелико измештени из подручја наступајућих ратних дејстава. Ако је то тачно, онда је ту реч о посебном проблему, који нема везе са војном страном Трифуновићеве одлуке. Склањање повлашћених синова и истурање сиротињске деце, ако је тога уистину било (а сва је прилика да јесте, мада Трифуновић мало и драматизује, пошто раних деведесетих није било сиротиње у смислу у којем је она присутна данас), захтевало би посебну истрагу о корупцији у војном врху и недоличним уступцима политичким или друштвеним моћницима – али никаква корупција не може да буде оправдање за неиспуњавање војничке заклетве у праведном рату! А рат против хрватских нападача био је итекако оправдан, што сведочења Трифуновића и оних који га бране недвосмислено доказују, чему ћемо се вратити касније.

Дакле, то што се Трифуновић накнадно хвалио како је спасао животе сиротињи, односно, да је он заправо одбио да учествује у „непотребном разарању“ и „бесмисленим ратовима“, као последицу има једино то да његова одлука о предаји касаране делује још сумњивија у војном погледу. А за професионалног војника, поготово официра, управо би војна страна сваког избора морала да буде пресудна.

У морално оправданом рату, занемаривање војних циљева зарад наводних „хуманитарних“, „пацифистичких“ или „социјалних“ потреба, представља суштински неморал, тачније, лицемерни кукавичлук. А то је нарочито недопустиво ако долази од стране професионалних војника.

У крајњем случају, ако војницима препустимо да буду кукавице, шта онда да раде глумци, певачи и остала интелигенција?!

А КОНСЕНЗУС О ХРВАТИМА?

Под три, Трнинић и Риха греше, или пак свесно обмањују јавност, када шире уверење како је, као тема, Трифуновић запостављен или омаловажаван у српским гласилима. Његова смрт од 15. јануара објављена је у готово свим средствима извештавања и није се дао приметити нити један осврт на Трифуновићев живот, а да је био неповољан по преминулог генерала. Напротив, он је без изузетка описиван као „јунак“ који је „спасао животе војника“.

Трифуновић, наравно, можда није ни заслужио да буде називан издајником. Јесу његову одлуку бранили недолични, јесте се и сам бранио недолично, али то опет не значи да није имао оправдане разлоге да тог ратног септембра, пре више од четврт века, положи оружје онако како је урадио. Требало би узети у обзир и чињеницу да су му хрватски нападачи били узели жену и децу као таоце. У олакшавајуће околности може му се убројати и колапс државе којој се био заклео на верност, па и војске којој је служио. Сигурно је да лаког избора није имао.

Али, да поновимо: одлука коју је донео никако није била храбра. Све и да је била најбоља могућа, или најмање штетна – храбра није била.

Антонела Риха, Сузана Трнинић, Б92 и остала другосрбијанска клика би, међутим, желела да нас баш у то убеди. Да је генерал Трифуновић повукао храбар потез. Упадљиво им је стало до тога да чин његове предаје представе као смелост и одважност. И раде то већ четврт века. Захтевајући од целокупне јавности да се беспоговорно сложи с њима. „Да ли те изненађује да ми ни данас немамо консензус о исправности одлуке тог човека…“

Исто би, поређења ради, било да нас убеђују да је Ивица Дачић висок. Неком је можда паметан; неком леп; неком, ко зна, могуће чак и поштен; али висок вала не може да буде.

Тако ни Трифуновићева одлука не може да буде храбра. Откад је гавран поцрнео, храброст ипак значи нешто друго.

Забрињавајуће је, међутим, колико су далеко Трифуновићеви недолични браниоци одмакли у слуђивању српске јавности, која је, судећи по интернет реакцијама посетилаца на вести о генераловој смрти, у значајној мери сагласна са Антонелом Рихом. Још је поразније колико је српско друштво далеко од сагласности око узрока ратова деведесетих, иако им је узрок буквално пред носом све ово време:

Хрвати.

Хрватски екстремизам је почетак и крај сваке приче о коренима југословенског крвопролића. Или би барем морао да буде. Случај вараждинске предаје генерала Трифуновића то и потврђује, без икаквог остатка.

НИ ДЕЦУ НИСУ ШТЕДЕЛИ

Пре него што је Трифуновић решио да положи оружје, касарна у Вараждину је пуних седам дана била под опсадом и нападима хрватских снага. Ето све истине о „великосрпској и југо-комунистичкој агресији на Хрватску“!

Уз, наравно, онај језив додатак, да су нападачи као таоце држали генералову породицу.

Отиђимо на час до донбаског ратишта, попришта још једног веома крвавог сукоба који по много чему подсећа на устанак крајишких Срба против обновљеног фашизма. Моја маленкост провела је тамо готово цело прошло лето. Разговарао сам у Доњецку често са Данијелом, једним од познатијих бораца у доњецкој војсци. Познат је, између осталог, и по томе што је у њихове редове ступио право из Кијева, где је био рођен, одрастао и живео све до мајданског преврата, када је не часећи часа појурио да брани донбаски народ од крволока оданих кијевској хунти. У Кијеву му је остало све, па и бивша жена са дететом. Када сам га питао да ли они сада имају проблема због његовог ступања у редове донбаске војске, одговорио ми је:

„Немају, зато што овде влада неписано правило да једни другима не дирамо породице. Много има оваквих случајева као што сам ја. Многи међу нашим борцима и даље имају породице са оне стране фронта, као што су и многима међу Укрима жене и деца остала са ове наше стране. Кад би неко у њих дирао, на било којој страни, кренула би освета и крви би било до колена. Срећом, нико није толико безуман да уради било шта слично. Породице се не дирају.“

Рат у Донбасу не мањка у зверствима и суровостима. Напротив, неке од прича изазивају језу чак и нама са Балкана, навиклим на свакојаке ратне грозоте. Али чељад војника, ето, тамо не спадају у легитимне мете.

У Хрватској деведесетих, међутим, ни деца нису била поштеђена.

Сузана Трнинић и Антонела Риха то добро знају. У поменутом „Кажипрсту“ су и споменули ту чињеницу да је породица Владимира Трифуновића била у рукама хрватских нападача на касарну. Како је онда могуће да Трнинић, ни Риха, ни Б92, ни остала гласила, нити једног тренутка ни не помисле да најзад проговоре истину о узроцима и поводима југословенских ратова деведесетих?!

Хрватска пропаганда о наводној „Милошевићевој агресији“ на „лијепу њихову“ и иначе је неодржива, ако ни због чега другог оно због тога што су и Фрањо Туђман, и Стипе Месић, и Јосип Бољковац, касније признали да су они били ти који су хтели рат. Али је та пропаганда посебно разобличена када се узму у обзир случајеви као што је касарна у Вараждину и породица генерала Трифуновића.

КУКАВИЧЛУК КАО НОРМА

Цела фантазија о „српској кривици“ пада у воду управо на примерима као што је касарна у Вараждину. Зато је посебно бесрамно када Трифуновићу у одбрану стају они који, попут Сузане Трнинић и Антонеле Рихе, нису спремни или способни да сагледају праве разлоге због којих је дошло до ратова и разарања деведесетих.

И зато Трифуновићева одлука, како год да је неко правда или осуђује, не може да буде храбра.

У то време, када је Трифуновић изабрао да положи оружје, храброст је била нешто друго. Ко је био храбар, тада је узимао пушку у руке и одлазио да брани српски народ од новог усташког геноцида. Таквих је било, и њима је, а не Трифуновићу, српско друштво обавезно да се одужи – макар тако што их више неће хапсити и слати у Хаг или, још горе, у Сплит, где је завршио Капетан Драган пошто му званична Србија ни на који начин није помогла да избегне изручење непријатељима које је на бојном пољу потукао до ногу.

Продавати као храброст нешто што храброст није, нити може да буде, представља чисто бешчашће. Што је такво бешчашће пустило корење у свим порама српског друштва, јесте кључно објашњење политичког и државног суноврата Србије у 21. веку.

Од Петог октобра наовамо, смењују се власти, свака кукавичкија од претходне. О нама поданицима ништа лепо не говори то што их редом трпимо, све мање и све ређе се упуштајући у ма какав облик отпора. Док кукавичлук постаје нова норма. Од људи се данас малтене очекује да поступају у складу са најускијим могућим схватањима сопствених потреба и најнезрелијим неговањем личних задовољштина.

Зато је онолико циркуски и изгледала цела ујдурма око оног несрећног воза.

Са једне стране имамо режим који је по композицији, на 21 језику, ишарао „Косово је Србија“. Узалуд. Могу и на 200 језика да испишу, свеједно. Ништа им не вреди. Све док се не сете да то исто, али на једном, српском језику, стоји у преамбули извесног списа који је ипак мало обавезнији него натписи на возу. Спис се зове Устав Србије, а све што су разним бриселским споразумима „постигли“ Дачић и Александар Вучић, налази се у јасној супротности са њим.

Чувати и спроводити Устав јесте и одговорније, и храбрије, и потребније, него слати возове за Косовску Митровицу, а онда их заустављати на пола пута. Вучићеви дежурни правдаоци убише се од тада да нас увере како је председник Владе одлуком о заустављању воза испољио не само мудрост и уздржаност, него чак и храброст, али је заправо реч о поступку који са храброшћу нема никакве подударности.

С обзиром на то да премијерову породицу нико не држи као таоце, његови поступци могу да буду само још мање разумљиви од Трифуновићеве предаје касаране у Вараждину.

КАД „БЛИЦ“ ВЕРУЈЕ ТОМИ

Са друге стране имамо… пардон, имали смо, оне који су као бајаги били стали у заштиту Устава Србије од Бриселског споразума – Демократску странку Србије. И заиста, ДСС јесте својевремено поднела Уставном суду захтев да испита најпре споразуме Борка Стефановића са Едитом Тахири, а затим и договоре које су са Хашимом Тачијем постигли и потписали Вучић и Дачић. Портпарол ДСС тих је година био Петар Петковић. Где је данас Петар Петковић? Није више у ДСС, већ у Канцеларији за Косово и Метохију, која, дабоме, спроводи управо те бриселске споразуме за које је Петковић ономад као подозревао да су противуставни!

Не само да је у Канцеларији, него има образа да држи говоре у Косовској Митровици, оним истим људима које су и Вучићева влада, и ДСС кадрови попут њега, оставили на цедилу. Да није можда и његову породицу неко киднаповао па га уцењује?

Са треће стране имамо медије, који већ данима кукају против новог рата. У јадиковању предњачи „Блиц“, који је објавио низ чланака са оштрим критикама изјаве председника да ће Србија послати војску на Косово уколико тамо почне убијање српског становништва. „Председниче, ви идите у рат, нас оставите на миру: жестоке реакције на изјаву Томислава Николића“ – тако је гласио главни наслов „Блица“ дан после Николићевог иступа.

Занимљиво је сазнање да уредништво „Блица“, ето, верује председнику да ће Србија бранити свој народ уколико буде животно угрожен. Они који имају на уму све досадашње „договоре“ Београда и Приштине, све оне неопростиве уступке које су Николић и његови политички саборци, пре свих Вучић, учинили на рачун приштинског терористичког режима, тешко да ће председниково бусање схватити озбиљно, али „Блиц“ му очигледно беспоговорно верује. Што је само по себи веома занимљиво.

Али би још занимљивије било чути како би врли уредници „Блица“ заштитили Србији одан народ на Косово у Метохији.

Да ли би га чували онако „храбро“ како је генерал Владимир Трифуновић бранио Србе у Славонији? Да ли онако како брину о преосталим Србима у Хрватској? Онако како бране ћириличне табле?

Ма нека их побију; сами су и криви, кад су се родили у Митровици, или Звечану… Је ли то логика којом би се руководили „Блиц“ и његова публика у случају шиптарског напада на четири северне општине окупиране покрајине?!

ИШЧАШЕНО СХВАТАЊЕ ЈУНАШТВА

Кукавичлук влада Србијом, и то не од јуче. Од како су Срби 1945. решили да ћутке пређу преко усташког геноцида, нешто као да није у реду са овдашњим поимањем храбрости. То ишчашено схватање се гомилало и гомилало, и тако данас, седам деценија касније, дођосмо до „јунаштва“ које се редовно огледа у повлачењу, заустављању, попуштању и предаји.

Није да Срби за све то време нису имали јунаке. Имали су их деведесетих, попут легендарног Милана Тепића који је, у истим условима као и Трифуновић, направио потпуно супротан избор. Имају их и данас, попут тог народа који упркос свему одбија да напусти Космет и препусти га шиптарским терористима. Или попут оних десетина бораца који су као добровољци осветлали образ српског оружја на донбаском ратишту.

Али да бисмо их имали и сутра, ваљало би да се најзад одупремо тој подмуклој лажи да одлуке налик оној коју је септембра 1991. донео генерал Трифуновић, представљају пример храбрости. Не представљају. Можда Трифуновић и није био издајник, али више је него сигурно да није био јунак.

Као што, уосталом, то није ни Новак Ђоковић. Он је вероватно најбољи спортиста кога је Србија икада имала, али бити јунак је нешто друго. Нешто много захтевније.

Прочитај без интернета:
96 гласовa