Увијек је проблем говорити о Сребреници. Чини се да је генерал Радиновић дао правни оквир који је прилично инспиративан – да можемо говорити о злочинима који су се непобитно десили у јулу мјесецу ’95. године који су почињени према Бошњацима. Тај злочин је био посебан. Посебан по томе што је ријеч о масовним убијањима у једном релативно кратком времену, на једном релативно малом простору. Али, као што рече пуковник Шкрбић, истина је и цијелина. Је ли то сва истина дата о Сребреници? О томе желим да говорим, о осјетљивој теми која увијек изазива негативне реакције, па чак и овдје у Београду. Ево читао сам ваше Е-новине и Петра Луковића, плаћеника и лудака, који нашу дебату назива „дебатом на коју су дошли кољачи“.

Каже да смо ми кољачи којима смета Сребреница.

Ја заиста, ношен и том чињеницом, покушавам бити дистанциран од било каквог багателисања, негирања онога што јесте био злочин. Дакле, током тих девет или десет дана десио се злочин. Али то није сав злочин у Сребреници.

Злочини су се дешавали у Сребреници од почетка ’92. до ’95. Да ли је у тим злочинима убијено 1300 или 3100 припадника српског народа, и спаљено 12 или 19 села то је битна чињеница за сваку жртву ако тај злочин није верифициран, није евидентиран, ако се негира. Дакле, то је злочин који је некажњен и који се негира.

То је други додатак истине о Сребреници, да су тамо од ’92. до ’95. чињени страшни злочини према српском народу.

А злочин који се десио у јулу ’95. није пао сам са неба. Он је имао један предтекст и једну припрему. Али ни то није сва истина.

Хоћете ли да причамо о Сребреници као да је Сребреница нешто што је дошло са друге планете и што је потпуно одвојено од цјелокупног рата у Босни и Херцеговини? Али Сребреница је рат за себе, јер је Сребреница само дио једног општег рата који је на другим тачкама имао исте такве злочине који су били потпуно посебни, који су били специфични по бруталности. Ја говорим о злочинима на Озрену.

Озрен је подручје које је површином приближно, тај дио Озрена то је, ја бих рекао једна трећина Озрена. Озрен планина представља 2% Босне и Херцеговине. Замислите једну планину која је потпуно насељена искључиво српским становништвом. Замислите њену једну трећину на којој живи 42 хиљаде Срба, на којој имате готово 10 хиљада стамбених јединица, а од којих је 5 800 потпуно спаљено и уништено. Ако имате стотине вјерских објеката сви су спаљени и уништени. И замислите да те злочине чине припадници одреда Ел Муџахедин, неко ко је дошао из Сирије, из Алжира, неко коме командује неки Абу Мали, неко коме је безбедњак главни Ејман Авад, неко коме је Шејх ул Ислам или главни духовни вођа Имад ал Мисри, и да они крену да уништавају једну трећину Озрена, да најмање преко 300 људи буде брутално искасапљено, и да то буде са најмање двије камере све снимљено, документовано. Када данас гледате Хенинга и Фолија како им одсјецају главе на пјеску Сирије, немојте да заборавите и ове главе које су одсјечене на Озрену. Тим прије јер је Хашки трибунал то потврдио.

Хашки трибунал је, водећи два предмета о том посебном злочину, осудио на затворску казну генерала Расима Делића, команданта армије Босне и Херцеговине, Изетбеговићевог команданта, за командну одговорност и доказао му 92 убијена лица, од којих су 66 Срби, а 28 Хрвати из Малина и Бикоша.

Али то није био једини предмет, дакле, вођен је и предмет против његовог начелника Генералштаба, Енвера Хаџи-Хасановића, и пуковника Амира Кубуре, који је командовао Седмом муслиманском бригадом. И они су одговарали за двадесетак мртвих у Подбрежју, за десетак мртвих у Музичкој школи, за 15 мртвих у Орашцу, за четири мртва код Травника у Мехурићима и тако даље. И добили су пресуду, пет година, па је то преиначено на три и по. Тај злочин је потврђен, али нико никад из одреда Ел Муџахедин није одговарао. Оно што овај злочин чини посебним јесте да се по први пут сусрећемо са бруталним одсијецањем глава и војницима и цивилима, и то потврђују налази вјештака.

Позваћу се на Сабиху Бркић Силајџић, Бошњакињу, која је вјештачила 15 лешева пронађених у кампу Каменица. И констатовала је да су сви лешеви без главе, да три леша немају по једну руку, а да су сви они који имају и руке и ноге били везани танком жицом. И то своје вјештачење доставила је Хашком трибуналу управо за ове процесе о којима сам говорио. И то је посебан злочин.

Посебан је и по томе што је та јединица одреда Ел Муџахедин из рата у Босни и Херцеговини изашла са 1774 војника. Имамо евиденцију из фебруара ’96. Знате гдје су се смјестили ти војници? У српско село Бочиња, управо у центру Озрена, и у центру подручја које се зове Криваја. Дакле, све приче о премјештању становништва на Вогошћу – то је био мамац који је Изетбеговић давао људима из Сребренице. И о томе говори Хакија Мехољић, први безбедњак Сребренице. Он каже, Алија нас је питао шта мислите о томе да се преселите у Вогошћу. Не, од почетка је постојао политички договор да се преселе на Кривају и зато је операција која се водила у Сребреници звала операција „Криваја 95“, иако у Сребреници нема никакве Криваје, иако тамо никада Криваја није била, иако је Криваја ријека и подручје којем је центар град Завидовићи, односно Возућа, у којој живе искључиво Срби.

Неко је тамо сједио у политичким круговима и цртао мапе, планирао помјерање становништва, правио неке визије и онда је ствар измакла контроли. То је у ствари измакло контроли војсци Републике Српске и рецимо Бошњачкој армији, али није измакло контроли ономе који је био креатор ових процеса. Дакле, да ли су актери Сребреничког злочина, ма о ком злочину ми говорили од ’92. до ’95. или оном у седмом мјесецу ’95. само Бошњаци и Срби? Јер имате још неких актера који директно утичу на процесе, који договарају одређене акције и покрећу их.

Да илуструјемо: баш сада 300 људи може изаћи и заиста жељети мирне демонстрације овдје у Београду, и заиста ићи са најбољом намјером. Креаторима је довољно да вам ставе петорицу људи који знају шта хоће, а хоће да буде крви, хоће да буде нереда, хоће да ви будете изманипулисани. Тако се десило и у Сребреници. Да ли је то резултат договора Клинтон-Ширак, да ли је француска обавештајна служба понијела највећи терет чињења да Сребреница буде крвава, да буде егземплар, да буде злочин без преседана? Да ли је то десети диверзантски одред или пук са француским легионарима странаца? Да ли су то Шкорпиони? Да ли су то нека тамо лица која су се побринула да ствар мало измакне контроли? И да се то сними камерама. Дакле, кад то измакне контроли, ми то морамо снимити да се види да је измакло контроли и онда, ево вам проблем, ево вам кривица, ево вам оптужба, и ево вам вјечна стигма за читав један народ.

Зашто је то урађено? Да ли је сама Сребреница у овој причи битна? Да ли је Сребреница центар свијета и да ли се све то ради због Сребренице? Или је Сребреница само методолошки постулат притиска на Србију, на српски народ, на Републику Српску? Да ли је, уместо тога, циљ ове пресуде геополитика, промјена граница држава, уништавање Републике Српске? И то је и пуковник Шкрбић рекао: „Да, јесте, јесте то је циљ, али ко је мета“? Може ли се уништити Република Српска са оваквим политичким вођством у Републици Српској, са предсједником Додиком? Не може. Значи, ко је онда мета – мета је Додик. Док сједимо овдје, док разговарамо – знајте да је мета Додик. Додик је незгодан свједок и Бакиру Изетбеговићу и лидерима у Београду. Незгодан свједок. Он показује да се може ударити шаком у сто, ако је то интерес народа. Он показује да се може бити громобран, да се може понијети терет државничке одговорности иако не управљате у правом смислу државом, али знате да сте одговорни за тај народ. Дакле, цијела ова прича сада, цијели овај пројект почео је системским дијеловањем, кроз предизборно инсталирање подобних Срба за такозвану реформску агенду која ће се спроводити, а то је америчко-британска агенда. А Британци и Нијемци су најпознатији пријатељи српског народа, кроз читаву историју. Је ли тако?

Ми овде говоримо о једном директном антисрпском концепту, говоримо о циљевима, говоримо о такси. Да ли постоји неки народ у Европи, да ли знате неки народ који је, ношен идејом широм и већом од своје националне идеје, донео слободу и неким другим народима и пустио их после да мирно праве своје државе? Па како се онда десило да мој народ, да Бошњаци изгубе осјећај за нацију, за националну свијест? Како се десило да прихвате понижавајућу улогу једне вјерске групе која не зна шта је држава, која не жели да зна историју, која не расправља о властитим етичким коријенима и која вјерску свијест надређује националној свијести?

Када је то почело? Кључно питање је, када смо ушли у тај процес? Ја сам свиједок и тих политичких процеса и распада Југославије. Али, чини ми се да је та идеја почела и мало раније. Она је почела Другим свијетским ратом и идејом да се прави такозвана Ханџар дивизија и да се под покровитељством Њемачке, односно Независне државе Хрватске, формира аутентична вјерска полиција, односно вјерска бригада, вјерски одред коме ће командовати нико други до јерусалимски муфтија. А иза те идеје је стајало Муслиманско братство. А шта је данас оно што ми говоримо о терористичкој претњи у Босни и Херцеговини – ако то није Ал Каида или исламска држава са политичким радикализмом Муслиманског братства?

Дакле, та идеја је кренула тада. Она се наставила у недјелима. Не могу то назвати дјелима Алије Изетбеговића. Она се наставила Исламском декларацијом. Па замислите само реченицу у Исламској декларацији која каже да муслимани спавају, да су босански муслимани заспали, и да се народ који спава само ударцима може пробудити. Ето вам Сребренице као ударца.

И зато политичким елитама у Сарајеву, зато Бакиру Изетбеговићу треба тај ударац за који ће бити криви Срби, и за који ће бити искључена кривица Алије Изетбеговића.

Алија Изетбеговић који, по изласку из затвора, жели да оснује политичку странку има само једну државу која се промовише и функционише као исламска република. И одлази знате гдје? Он одлази у Иран. Данас када погледате сукоб шиита и сунита који траје готово 14 вијекова, чини вам се сулудим: како се десило да босански муслимани, који су сунити ханефијског месхеба, матуридијског акаида, дакле, како се десило да они буду пријатељи са шиитима и да Алија Изетбеговић постане важан обавјештајац и сарадник иранске тајне службе? На то му је, у рату, указао Мустафа Церић и тада долази до лаганих заокрета према саудијском вехабизму, према турском, не отоманском, концепту, и наравно задржана је сарадња са овим иранским концептом такозваног политичког дуализма и ислама и републике.

Оног тренутка када су западне силе то дозволиле, оног тренутка када су од Босне и Херцеговине направили центар свих терористичких операција у свијету и када је то трајало 10 година, пазите, тог момента Бошњаци су прихватили ту понижавајућу улогу. Кад погледају Додика који самостално донесе политичку одлуку, који каже међународним званичницима да нешто могу или да нешто не могу, који каже да постоји нешто важније од његове политичке судбине – онда и они знају, онда су и они свијесни понижавајуће улоге коју су они намијенили свом народу. Дакле, и нама.

Пазите, ја сам на маргини ових процеса, ово је маргина мога дјеловања и интересовања. Био сам у рату, учествовао сам у армији Републике Босне и Херцеговине, био сам тамо, све знам, све ми је јасно. Видјео сам процесе кад су се они дешавали. Био сам свијестан, дакле, процеса онда док су се они дешавали и у рату, и послије рата и прије рата.

Оно што је сада видљиво, када погледате документацију дјеловања одреда Ел Муџахедин – ето вам прве војске Ал Каиде, ето вам најозбиљније војне формације која 10 година организује терористичке нападе у цијелом свијету. Погледајте терористички напад на америчку војну базу Дахран. Њу организује први командат одреда Ел Муџахедин, Шеик Абдул Азиз Барбароса. У тој бази убијено је готово 80 америчких војника, а рањено 400 људи. Погледајте већ наредну годину, 1996. Рат је завршен и почињу терористички акције. Оне се организују из Босне и Херцеговине. Њима управљају људи који су водили тадашњи одред Ел Муџахедин. Абу Мали организује напад на амерички разарач УС Коул директно. Имате документа тајне службе Алије Изетбеговића, АИД, који кажу „да тражимо слику Абу Малија да видимо гдје је, гдје се налази“. Абу Мали је добио дипломатски статус у дипломатској мисији при Уједињеним нацијама, представља Босну и Херцеговину и има име Халид Ћатић. То је човијек који има пет идентитета. Он је заправо Абдел Кадир Мохтари, поријеклом из Алжира, добио је држављанство Босне и Херцеговине као Халид Ибен Абдулах, а онда је отишао и постао Халид Ћатић, да би послије мијењао име у Сенад Абид Ћатовић. И тај човијек организује напад на амерички разарач УС Коул, гдје гине 19 војника, а 60 је рањено.

Иду напади на Дар ес Салам. Иду напади на Најроби. И долазимо на крају до 11. септембра. Главни организатор 11. септембра је Халид Шеик Мухамед. Њему се суди у Гвантанаму. Тај човјек има босанско-херцеговачко држављанство под именом Ел Мухамед Халид. Главни оперативац те акције, Мухамед Ата, има три идентитета и три ријешења о држављанству под различитим именима у Босни и Херцеговини. Два пилота, један који се забо у Пентагон, други који се забо у Свијетски трговински центар, Навап ел Хазми и Халид Ал Митах, имају босанско-херцеговачко држављанство.

Али БиХ држављанство има и главни инсајдер, који је исто жив: Ремзи Бинал Сиби. Човјек из организације Лашкарета иба долази, од некуд га доводи са неким имиџом и онда је он главни свиједок како се све ово одвијало. Али то није ни за америчку јавност а поготово не за нашу, па се о томе суди у војној бази Гвантанамо. Суди та такозвана војна комисија, и то је медијима данас недоступно.

Свих 19 извођача тог терористичког напада је званично погинуло. Међутим, ми смо послије двије године нашли петорицу да су живи и да су или адвокати или љекари и да немају везе с тим, али смо трагајући за сликама, за идентитетима видјели колико су подаци које је ЦИА тада дала били погрешни и нетачно презентирани.

Овдје сада говоримо о једном циклусу у који су Бошњаци себе увукли. Дакле, прво су вас бомбардовали радикалним идеологијама, довели су вам ратне ветеране из Авганистана, пустили су вас да правите злочине, пустили су вас да уђете у коло заштите тих злочина. И онда су вас уцјењивали због тога они који су све то организовали. То је америчка политика, то је енглеска политика.

Ми немамо државу. Да ви имате државу или да је ми имамо, истог момента би британски амбасадор добио ногу у дупе због овакве резолуције. Каква резолуција. Истог момента.

Желим да вам скренем пажњу да главни шеих одреда Ел Муџахедин Имад ал Мисај данас живи у Сарајеву. Тај човијек је осуђен. Отиђите на Гугл, изгуглајте га, нађите његов податак и видјећете да је човијек извршио и организовао терористичку акцију напада на западне туристе у Луксору, древној египатској туристичкој дестинацији. Добио је 10 година затвора због тога. Наша држава га је 2001. испоручила Египту. Одлежао је осам година. Чим је Мубарак пао и њега су пустили. То је главна личност Муслиманског братства у Европи. То је особа која је написала уџбеник вехабизма за босанске муслимане. Написао га је у рату, ’93. га објавио. Књигу која је постала обавезујући војни документ, а она се зове „Схватања која треба промијенити“. Замислите да су Бошњаци посумњали у себе и у свој однос према властитој вјери и замислите да су довели неке ретардиране терористе, насилнике који ће их подучити која схватања они требају промијенити у својој религији. Дакле, та особа живи у Сарајеву, та особа има држављанство Босне и Херцеговине и зове се, по нашим документима, Еслам Дурмо. Једно вријеме је носио име Еслам Фарагала Дурмо, сад је промијенио име па је сад Еслам Дурмо. И он је био главни шеих одреда Ел Муџахедин.

Имате другу личност, Ејмана Авада. Ејман Абдулрахман Авад је припадник Муслиманског братства Сирије, Сиријац, главни безбједњак и обавјештајац одреда Ел Муџахедин. Кад гледамо извјештаје са командног мјеста Трећег корпуса који је руководио операцијом Возућа, кад видимо да Ејман Авад и Абу Мали контактирају генерала Сахиба Махмуљина, команданта Трећег корпуса и његове људе, и траже одређену подршку и учествују директно у борбеним операцијама и пробијању линије на Возућу ми онда видимо да тај одред, у ствари, испуњава опште политичке циљеве и принципе политике из Сарајева.

Али то није све, то није цијела истина. Истина је да је бомбардовање Возуће, релеја Краљице, кренуло 1. септембра од стране НАТО-а. Да је НАТО из трећег покушаја срушио највећи радио релејни репетитор на Озрену, Краљица. Да је, када је дошло до прекида комуникације, 10. септембра кренула офанзива на Возућу. У пресуди Расиму Делићу пише овако: убијања Срба, касапљења, брутална одсјецања глава кренула су 11. септембра – пазите 11. септембра симболично. Дакле, имате НАТО у ваздуху који до 20. септембра бомбардује српске положаје. А имате доле муџахедине који одсијецају главе. И то 11. септембра крећу убијања, и трајаће до 24. децембра. То пише у пресуди Расиму Делићу. Кад погледате датуме онда кажете: па чекајте тамо су одсијецали главе 25 дана послије потписаног Дејтона. И то су снимале камере.

Када погледате стенограме, транскрипте телефонских разговора, постоји једна сложена безбједносна операција коју је водила служба државне безбједности Зеница. Она припада центру служби безбједности. На челу Центра је један злочинац који данас предсједава Парламентарном скупштином Босне и Херцеговине, Шефик Џаферовић. Његова служба га информише, сваки дан. Имамо све те транскрипте, све их имамо. Замислите кад у транскрипту прочитате – заробили смо педесет и пет Срба.

Изет Карахасановић свиједочи у Хагу о томе и каже: ја сам наишао случајно и потрчао сам и све сам их евидентирао и узео сам сва њихова имена и дао у рукопису све податке о сваком заробљеном Србину. Свих педесет и пет је масакрирано. Свих педесет и пет. Одсјецане су им главе наредних 2-3 мијесеца.

Замислите свиједочења 12 бошњачких официра у Хагу који свиједоче о томе. Замислите, када погледате у транскрипту – заробили смо 18 војника Тринаесте из Прњавора, убијаћемо их полако. А онда се на крају деси притисак па их 11 буде ослобођено, а остали буду побијени. Замислите кад кажу 18 људи смо заробили из Србца. Ви то читате. Ја бих волио да то не знам. Дакле, кад то знате то вас обавезује да то пренесете.

То не можете подржати, дакле, то је посебан злочин.

А Шефик Џаферовић данас предсиједава Парламентарном скупштином БиХ. Дакле, кад помислите да је Сарајево Неле Карајлић, да је Сарајево Надреалисти, да је Сарајево Горан Бреговић и Бијело дугме, сјетите се да то више није то Сарајево. То Сарајево више не постоји. Ово није Сарајево у коме имате наследнике идеје Адила Зулфикарпашића, ни идеје браће Поздерац, ни идеје оних партизана који су освијетлали образ босанским муслиманима и у Другом свијетском рату и послије њега. Данас владају Сарајевом, представљају Сарајево наследници и идеологије, па чак и биолошки насљедници усташких доглавника, разних припадника Ханџар дивизије, синови домобрана и тако даље. Истјерана је партизанска идеја која је за босанске муслимане значила у ствари да разумијете себе као друштвену групу.

Ако себе не разумијете у историји, ако себе не разумијете као нацију са свим консеквенцама, и оним културним и оним територијалним и оним политичким – јер нација је и способност друштва да себи уреди живот – ако тако себе не разумијете, ви нисте нација. Џаба што вас људи третирају као Бошњака, као нацију, ви сте једна вјерска група која мисли да је сећија важнија од државе. Да је битније оно што се договорите на некој џумији у џамији него што донесе Парламентарна скупштина. И то јесте проблем.

Тако су Бошњаци управо играјући се ових игара ушли у ову сложену причу која је директно уперена против њих. Срби су бомбардовани овим ружним етикетама, бомбардовани су осиромашеним уранијумом. Бошњаци су бомбардовани овом радикалном идеологијом која је уз помоћ Сједињених Америчких Држава промијенила колективну свијест Бошњака и усмјерила их у правцу једног радикалног поимања ислама, и зато данас мој народ представља најбројнију групу у односу на властити број која ратује у Сирији, која ратује у Ираку. Мој народ се занима за палестинске патње. Мој народ брине шта се то дешава сиријском јадном народу под Асадовом диктатуром, а ни један свој проблем, проблем свог опстанка није ријешио. Ниједан проблем функционисања државе није ријешио.

Сребреница је каменчић у том једном мозаику у ком имате уцијењене народе и уцијењене политике и у коме имате прекрајање граница Балкана.

Дакле, имате уништавање држава. Оног момента када је у српској јавности пласирана теза да је Косово само мит, да је то митологија, и да се може и дати, оног момента када је преварен народ да то није геополитичко питање, да се Србија, српска држава не може бранити од притиска са истока, од притиска Турске – а ако није на Косову, ако није изнад Проклетија, ако уђу на Косово, не можете је у Нишу одбранити – дакле, оног момента када је пуштена западна граница падом Книнске крајине, намјерно ово понављам, Република Српска је постала слиједећа мета. Слиједеће чега хоће да се одрекну.

Сребреница је маљ за разбијање Републике Српске. Американци знају да не могу разбити Републику Српску ако не уклоне Додика. СДС не занима Република Српска, важно им је уклонити Додика, па макар изгорила Република Српска. И, ето то је проблем у коме се данас објективно налазимо. Немате озбиљну политику. Она је за сад само видљива у визији и дијеловању једне политичке личности која прихвата да буде на удару. Подржите јавно овај референдум о правосуђу. То није разговор о правосуђу.

Хвала вам лијепо.

* Редиговани транскрипт излагања са конференције „Сребреница 1995-2015: чињенице, недоумице, пропаганда“, у организацији Фонда стратешке културе из Москве и Музеја жртава геноцида из Београда, одржане 4. јула 2015. у Београду.

Прочитај без интернета:
86 гласовa