Слобода је оно што би хтели по сваку цену да нам одузму, или бар ограниче. Али слобода је нешто што се не продаје и не купује. Слобода је нешто што се без нашег пристанка не може трајно отети. Она може бити узурпирана на одређени период, али од оних верујућих никад неће успети да је одузму. Прави Срби никад неће предати себе и своју част, поготово не за ситне интересе, материјално или паре. Онда када сви будемо полагали своје коначне рачуне добијени интереси, материјално и паре нам неће бити од помоћи, али вера и част хоће.

                   Увек је било оних који водећи се интересима или страхом посустају и прате погрешну стазу. Насупрот њима не питајући за цену стајали су они прави. Управо они на које смо сви данас тако поносни. Данас свако од нас стоји пред новим избором, хоће ли поклећи и остати само део ружне прошлости својих потомака или ће својим животом сведочити веру, истину и правду. Одлучимо ли се за пут истине, одлучили смо се за живот и понос својих потомака.

                  Морамо бити попут оних на које смо тако поносни, њих је водила снага вере, то мора и нас. Постанимо свесни и потпуно сигурни да без обзира у шта нас запад убеђује и прича да се и најтамнија и најружнија ноћ мора завршити свитањем. Па зар да због њихових ружних прича изгубимо она дивна свитања, која су нам обезбедили наши прађедови. Није то успео ни Хитлер да учини, са својим „страшним судом“ а ни запад са својом „недељом пацова“, као ни са „милосрдним анђелом“.

                    После толико времена и лекција које нам је живот пружио знано нам је да немамо где да журимо, нервирање би нам било непотребно и штетно, да тражимо пријатеље тамо где их никад нисмо имали прилично глупо. Зато нам остаје да живимо како смо одувек то и чинили, пуни вере и безкомпромисни на путу истине и правде. Верујући само онима којима смо то могли и вековима уназад. Остајући чврсти у својој вери, одани свом путу и својој души. Онако како су нам толико пута кад год је било тешко показивали и српски „орлови“.

                 Тако је било и онда када је дат тајни знак за почетак напада на тадашњу Краљевину Југославију и бомбардовање Београда. Хитлер је прихватајући предлог министра пропаганде нацистичке Немачке Гебелса одлучио да за 6.априла 1941 тај знак буде „Марш принца Еугена”. Тако је уз звуке овог марша који је компоновао Андреас Леонард, емитованог преко Радио Берлина у 5.20 сати ујутро, 6. априла 1941. године  отпочео напад на нашу Отаџбину. Трећи Рајх је кренуо у акцију названу „страшни суд“, желећи да уништи оне који нису хтели да му се покоре.

               Нисмо били спремни тада да се покоримо Немачкој, Трећем Рајху и Хитлеру као ни сада НАТО-у и распадајућој ЕУ. Надамо се само да „Марш принца Еугена“ и поред свих ових пајаца који нас воде нећемо слушати у нашем Београду. Попут оне „Лили Марлен“ коју су тако бесрамно и бестидно свируцкали у Скадарлији, туристима из земље „европског носиоца прогреса“.

               Остало је још само да нам потомци оних који су над Београдом вршили „страшни суд“ затраже поновно отварање „Soldatensender Belgrad“ („Војнички радио Београд“) и са њега емитовање емисије „GUTE NACHT MUTTER“ (Лаку ноћ мајко!). А онда да нам наши властодршци објасне да је то знак обостраног пријатељства и приближавања „европским вредностима“. Управо  оним вредностима које су се увек завршавале страдањем Србије и Срба. Ипак док има светосаваца надамо се да се то неће догодити, и свируцкање Лили Марлен је било сасвим довољно за срамоту коју је тешко спрати.

                 Порастом нацизма и фашизма у Европи нарочито у Немачкој, Италији и Шпанији 30-их година прошлог века Европа долази на идеју о уједињавању тих држава. Тада долази до првих коалиција а најаву тога чинило је формирање Тројног пакта између Немачке, Италије и Јапана. Којем се убрзо придружују Мађарска, Бугарска, Румунија, Албанија… Тако се тадашња Краљевина Југославија, нешто слично Србији у данашњој ситуацији, нашла у окружењу непријатеља. Тадашња власт страхујући само за себе и своје привилегије, у Бечу 25. марта 1941. потписује срамни протокол. Документ о проласку немачких и италијанских војних трупа преко територије Краљевине. Историја нам и овде показује како се у циклусима понавља, и да је зато морамо поштовати и знати јер нам је то једина гаранција да опет не погрешимо.

             Јасно је да сада није ништа другачије него онда. Тада смо знали шта ћемо изабрати без обзира шта власт потписује. Знаћемо тако сигуран сам и данас, потребно је само да завиримо у своје душе. Некад смо били окружени Силама Осовине и Трећим Рајхом а данас НАТО-м. Онда је власт кукавички потписала дозволу за пролазак немачких и италијанских трупа а ова данас за пролазак НАТО убица. Наравно међу патриотским снагама тога доба је то протумачено на једини могући начин, као издаја. Затим као такво наступајућим демонстрацијама јасно одбијено. Те патриоте историја памти а потомци се њима поносе. Нама  остаје да данас сами бирамо шта ће сутра потомци мислити а историја писати о нама. Морамо само да знамо да нам време за одлуку истиче.

         Љут због оваквог одговора српских патриота и тога што му кваре планове, Хитлер даје налог комаданту немачке 4. ваздушне флоте. Генерал Лер је 31. марта 1941. својим трупама издао наређење са основним циљем да се изведе „рушење Београда нападом главних снага”. За напад на Београд одређено је седам ваздухопловних пукова. Били су то двомоторни бомбардери „дорније”, „јункерс” и „хенкел”, два пука бомбардера „штука”, као и четири пука ловаца „месершмит”. Укупно је било ангажовано 205 бомбардера, више од стотину „штука” и 160 ловаца. (1) Све је започело снажним ударима ваздухопловних снага, специјалним дејствима и брзим продорима оклопно-механизованих јединица. Главни циљ напада је било: разарање Београда, презентовање силе, деморалисање војске и народа и уништење ваздухопловних потенцијала.

            Хитлерове ескадриле смрти сејале су несрећу по српској престоници, баш за католички Васкрс 1941. Желећи ваљда да поклоне својим (не)верницима уместо ломљења васкршњих јаја слом православних Срба. Да им баш све не би ишло по плану, потрудили су се „орлови“,  витезови српског неба. Они који су веће пре одласка у славу провели у Македонској улици у кафани „Зора“. Очекујући могући напад непријатеља нису претеривали са пићем, али их то није спречило да весело причају и певају, смејући се судбини у лице.  (2)

               Тако је било све до иза поноћи, а онда је зазвонио телефон. Глас са друге стране тражио је капетана Жуњића. Овај позив значио је крај песми и причи, а за многе од њих и последње виђање са породицом и пријатељима. Била је то припрема за њихов одлазак у славу. Бранећи своју Отаџбину Једанаест „орлова“ у наредна два дана дало је своје животе и прикључило се својим славним прецима. Непријатељски авиони полетали су из Беча, Граца и Арада и бомбардовали Београд у четири налета 6. као и  7, 11, 12. априла 1941.

                 Употребљено је око 440 тона запаљивих бомби. Током првог бомбардовања већина житеља престонице затечена је на спавању, била је недеља. Тог дана Београд је бомбардован у четири налета. Погинуло је преко 2.500 људи. Знатно су оштећене електрична, водоводна, канализациона и телефонска мрежа. Само током  првог дана бомбардовања град је напустило око 150.000 житеља, скоро половина укупне популације која је тада бројала нешто око 350.000 људи. Уништено је на стотине стамбених зграда, међу њима до темеља срушено и здање Народне библиотеке Србије. Установе основане 1832, са око 300.000 књига, укључујући средњовековне списе непроцењиве културне вредности. Сматра се да је тада све изгорело. Према сећању становника краја око Косанчићевог венца, још два-три месеца рушевине су се пушиле. (3)

                  После коначног слома нацистичке Немачке у истражном исказу, датом средином маја 1945. генерал Лер је нагласио да му је лично Адолф Хитлер издао наређење за потпуно разарање Београда. „У првом налету требало је да срушимо Народну библиотеку, па тек онда оно што је за нас војнички било интересантно“. На питање зашто баш Народну библиотеку, нагласио је: „Зато што је у тој установи сачувано оно што је вековима чинило културни идентитет тог народа.”  (1)

                  Шести ловачки ваздухопловни пук, елитна ваздухопловна јединица у саставу Прве ваздухопловне ловачке бригаде имао је задатак да од напада из ваздуха брани свој Београд. Иако је пук је имао добро обучено људство и модерне авионе за то време била је то неравноправна борба ваздушног Голијата и Давида. Захваљујући срчаности и јунаштву наших небеских витезова храбри пилоти Шестог ловачког пука успевају да бар један део злослутних нацистичких јастребова зауставе.

                  Тако према до данас доступним подацима над Београдом  успевају да оборе између 42 и 48 злочиначка авиона. Бранили су свој главни град од најезде црних јата хитлерових ‘флуг-цојг’-формација. Ушавши у историју, јер су показали право срце витезова и синова Отаџбине. Остаће заувек у српским срцима урезано херојство српских „орлова“.

                   „… Потрчали смо ка авионима, чији мотори су већ били загрејани. Командир Милош Жуњић је командова викнувши: ‘За мном!, пали и полећи по патролама’…
Командир Жуњић је наставио у истом правцу и напао један бомбардер Хајнкел 111, па је одмах био изложем нападу ловаца Ме 109Ф и борио се са њима, погођен, долази до пожара, због кога искаче из авиона. Висећи на падобрану убијен је митраљеским рафалима немачких пилота ловаца. Схвативши да сам сам, напао сам три Ју-87 [Штуке]. Напао сам одоздо најпре десну, која је одмах оборена, па леву, која је погођена из близине.

 

                     Затим сам се сукобио са три Ме-109 Ф, и на једнога сам усредсредио паљбу, светлећи метци су обележавали поготке, он се одвојио и кренуо понирући ка румунској граници. Гонио сам га на висини 300 до 400 метара над пругом у правцу Вршца и отварао ватру. Успео је да се извуче, јер ми нисмо имали запаљиву муницију – тако да погодци нису имали жељени ефекат, а Ме 109Ф био је бржи за око 50 км/час од нашег Ме 109Е. Прекинуо сам гоњење јер је и гориво било при крају и вратио се на аеродром и слетео из правца Дунава. Сам без свога командира…“

[Одломак из текста пилота Ђорђа С. Стојановића] 1911-2001 (3)

Херојски су бранили свој и наш Београда од бомбардовања које је имало тајни назив „Страшни суд“ (нем. Strafgericht).  Ипак неравноправна борба са 4. ваздушном флотом под командом Александра Лера однела је животе једанаест витезова неба браниоца наше слободе:

1. Милош Жунић, погинуо 6. априла код Панчева

2. Михо Клавора, погинуо 7. априла код манастира Крушедол

3. Владимир Горуп, погинуо 7. априла

4. Карло Штрбенк, погинуо 6. априла код Глогоњског рита

5. Добрица Новаковић, погинуо 6. априла код Београда

6. Бранислав Тодоровић, погинуо 7. априла

7. Јован Капешић, погинуо 7. априла код Бешке

8 . Миливоје Бошковић, погинуо 7. априла код Ковиља

9. Душан Борчић, погинуо 6. априла – пао у Сарајевску улицу

10. Милутин Петров, погинуо 7. априла код ушца Тисе у Дунав

11. Живица Митровић, погинуо 6. априла код Шида (4)

Српски орао који је успео да преживи све ово, при томе оборивши три немачка Месершмита, Ђорђе Стојановић, касније је говорио: “Свако се за нешто роди, а ми смо се родили за пилоте – имали смо све потребно – одважност, борбеност, спретност и били смо витезови“. Тако је заиста и било од овог злочина први су нас бранили баш они рођени за пилоте, српски неустрашиви „орлови“. Без обзира како би неки данас хтели да прикажу „страшни суд“ он је по свим својим карактеристикама, као и по стравичним последицама, представљао ратни злочин против цивилног становништва, материјалних добара и културне баштине једног народа.

                     Својом неизмерном љубављу ка народу и Отаџбини, ношени чашћу и храброшћу витезови српског неба покушавали су да спасу што се спасти може. Наши пилоти  су пружили одлучан и организован отпор, и не само то већ су изведена и узвратна дејства по немачким аеродромима. Био је то први пут до тада да неко Трећем Рајху узврати на тај начин. Јасно показујући надменим нацистима  да ће „мечка кад тад заиграти и пред њиховим вратима“.

                   Није нацистичкој Немачкој тада помогао ни назив бомбардовања „страшни суд“, који је ваљда требао да нас уплаши. Као ни назив „милосрдни анђео“ које је за бомбардовање Србије 58. година касније користио НАТО. Тај суд који су призивали нацисти ће стићи увек оне који буду покушавали да униште народ светог Саве. Када заиста и дође до „страшног суда“ и полагања њихових рачуна ни анђели неће моћи да буду милосрдни према њиховим делима.

               Зато нека се и НАТО и нови нацисти спреме за „милосрдног анђела“ када дође до „страшног суда“, а то време им се неумољиво примиће. Тешкоће које је живот стално доносио и постављао пред Србе нас нису зауставиле. Све замке живота смо победили захваљујући оној снази душе коју нам је дао Бог. На том путу отпадали су само они који нису знали да препознају снагу светосавља. Српски „орлови“ су знали да је препознају и носили су је у себи. Имали су сву потребну одважност, борбеност и спретност, рођени да буду прави поносни орлови. Рођени да буду хероји нашег неба и наше слободе.

(1) www.politika.rs/scc/clanak/352400/Hitler-je-naredio-prvo-unistiti-Narodnu-biblioteku

(2) www.blic.rs/riznica/vitezovi-beogradskog-neba-ovo-su-neustrasivi-piloti-koji-su-dali-zivote-za-odbranu/vgr2gxv

(3)  www.spc.rs/sr/jutro_koje_beograd_nece_zaboraviti_6_april_1941

(4)www.zlocininadsrbima.com/Zlocin.aspx?Naslov=%D0%91%D0%BE%D0%BC%D0%B1%D0%B0%D1%80%D0%B4%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D1%9A%D0%B5-%D0%91%D0%B5%D0%BE%D0%B3%D1%80%D0%B0%D0%B4%D0%B0-1941

92 гласa