Срби имају надалеко познати бренд – погача и со – којим традиционално дочекују пријатеље. Али, као што видесмо и оне друге. Оне који су нам побили неколико хиљада људи и бар дупло толико израњавали. То су они који су нас частили са једно петнаестак тона уранијумско-плутонијумског коктела и са тричавих стотинак милијарди долара ратне штете. И отели нам територију Космета.

Срби имају и („војно неутралну“) Гарду. Гледасмо је у свечаном шпалиру на аеродрому, испред и у Палати „Србија“ и по разноразним државним холовима, где год да је Столтенбергова нога крочила. То је јединица која наставља традиције Гардијске бригаде. Један број њених припадника је побила НАТО авијација и сваке године се полажу венци на Топчидеру.

У континуитету се бавим окупацијом Србије – оном нескривеном на територији Космета и оном такозваном меком над остатком Србије. Уколико неко до сада није знао како се и са којом понизношћу дочекује окупациони газда или бар по рангу један од најважнијих изасланика окупационих власти, била је ово одлична прилика да се увери.

Не би то било страшно, баш напротив, само када бисмо званично, строго према међународном праву, прогласили, односно прихватили стање „ратне окупације“ дела или целокупне територије. Сви проблеми би нестали у трену. Али, коме то зборити? Марионетама из властитог табора и небројеним дежурним помагачима који су се угњездили у свим могућим кабловским и осталим системима?

Генерални секретар НАТО, Јенс Столтенберг, обраћајући се одабранима на Факултету Политичких наука у Београду[i] током другог дана званичне посете Србији, изрекао је неколико реченица од којих једна најбоље одсликава о каквом се лицемерном и преварантском савезу ради: „Наш циљ је био да зауставимо недопустиве акције Милошевићевог режима и употреба силе била је крајње средство после неуспешних политичких преговора“.

Е, сада, то што због „недопустивих акција Милошевићевог режима“ током 1998. године, када је изведена највећа противтерористичка операција од завршетка Другог светског рата строго према међународним конвецијама, у Хашком суду нико од државног, војног и полицијског врха није осуђен, већ искључиво за наводни удружени злочиначки подухват тек када је кренула агресија ’99-те, то за челника Алијансе, наравно да ништа не значи.

Проблем је што тако нешто не знају нити желе да сазнају многи такозвани српски интелектуалци, па им то такође ништа не значи, као и Столтенбергу. Њима су и даље преговори у Рамбујеу били „о.к.“, иако је до сада светло дана угледало више стотина доказа да се радило о отвореној и понижавајућој намештаљки, као и у случају Рачак, који је, као такав, чак одбачен од поменутог трибунала. Важно је да су они Генсека дочекали са усхићењем. И нека су. Како би се другачије показале „зверке“ уколико „снег не би прекрио брег“.

Осврћући се у свом излагању на  Русију, потенцирао је „неопходност конструктивног односа са том земљом који мора да се заснива на неким основним принципима, а један од њих је да сваки народ мора да поштује суверенитет и територијални интегритет других земаља, укључујући, наравно, и њене суседе. И то је био проблем у Украјини, Русија није поштовала суверенитет и територијални интегритет те земље.“

Када овако нешто – да се мора поштовати суверенитет и територијални интегритет – изјави први човек НАТО савеза који нам је оружаном агресијом и потоњом перфидном игром отео Космет, и то пред председником српске Владе, пред деканом и професорима ФПН и студентима, а сви заједно су (част изузецима у сали) поодавно својеврсни еталон улизиштва и евроатлантске заслепљености, и на све то баш нико од њих не реагује, онда мора да се ближе последња времена. Бар за нас Србе.

Но, да баталимо емоције. То препуштам онима накнадно „просвећенима“, који се ових дана утркују у борбеном моралисању, а понеки и у писању отворених писама челнику Алијансе. Један од њих истиче[ii] „па и ја сам био против тог (Милошевићевог) режима.“ Ја бих додао – е, па када си се борио противу тог режима и то након агресије, ћути и трпи пријатељу. И уживај сада у плодовима своје борбе. Или можда ниси приметио да је у досманлијским колонама те двехиљадите, било европских и застава чланица НАТО и њихова нескривена политичка и сваковрсна подршка? А вероватно ни до дана данашњег ниси дознао да је у „твоју“ борбу уложено једно стотинак милиона марака, тадашњих седамдесетак милиона долара?

Да прозборимо коју стручну реч о дометима неуобичајено садржајне и, за западне стандарде, дуге посете генералног секретара  НАТО.

Као бомба је одјекнула његова изјава да је НАТО (а не Савет безбедности који је Резолуцијом 1244 формирао КФОР и требало би да руководи тамошњом Командом), донео одлуку да „релаксира Ваздушну зону безбедности“ и дозволи српској војној и цивилној авијацији да је користи. Премијер Србије умало се у неколико наврата није заплакао на отвореној сцени од среће поводом тога. Побогу, коначно ћемо из ваздуха и са радара „видети“ Врање, Лесковац (са све пластеницима и вредним раденицима), Прешево, а о Куршумлији и Пролом Бањи да не говоримо.

То што су представници Војске Србије предвођени начелником Генералштаба симболично (и пропагандно подешено баш за тај дан!) у Приштини потписали са командантом КФОР-а следећи документ: „Споразум о привременим оперативним процедурама након пуне релаксације Ваздушне зоне безбедности“,[iii] мало ко је схватио како треба. И/или није желео, односно није смео.

Тежиште у споразуму је на следећем – (1) „релаксација“, а то значи да није реч о укидању Ваздушне зоне безбедности и (2) „привремене оперативне процедуре“, где се јасно наглашава привременост, а не сталност. Но, добро, ово је иначе земља у којој процедуре, поготову оне војне, играју минорну улогу. Видели смо то у случају пада хеликоптера.

Столтенберг нас је, заједно са глобалистичком „Гладио“ бирократијом размештеном у Бриселу (и којекуде), частио нечим иза чега се, према процени аутора, крије опасна симболика, која ће највероватније врло брзо бити, односно, већ је прерасла у реалност.

Привремена релаксација тзв. Ваздушне зоне безбедности је, ако се мало удубимо у тај потез и завиримо иза кулиса, својеврсно омеђивање независног „Косова“ и то тако што се наставља девастирање или још боље –  размекшавање Резолуције 1244, као последње бране. Нема Ваздушне зоне од 25 километара (а пре тога ни Копнене од 5 километара), нема ни пуне улоге Савета безбедности. Па ће тако и КФОР, који сада броји једва нешто изнад четири хиљаде припадника (а кренули су са преко четрдесет), временом престати да постоји. И то зависи, на нашу жалост, искључиво од воље НАТО и никог другог.

Најпрецизније – омеђује се државна граница између Србије и независног „Косова“. Јер, каква би то држава била уколико нема своју прецизну граничну линију, коју самостално штити. Макар на папиру. Ко их добро познаје (а аутор је један од тих), одлично они то раде и у пракси. Да не буде забуне, видимо како се боре за сваку ливаду на граничној међи са Црном Гором. Или не видимо?

Ради оних којима није познато, да поменемо да се према међународноправној дефиницији – под државном границом подразумева вертикална раван која се простире у ваздушни простор и у подземље и дели територију две државе. Па надаље – копнене границе су замишљене линије које спајају одређене тачке на површини земље, утврђене споразумом између граничних држава.

Обратимо пажњу на термин „споразум“. Шта нам налаже запад већ неколико година? „Споразум о нормализацији односа Београда и Приштине“. А недавно, врло директно – Србије и Косова.

И зато, уколико су врховници Алијансе желели да буду галантни и широкогруди, изнад свега искрени, ако су одушевљени кооперативношћу српске стране и достигнутим нивоом пријатељских односа, због чега нас нису обрадовали, рецимо, одлуком да вратимо на Космет оних хиљаду војника, полицајаца, цариника и осталог особља? Тај део Војно-техничког споразума из Куманова је био у истој равни са клаузулама о Ваздушној и Копненој зони безбедности.

Е, сада, неко ће рећи – па побогу, шта је лоше у томе да контролишемо тај део нашег неба? Примаћићемо се Косову (Метохија је далеко одатле) и то ће бити ударац за шиптарске сепаратисте?

Тачно, то би заиста било тако, али када би времеплов вратили тамо негде, на почетак 2001. године, када смо још увек далеко од НАТО покривача под називом „Партнерство за мир“, када нисмо „интероперабилни“ и у НАТО концепту „оперативних способности“, када смо страшно далеко од ИПАП-а, СОФА, ПАРП-а, када немамо НАТО канцеларију у врху система одбране, када располажемо са преко 100 хиљада бораца у миру и око 450 хиљада у ратним јединицама, када имамо 150 борбених авиона, 1.100 тенкова, 4.000 артиљеријско-ракетних оруђа и када су још увек у животу и у пуној снази легендарне армије, корпуси и стотине мирнодопских бригада и пукова. Без морнаричке Флоте.

Без свега тога, никаква је вајда од релаксације Ваздушне зоне безбедности (чак и да занемаримо наведену, врло вероватну практичну симболику). Овакви какви смо војно, а поготову ваздухопловно (у којем су нам најважнији команданти, командири и пилоти школовани у америчким и осталим колеџима), глатко су могли да нам дају и приштински аеродром на коришћење. И да мирно спавају.

А сада мало о „војној неутралности“. О, вероватно, најлукавијој превари српског народа за последњих бар сто година, која је, као што смо и претпоставили, била „камен темељац“ разговора како се Срби не би досетили.

И генерални секретар НАТО и премијер Вучић и особито тандем, познати двојац ИПАП-СОФА министара: Дачић-Гашић, просто су се утркивали да у свакој другој реченици наглашавају „војну неутралност“ Србије. Вучић и Столтенберг, као, је л’ те, геополитички далековидији, чак су и изменили реторику, па се могло чути у пар наврата само „неутралност“, без префикса „војна“. То је свакако новина. О, Боже помагај, благослови мудрост како би им доакали и широку јавност Србије упознали са позадином и суштином ове опасне лажи.

‘Ајмо по ко зна који пут – такозвана „војна неутралност“ нам је уденута као субверзивни део сценарија управо преко експерата НАТО. Онда када се припремало проглашавање и фуриозно признавање независности „Косова“, примарно од стране водећих чланица тог савеза и њихових бројних марионетских држава широм света. Требало је уљуљкати српску јавност, скренути пажњу са Алијансе чији су органи увелико, баш у то време приводили крају војно разбијање Србије. Да тај посао нису завршили, баш некако о Видовдану 2007. године, никада не би кренули у отворену сепаратистичку (анексиону) операцију, односно ампутацију Космета и брутално гажење Резолуције 1244 чији су гаранти.

„Војна неутралност“ је вешто смишљена флоскула коју не препознаје међународно право. Ни у једној Хашкој и осталим бројним конвенцијама, декларацијама, протоколима, анексима, допунама. Нема је ни у Повељи ОУН као најважнијем међународном документу.

Поред тога, Србија је на одбрамбеном и војном пољу, прихватила да се „реформише“ апсолутно према НАТО стандардима и оперативним и осталим политичко-безбедносним процедурама. И не само то. Србија је под потпуним, непрестаним и непосредним мониторингом (још прецизније – под командом) Алијансе. О томе сведоче бројни горе наведени (али и ненаведени) обавезујући програми и подпрограми са прецизним уговорним клаузулама, као и „иницијативе“, затим, обука кадра и јединица, коришћење војне инфраструктуре и инсталација и другог, у оквиру највишег стадијума „Партнерства за мир“.

И најжалосније и најопасније – Србија има бројчано врло малу и у одбрамбеном смислу неадекватну, професионалну (плаћеничку) Војску, која не само да је немоћна да одбрани територију државе (о повратку Космета не вреди ни писати), већ није моћна ни да се ишчупа из НАТО загрљаја уколико би власт и покушала да примени стварни међународноправни институт – неутралност. Не постоје шансе ни у промилима.

Каква је то „војна неутралност“ ако смо као држава политички и на сваком другом пољу, а посебно на плану спољне и безбедносне политике опредељени и на путу за Европску унију, која је најважнији савезник (и саделатник) НАТО савеза? Може ли се, дакле, бити војно неутралан а политички (државно) сврстан?

Ако смо „војно неутрални“, зашто смо реформисали Војску искључиво према НАТО стандардима, зашто се њихова „Војна канцеларија за везу“ налази усред Министарства одбране, а ако је тако, зашто не постоје и канцеларије за везу осталих, макар најачих земаља света које нису под кишобраном Алијансе, или канцеларија савеза под називом ОДКБ? Равноправности (и искрене неутралности) ради.

Не постоји „војна неутралност“ и такав назив је у колизији чак и са логиком и здравим разумом. Који ће нам враг, што би рек’о паметан српски сељак, војска која је неутрална? За шта таква војска служи?

Међународно право познаје и третира „неутралност“. Али, не војну или неутралност војске, већ државе у целини. Са свим полугама и одредницама. Постоје две врсте „неутралности“ – „стална“ и „привремена“. Сталну и признату неутралност има само једна држава – Швајцарска. Она друга – Аустрија, којој је волшебно на завршетку Другог светског рата, наметнута „стална неутралност“, последњих двадесетак година је потпуно девастирана и може се сматрати у пракси непостојећом.

Неутралност неке државе међународно право третира као однос према рату који је у непосредној припреми односно пред почетком или у ратним дејствима која су кренула између две или више држава. Неутрална држава (било она која има „сталну“, или она која тада проглашава „привремену неутралност“), обавезна је да се у том сукобу понаша тачно према правилима којима су регулисане углавном бројне забране и наметнуто да се мора односити према сукобљеним странама идентично. То јест равноправно и подједнако. Без било каквих права мешања у оружани сукоб на једној или на другој страни.

Има ли нас у овој причи? Наравно да не. Оно што марионетска врхушка уз „артиљеријску“ подршку својих верних аналитичара и „експерата“ упорно крије од српске јавности, јесте још један предуслов – да би „неутралност“ државе у целини а не само војске, имала међународноправну верификацију, потребно је да тако нешто званично признају све стране у сукобу, а особито најаче светске силе, чланице Савета безбедности. Је ли имамо такав докуменат или неки други доказ? Немамо.

Хоће ли Русија признати нашу (непостојећу) војну неутралност уколико, хипотетички, у евентуалном сукобу са НАТО, поједини делови евротлантских трупа крену са српске територије (сетимо се СОФА споразума) где су се претходно, рецимо, логистички снабдели или користили за тренинг и припреме капацитете базе „Југ“, Центра АБХО у Крушевцу, поједине аеродромске писте, радио-релејна чворишта, центре везе и другу инфраструктуру? Наравно да неће. Државни врх Руске Федерације одлично познаје међународно право, видимо то у случају Сирије, и разуме шта је стварна „неутралност“, а шта лажна „војна неутралност“.

Ко ми не верује нека се распита шта сваке године, ако се не варам најмање у два наврата, ради српски начелник Генералштаба на састанцима Војног комитета НАТО и Војног комитета ЕУ? Током последњег боравка прихватио је (наравно према налозима политичке врхушке Србије и према НАТО агенди) учешће наше Војске не само у мировним већ и борбеним мисијима. За почетак у оквиру Европске уније. Која је, не заборавимо, друга страна потпуно исте медаље. За тако нешто немамо скупштинску одлуку. И то се крије.

Но, добро, ни по јада бајке о Ваздушној зони безбедности и „војној неутралности“. Јад и туга су комплетирани једном „необичном“ иницијативом (тачније свршеном одлуком) током сусрета врховника НАТО и наше земље, када нам је транспарентно саопштено како ће наши евроатлантски партнери, тачније америчко-канадско-европска глобалистичка суперкоропорација, наставити да нам помажу и у „релаксацији“ наших недовољно, од муниције и разноразних пројектила, испражњених магацина.

Добро, има ту заиста и веће количине „џебане“ којој је поодавно истекао рок, али, смем да се кладим да ће бити уништено и много тога што је у року. Хоћемо ли дознати истину? Никада. И још нешто – срамота је да нам уништавање (дакле, не производњу) муниције и артифиција организује и финансира НАТО. Или можда није. Све у складу са политиком страних инвестиција и фискалне консолидације?

Међутим, у вези са тим боде очи нешто друго. Разлика, ни мање ни више него у хиљаду и нешто тона. Неко је погрешио или намерно извитоперио (или крије) истину. И ту се можда налази решење ребуса из претходног пасуса – шта ће и колико бити уништено под покровитељством наших „пријатеља“.

Обратимо пажњу – на званичном сајту Војске Србије дословно стоји следеће[iv]:  „Он је (Столтенберг), такође, најавио оснивање новог фонда који ће помоћи Србији да уништи 200 тона вишка муниције.“

На сајту Министарства одбране се износи податак о 2.000 тона, као и на званичном сајту НАТО[v] и ево тог дела:

 „This offers a new opportunity to strengthen dialogue, understanding and cooperation,“ Mr. Stoltenberg said. He pointed to the start of a new trust fund to help Serbia safely dispose of up to 2,000 tonnes of surplus ammunition“ (…)

Чудна нека игра бројки – пар хиљада тона горе или доле. И, мало ли је и 200 и 2.000 тона?

Током дводневне посте разговарало се између осталог и о усавршавању припадника наше Војске по НАТО центрима, колеџима, камповима, полигонима, што је, како је оцењено, веома важно за унапређење функционалних и оперативних способности наших снага. 

Мало је до сада ишколовано и искурсирано НАТО „јаничара“. Треба број повећати. Нема бриге и има довољно времена. Проћи ће сви до једног третман испирања мозга и промене свести.

Само да се ратосиљамо „вишкова“ муниције и још оно мало преосталих ратних кадрова. Како би „војна неутралност“ била чиста као суза и на изворним НАТО принципима, стандардима, процедурама…

Ипак, све бајке (ово ће пре бити басна) имају свој крај. Дочекаћемо га, овако или онако.

Историја вековног српског мучеништва нам о томе сведочи.

 

УПУТНИЦЕ:

[i] http://www.nato.int/cps/en/natohq/photos_124912.htm

 

[ii] http://www.nspm.rs/srbija-i-nato/otvoreno-pismo-generalnom-sekretaru-nato-vratili-ste-nam-srpsko-nebo-a-kad-cete-srpsko-kosovo.html

[iii] http://www.politika.rs/rubrike/dogadjaji-dana/Dikovic-u-Pristini-na-potpisivanju-sporazuma-sa-Kforom.sr.html

[iv] http://www.vs.rs/index.php?news_article=ddf7ff38-8f8f-11e5-a394-00163e135009

[v] http://www.nato.int/cps/en/natohq/news_124970.htm

Прочитај без интернета:
36 гласовa