О руском грофу српског порекла Сави Владиславићу Рагузинском, међу Србима се до почетка ХХI века углавном знало из књиге Јована Дучића “Гроф Сава Владиславић”. Због тога сматрам да је прикладно почети писање о Сави Владиславићу цитатом из поменуте књиге великог српског песника: “Сава Владиславић је био типичан израст свога краја: оличење Србина из Херцеговине , духовног колико и душевног, гипког колико и поносног, опрезног колико и неусстрашивог, што представља карактер Херцеговаца у познатој равнотежи између његових позитивних и негативних особина, а са његовим готово јелинским осећањем мере. Србин Херцеговац значи Медитеранац више него Балканац, човек маште колико и реалист, и човек сна колико и позитивни стваралац, Владиславић је створио себи, на изласку из нашег чемерног ХVII века, велико име дипломате у једном великом словенском народу, и огромне заслуге у једном великом словенском добу. Он је и први поставио српски проблем у Русији као главни проблем Балкана.

Сава Владиславић рођен је 1668. године у селу Јасеник код Гацка у српској Херцеговини, упокојио се у Петрограду 1738. године. Када су злогласни Ченгићи нападали властелински посед Владиславића, Сава са оцем прелази у Дубровник, а његов брат Дука остаје у Требињу и од њега потиче знаменита херцеговачка породица чији је изданак велики српски песник Јован Дучић. После школовања Сава се бави трговином, где на препоруку Цариградског Патријарха Доситеја упознаје руске министре иностраних послова. Овај потомак херцеговачких кнежева био је сарадник Петра Великога, његов главни саветник по питањима православног истока и његова заслуга за јачање духовног јединства православних словенских народа једноставно је непроцењива. На Савин наговор Петар I шаље у Сремске Карловце учитеља Максима Суворова, шаље прву граматику и буквар, па тако настаје прва српска школа у Сремским Карловцима који касније постају центар целокупне српске духовности. Његовом заслугом на Руском двору је покренуто питање помоћи народима православног Балкана и током следећа два века “Источно питање” је представљало једно од најважнијих питања руске и уопште европске политике. Интересантно је да је у остваривању ове идеје био ангажован представник друге знамените херцеговачке породице, деда хероја Бородинске битке и руског грофа генерала Михаила Милорадовића, који је на препоруку Саве Владисавића са царском граматом Петра Великог у Црној Гори и Херцеговини промовисао позив балканским хришћанима на заједнички рат против Турака. Сава Владиславић је у чувеној Полтавској бици која је била својеврсна вододелница, јер би била сасвим другачија  историја (и нимало ружичаста за православне Словене) да су Руси изгубили ту битку. Сава је био главни интендант руске армије. Поред тога, захваљујући својим разгранатим трговачким везама, Сава је одлично познавао подмитљиву психологију турских великаша па је тако руски двор захваљујући њему, често имао на столу прворазредне обавештајне информације, те се Сава сматра и оснивачем руске војне обавештајне службе. Гарантовао је Цару Петру да се Турци неће умешати у сукоб Руса и Швеђана у Полтавској бици, па је Петар могао растеретити чување руско-турске границе. У светлу издаје малоруског хетмана Мазепе који је уочи битке са војском прешао на страну Швеђана (није чудо да је овај руски Јуда национални херој данашњих украјинских нацифашиста), ова инфромација је била од огромног значаја за исход ове изузетно важне битке за читаву историју Европе. После те битке имање издајника Мазепе добија управо Сава Владиславић. У својству личног изасланика Петра I, Сава је водио преговоре са Венецијом, Дубровником, Далмацијом и Римом, одакле је доносио велики број мермерних статуа за Летњи врт Петра Великог. Најпознатија је Таврическа Венера која се данас налази у Ермитажу.

У првој деценији овог века једна група српских патриотских ентузијаста и русофила, углавном пореклом Херцеговаца из Новог Сада, као и директних потомака Савиног оца из породице Вукомановић, покренула је иницијативу да се у Сремским Карловцима подигне споменик грофу Сави Владиславићу. Захвалан сам Господу што сам се у ту дивну причу око подизање споменика овом српско-руском великану некако и сам укључио, па могу са посебним задовољством рећи да сам са овим дивним људима учествовао и присуствовао откривању споменика грофу Сави у Сремским Карловцима, потом у Савином родном месту Гацку и на крају у Шлисебургу покрај Петрограда, градићу на  руско-финској граници где су се први пут срели гроф Сава Владиславић и Руски Цар Петар Велики. Данас већ имамо још неколико књига о Сави Владиславићу и један снимљени дугометражни филм познатог српског редитеља и ерудите Драгана М. Ћирјанића.

У оквиру манифестације подизања споменика грофу Сави Владисавићу (у изузетној организацији “Центра националне славе Русије”), у чувеном Ермитажу у Петрограду, одржана је свечана академија посвећена делу овог великана. О Сави Владиславићу је том приликом говорило неколико истакнутих научника и мислим да поједине мисли изречене на овом скупу много више говоре о Савиној личности од било каквог хронолошког описивања његовог живота. Истакнути научници су бираним речима и са искреним дивљењем истицали различите стране знамените Савине личности, али оно што је рекао сарадник Руске академије наука (РАН) Владимир Мјасников, аутор књиге о Сави Владиславићу у Русији, било је толико пријатно за српске уши да се не заборавља до краја живота. Мјасников је рекао отприлике следеће: “Цару Петру је у тим тешким историјским околностима била потребна једна грандиозна, свестрана и свеобухватна личност. Такве личности није било у целој Русији и Бог је послао овог Србина на службу Русији”. Заиста је тешко наћи бољи комплимент за овог нашег великана.

Оно што је интересантно и што су руски научници приметили током поменутог скупа у Ермитажу (посебно је у свом излагању то истакла ректор Петроградског универзитета Људмила Вербицкаја, говорећи о Сави као врхунском професионалцу на различитим поприштима), јесте чињеница да је Сава верно служио два руска цара и две царице, потпуно супротних карактера и нарави. Виктор Петраков је истакао да је Сава Владиславић био човек несвакидашњег, енциклопедијског знања и да је из његових записа његов руски језик тако леп да ни врхунски лингвисти не могу да поверују да он није по рођењу био Рус него Србин. Познати српски историчар др Славенко Трезић, садашњи амбасадор Србије у Русији, на том скупу је истакао да је Сава за своју верну службу добио велики број одликовања, грофовску титулу, све до ордена благоверног кнеза Александра Невског. Терзић је истакао и да је Сава као врхунски геополитичар истакао идеју о неопходности изласка Русије на Црно море и Петар Велики је кренуо на реализацију те идеје.

Тешко је побројати све области државничког, друштвеног и културног живота тадашње Русије у чијем је побољшању и промоцији Сава дао свој лични допринос. Био је иницијатор ковања бакарног новца у Русији, суштински је допринео образовању младог руског дворјанства, развоју руске флоте, развоју трговачких и дипломатских веза Русије са многим европским земљама. Практично је био творац “Степског уложенија” као основног закона Сибира, а саставио је и “Упутство за граничаре”, државни документ који је регулисао односе између руске владе и сибирских народа. Огромне заслуге за много боље функционисање руског царског буџета такође спада у заслуге Саве Владиславића. Превео је са италијанског на руски језик Орбинијево дело “Краљевина Словена”. Међутим, интересантан је још један грандиозан допринос овог великана руској култури. Управо је Сава Владиславић откупио из ропства од Турака етиопског роба Ибрахима Ханибала, деду највећег руског песничког генија Александра Сергејевича Пушкина и довео га на двор код Петра Великог. Тако је овај Србин из Херцеговине задужио руску и светску књижевност, јер без њега не би било ни Пушкина, највећег песничког генија Русије.

Врхунац дипломатске активности Саве Владиславића одиграо се на огромном пространству Азије, када је “Владиславића посланство” после трогодишњег преговарања (1725-1728) потписало чувени Кјахтински споразум којим су дефинисане границе између Русије и Кине. Тим споразумом су ојачани трговачки односи две земље, а колико је значајна била та мисија Владиславића најбоље говори податак да од тада до данас Русија практично није имала ратних спорова са Кином. Мало наших људи зна да захваљујући управо јунаку наше приче, наш народ вежу дубоке духовне везе са далеком руском републиком Бурлатијом и градом Кјахтом. Наиме, град Кјахту је основао 1727. године управо наш знаменити земљак, пошто је на реци Кјахти 1728. године и озваничен “Бурински споразум” из 1727. године, којим су од стране Царске Русије (коју је заступало “Владиславића посланство”) и Кинеске Царевине, утврђене границе између ових држава. Те границе су ево скоро 300 година непромењене до данас. Пре Октобарске Револуције град се звао Тројицкосавск и представљао је богати руски центар на путу трговине чајем. Због своје несвакидашње лепоте, Тројицкосавск су звали “Венеција на песку”. Интересантно је да су чак и у Русији многи људи мислили да је град добио име у славу свете Тројице и њеног оснивача, Србина из Херцеговине, Саве Владиславића Рагузинског. Међутим, Сава Владиславић је град посветио свом небеском заштитнику, Светом Сави српском. Данас, благодарећи напорима свештеника из Кјахте оца Олега, почиње обнова прилично руинираног Тројицко-Савског храма у Кјахти посвећеног Живоначалној Тројици и Светом Сави Српском. Отац Олег је у мају 2014. године посетио Србију и Савину Херцеговину и на дан спаљивања моштију Светог Саве  српском Патријарху у храму Светог Саве у Београду поклонио копију чудотворне иконе “Посредница за грешне”. Он је тада истакао да се залаже да се граду врати његов првобитни назив Тројицкосавск, који је промењен у комунистичким временима:  “Грешно је заборављати своје родитеље, учитеље, добротворе. Грешно је такође и то што смо ми заборавили и свог небеског покровитеља – Светог Саву Српског. Кроз 13 година навршиће се три века како је његово име било дато нашем граду. Данас на жалост нема знакова његовог духовног и физичког присуства у Кјахти, осим две иконе… Било би добро да уочи тровековног јубилеја граду вратимо његово законито, Богом дано име, а нама свима, моћног наставника и заступника пред Господом, Светог Саву Српског”.

Ове речи свештеника братске РПЦ сведоче колико нас и данас са руском браћом спајају непролазна дела наших великих предака. Сава Владиславић и Свети Сава Српски као његов небески заштитник и данас спајају и уједињују српски и руски народ. На крају текста о овом великану српског и руског народа, наводимо поруку која можда уједињује све горе речено о грофу Сави Владиславићу, поруку која више од свега говори шта је заправо била кључна карика у овако колосалном доприносу овог Србина руској државности и култури. Ту поруку је уочи свечаног откривања споменика Сави Владиславићу изрекао руски свештеник у далеком Шлисебургу, после одслуженог молебана овом великану: “Најзначајније везивно ткиво Срба и Руса је наша заједнича вера Православна”.

42 гласa