Век после Великог рата све се тајне знају, детаљи се њихови као мозаик пажљиво уклапају у националне историје учесника, тумачећи државничке и војне одлуке, са обе стране фронта. Србија, као суверена национална држава, није допустила ником да је користи за искључиво своје стратешке циљеве, била је трн у оку и појединим савезницима и непријатељима, те се многе њене тајне још крију у сефовима некадашњих великих сила.

Подршка српском националном програму велике и моћне православне Русије, плашила је господаре рата у Бечу, Берлину и Лондону, из разлога што народ српски живи до Јадрана, а то је море кључ топлога Медитерана, уз копнене путеве балканске, преко српских земаља.

Балкански ослободилачки ратови угрозили су планове моћника који теже газдовању туђим земљама, па црно-жута монархија хитро планира затирање Србије као Пијемонта свих Словена, уплашена од пробуђених словенских народа у самој себи.

Не мањи страх осећа и „острвско краљевство уједињено“, згрожено од могуће појаве руске царске морнарице на плавом Јадрану, када се заврши процес неминовног на Балкану.

Тако се сложише интереси две велике империје са вечним интересом Ватикана, те поче изнова закулисна игра препорукама „усрећитеља српских“.

Век после, Србији не недостаје „добронамерних усрећитеља“, али јој недостаје српских земаља и Срба, који страдаше у ратовима и разарањима две заједничке државе, које су стварали Срби а разарали агресори уз помоћ „католичке браће“, час као еуропејаца, час као коминтерноваца.

Промене на српском престолу почетком прошлог века, оживеле су изнова идеју заједничке Отаџбине као извесне судбине, и пробуђени национални дух нескривено обузе све Србе.

Презирући српску војску и презирући њене могућности, ипак су здружени непријатељи пажљиво и системски проучавали све потенцијалне опасности по себе у извесном будућем рату. Они већ 1905.-е уочавају деловање групе младих чиновника у српском министарству иностраних и унутрашњих дела, као и граничних официра главног генералштаба. Брине их да ова хомогена група размењује сазнања са руском царском обавештајном службом (по одобрењу српског председника владе!) о будућим противницима својим, што је постало евидентно током закулисних игара у руско-јапанском рату 1904/5.године.

Као покретачку личност ове групе, обе велесиле означише Драгутина Димитријевића-Аписа, већ експонираног учесника у мајском преврату 1903.-е године.

Тада је најжешћа последична реакција тога чина чак и прекид дипломатских односа, уследила не случајно, од „острвског краљевства уједињеног“.

Вековна нетрпељивост спрам Русије још из времена Петра Великог, допринела је изразито антисрпском политичком усмерењу острвске империје, током века ослободилачке борбе српског народа од османлијског окупаторског јарма.

Модерно осмишљена обавештајна служба која је служила искључиво државном интересу Србије, узнемирила је све потенцијалне противнике њене.

У проценама, оценама и ставовима тадашњег министра иностраних дела Милана Миловановића-Балачка, видео се филигрански рад те службе, а његови смели међудржавни потези у сложеним играма великих, одвијају се искључиво у корист српског народа.

Усклађеност његова са иступима руске државе је евидентна, те страх од ових младих српских патриота поприма неслућене размере, а реакција „црно-жуте“ монархије постаје први пример планске глобалне сатанизације целога једнога народа у тадашњој Европи.

Бечка дворска канцеларија ангажује новинара-дописника из Земуна, као „независног извора“ да истражује српску политичку сцену у Београду.

Дописник се ослонио на „добре познаваоце“ односа, бивше сараднике династије Обреновић као своје „објективне“ изворе. Он почиње приказивање српског народа као реметилачког фактора у Европи коју угрожавају ти „прљави православни балканци“, што са осцилацијама својим траје до данашњих дана, попримивши чак форму научно доказане „истине“.

Век после, наследници критичара националних стремљења српског народа, као „европски Срби“ примају „јудине паре“ у НВО, а страни „експерти“ упорно преврћу архиве некадашње „претече мултикултуралне и мултиконфесионалне ЕУ, оживљавајући проблеме које су сами стварали на брдовитом Балкану, како би њиме и газдовали.

Европом и Балканом прохујаше у прошлом веку два тоталитаризма, наневши немерљиву штету руском и српском народу, који се још и данас опорављају од њиховог страшног учинка.

Разни „усрећитељи“ упорно ометају историчаре да истраже стварну позадину тајни које морају да се расветле, за добробит националну и корист искуствену, у будућности.

Српски историчари дугују свом народу тајну гроба на Зејтинлику, где још увек почивају кости Драгутина Димитријевића-Аписа, човека, који већ век један плаши разне „усрећитеље српске“, својим радом за добробит народа свога, а против непријатеља, који нису бирали средства да затру српску државу и раздробе њен народ, по регијама замишљене визије „претече ЕУ“.

На монтираном процесу у Солуну, који се одвијао под покровитељством савезника, суђен је у часу када је заједнички непријатељ успео Русији да наметне „усрећитеља у финском вагону“, који ће срушити темеље те православне царевине.

Идеалиста, који се одупро политичарима и бившим колегама-завереницима, који презреше национално-ослободилачку идеју, зарад личне користи.

Вешти оперативац („мајсторска плетиља Балкана“) који је сметао планерима будуће „вазалне Србијице“ у понуди која се не одбија, остао је једини на ветрометини великих сила, у часу изгибељи руске империје.
Да се освети краљу Александру I. Карађорђевићу, „рехабилитоваће“ га КуК štabs-feldvebel Јosip Broz (Tito), како би се наводно умилио Србима али му кости неће пренети у Београд, плашећи се настанка новог „Жерајићевог гроба“.

Почињући мучну борбу за научну валоризацију улоге Србије у Великом рату, историчари дугују српском народу стварну истину о тако званим видљивим утицајима на Солунски процес, и „постојећим доказима“ о улози Србије у Сарајевском атентату.

Лагање, и своје и светске јавности, као домаћи задатак проводе „објективни историчари“ у некадашњој „претечи“ ЕУ, али и изабраници са „коца и конопца“ у некадашњој заједничкој држави. Током протеклог века лагало се о Драгутину толико, да је израстао у дежурну фигуру за поређење свих терористичких група, покрета и организација, у Европи и шире.

Државни чиновник тачније заклети војник, на специфичан начин бранио је свој народ и Отаџбину од непријатеља, злочинаца, кољача и мародера, из околних земаља.

Већ читав век нико од тих „објективних историчара“ не објави ни један рад о њиховим стварним злочинима над Србима, али зато објавише томове измишљених злочина, комбинација и планова мајстора Драгутина, главног кривца (по њима) што Србима сунце излази на Истоку. Горостасна фигура његова, плаши духом својим и данас, разне планере за „усрећивање Србије и њеног народа“ јер још верују да је легендарни Антеј (да добије нову снагу сваког пута, кад додирне земљу своју драгу)!

Изјава актуелног министра у влади Србије јавно обзнањена при посети Зејтинлику, остала је без коментара и страних и домаћих „усрећитеља“, потпуно затечених намером суверене државе да исправи неправду нанету свом заслужном сину.

Негде у архивама моћних служби некадашњих великих царевина и краљевина, чекају истине (под вековном наслагом патине) о стварној улози, учинку и евентуалним потезима (ако их је уопште и било!), највећег српског играча „игара без граница“, али и родоначелника модерне школе специјалних операција у српској служби, коју прихватише и преузеше и многи велики.

Током прошлог века, у два наврата окупације Србије, стручњаци КуК и Немачке, претурали су у надлештвима државним „папире који не горе“, све упорно трагајући за његовим скривеним тајнама, али узалуд.

Време је да српски и руски историчари помно претуре у свим архивама код себе, за записима његових некадашњих најближих сарадника, који још увек чекају светлост дана.

Плаше ли ти записи „усрећитеље“ толико да нико не сме да коментарише ову министрову иницијативу, или је нека невидљива рука најпре отресла прашину са тих папира, па потом потегла иницијативу за достојним повратком у Отаџбину њенога сина, невидљивог путника-намерника, који је увек путовао „стазама и богазама“ обичним смртница незнаним, али потомцима хајдука, ускока, четника, добро знаним.

Повратак његов биће празник за све оне знане и незнане посленике на невидљивом послу одбране своје Отаџбине, од зла окупаторског, било тврде било меке окупације, која је Србима на њихову жалост веома добро знана.

Пуковника ће можда сачекати и модерна српска служба, као свог заслужног претечу, који остави многобројне примере „занатског умећа“ као основни школски уџбеник, из ког су и претече „каубоја“ училе други најстарији занат на свету.

Можда су научили и његово правило радно, да је припадник српске службе само слуга рода свога, а не најпре сарадник разних експертских дружина туђих служби, које од петооктобарске демократске промене ударише бивак и разапеше чадоре у земљи Србији, као харачлије уз царске друмове! Земан је да покупе крпице своје и одлепршају ко птице селице, које су само мало предахнуле на путу своје даље неминовне селидбе.

Нека оставе најзад домаћине да сами газдују на својој земљи, служећи свом народу, на путу њего вог напретка и бољитка.

При погледу на његову слику у надлештву (заслужио је!) заиграће дамари код многих, на овај или онај начин, док им на уму буде мисао … „САМО ВАС ПОСМАТРАМ“…

„Жерајићев гроб“ – место тајне сахране српског револуционара, атентатора на КуК намесника Варешанина у окупираној БиХ, где се Гаврило Принцип заветовао за свој патриотски чин.

Прочитај без интернета:
33 гласa