Сви смо бар једном у животу покисли, сигурно смо и то могли избећи да смо ослушнули своје осећаје, да смо послушали оно што смо могли видети. Дакле није довољно нешто само видети и осећати већ се у складу са тим и понети. Кад видимо црне и тмурне облаке не би требали да се поуздамо у срећу већ да се припремимо за оно што видимо и осећамо да предстоји. Научимо да понесемо кишобран, када већ јасно видимо да ће нам требати. Познато нам је свима шта нам запад мисли и спрема, зашто би се онда поуздали у срећу?

                   Скупимо вере и снаге и припремимо се за оно што предстоји. Ако се спремимо и поред највећег пљуска нећемо покиснути. Тaко ако сачекамо спремни и поред свог зла запада нећемо страдати. Кад год смо се у прошлости припремали на време уздавши се у веру,  своју снагу и истинитост пута који смо изабрали поразе који су нам други предвиђали и припремали претварали смо у величанствене победе.

                  Можда се ми само разликујемо по томе где ко заиста жели да живи. Они који желе да живе у Србији морају је и бранити. За оне друге ништа није нелогично, оставимо их нека бране оно где желе да живе. Само их прво замолимо да онда и иду тамо. Они су и онако навикли да беже, да мењају стране чим осете проблеме. Ми ћемо сачувати своју слободу макар нас убеђивали да нам је то судњи дан. Србима је вековима већ сваки дан судњи, навикли смо се ми на њих. Све те досадашње дане запад упорно покушава  да нам учини судњим. Светосавац  зна да између садашњег тренутка и тог судњег дана, који би запад тако желео да нам се деси је огромна празнина, а ту празнину човек мора живети. Ако је будемо живели како треба неће се никад остварити жеље запада, српству никад неће доћи судњи дан.

                Да би човек и стварно живео мора научити да верује, мора се борити. У супротном сваки дан ће му изгледати као судњи. За оне који се плаше, за кукавице, морамо признати да ће ипак једног дана заиста и бити у праву. Тада ће моћи као и сваки песимиста на свом споменику да напишу: „шта сам вам рекао ?“. Срби нису ти који ће живот провести у страху, чекајући некакав судњи дан. Светосавац зна да је живот дар, да је пун лепих тренутака. Али да исто тако они неће доћи ако им не кренемо у сусрет. Оно што ће се сваки Србин потрудити за живота јесте да заслужи да на његовом споменику буде исписано: веровао сам, борио се, живео, Господу душу на суд предао, потомцима часно име оставио.

                   „Управљачи нису потребни, ни владар, ни држава, све је то насиље. Довољни су људи који се договарају о свему, обични људи, који обављају своје послове, и не желе да владају над другима, а да не дају да ико влада над њима.“

                                                                                                  Меша Селимовић, Тврђава

                      Слободним човеком нико не управља, када неко то покуша он ће се борити против тога. Србин нема неку државну творевину као други, већ Отаџбину. Држава може да мења своје границе, своју структуру, али Отаџбина је заувек одређена. Српска Отаџбина је онде где су вековима српски манастири, онде где су мошти српских јунака који су се за њу борили. Отаџбина Србинова је свуда где је трава заливена крвљу наших предака. Онде где почивају сени наших ђедова које нам вековима тихо саопштавају њихову веру, љубав и част, ту је и мајка Србија, тамо је наша Отаџбина. Слобода је само онда када је и Отаџбина слободна, до тада је могућа само борба.

Нек види душман

Што ћутиш, ћутиш, Србине тужни?

Протрљај очи! Слава те зове,

Слава те зове на црно гробље:

На оно тужно Косово поље.

Та да ли живиш? Та да ли чујеш

Ту црну клетву, тај уздах тешки?

Да ли још памтиш, да ли још знадеш

За онај бојак, бојак витешки?

Грешниче тешки, тржи се, тресни

Ланцем о земљу! Нек мине мрак!

Нек душман види, нек душман чује,

Да Срб још живи, да је јунак

Владимир Васић

 

                         Познато нам је да је часније борити се за слободу него живети као слуга и роб. Сигурно да је исто тако ако је потребно много боље умрети борећи се за веру, слободу и Отаџбину него живот провести као кукавица и слуга без Отаџбине. На крају оба пута нас на чека судбина која је неизбежна. Кукавице проводе живот плашећи се и стрепећи од тог дана, светосавци се за њега припремају са радошћу. Судбина коју носи живот је свакако неизбежна, али осећај за живота на ова два пута је потпуно различит. Како сам живот, исто тако пример и порука који остављамо својим потомцима су на овим путевима неупоредиви.

                        Не можемо ми себи дозволити тај луксуз да се досађујемо чекајући шта ће се догодити. Сваки период историје познаје само време слободе и време борбе за слободу. За верујућег и часног човека нити постоји нити има простора за било какво друго време. Данас је на нама уместо да чекамо само да размислимо да ли живимо у времену слободе или је време да се отпочне са борбом. Након тога једино што нам преостаје да се у складу са тим и понесемо.

                          Покушали су много пута да нас избришу, небројено пута да нам одузму Отаџбину, чинили су све да нам отму слободу. Наставили су тако охрабрени и потпомогнути западом сатаном и албански вандали. Не само да су отимали нашу родну груду, палили наша огњишта већ су покушавали да униште и сваки доказ српског постојања на њима. Ту пред очима те „дивне“ Међународне заједнице на нашем Косову и Метохији рушили су све без милости. Уништавана су српска гробља, српски споменици, спомен плоче, спомен чесме, бисте српских јунака и знаменитих личности, манастири, цркве, сва историјска знамења и све што подсећа на Србе.

                      Довољно је можда само споменути споменик Вуку Караџићу, Његошу, Доситеју, цару Урошу, Милошу Обилићу (нису се вероватно одмах сетили да га прогласе Албанцем), цару Лазару… Срушили су и запалили 155 цркава и манастира. По ономе што је до сада утврђено успели су нешто до сада у историји човечанства незабележено. Порушили су више од 10.000 споменика на српским гробљима и на две трећине територије Косова и Метохије оскрнавили и потпуно уништили сва српска гробља.

                    Нису се ове звери иживљавале само на српском живљу, српским споменицима, српском камену. Сметала им је и природа као и све друго што може да их подсети на православље. Тако је страдао и бор цара Душана у Неродимљу, срушен је руски козулат у јужном делу Косовске Митровице… Наравно све је то урађено под будним оком „правичног“ запада. Док су зверови све уништавали имали су нескривену подршку УНМИК-А, КФОР-а, ЕУЛЕКС-а, ОЕБС-а и свих других тако „хуманистичких“ западних организација.

                 Другачије и нисмо очекивали од запада, вековима показују исто лице. Великим делом смо и сами криви. Знали смо да невреме предстоји а нисмо спремили кишобран на време.  Западу је ово само била још једна прилика да покаже да се код њих када је у питању истина и правда вековима ништа не мења. Једноставно, истина и правда код њих и не постоји. Небројено пута смо покушавали у њима да призовемо тај осећај за истину и праведност, нажалост никад нам то није успело. Код њих је једино развијен осећај за материјално. Требало би да нам је данас свима јасно да вера, душа и људски осећаји никад нису били последица истине и правде, већ су истина и правда били последица вере, душе и људских осећаја.

               „Господо и пријатељи! Дошао сaм из Србије, из Европске поноћи. Тамо нигде ни зрачка светлости. Сва је светлост побегла са земље на небо и једино нам одозго светли. Па ипак, ми нејаки у свему, сада овако, јаки смо у нади и вери, у скоро свануће дана. Захвалан сам лорду архиепископу, Конкен Бериском, који ми је омогућио да на свети Видовдан, овог лета господњег 1916. године, у овој прекрасној цркви Светог Павла, пред његовим Височанством, краљем Џорџем петим и нај угледнијим Енглезима могу да вам се обратим.

               Господо и пријатељи! Цео дан јуче, провео сам разгледајући овај величанствени храм, који је понос Енглеске и Хришћанства. Ја сам видио, да је он саграђен од најскупоценијег материјала, донешеног из разних крајева империје, у којој сунце не залази. Видео сам, да је саграђен од гранита и мермера, које су испирали таласи стотине мора и океана. И да је украшен, златом и драгим камењем, донетим из нај скупоценијих рудника Европе и Азије. И уверио сам се, да се овај храм, с правом убраја, у једно од архитектонских чуда света.

Но, господо и пријатељи! Ја долазим из једне мале земље на Балкану, у којој има један храм, и већи, и лепши, и вреднији, и светији, од овог храма. Тај храм, се налази у српском граду Нишу, и зове се ЋЕЛЕ КУЛА. Тај храм, је сазидан од лобања и костију мог народа. Народа који пет векова стоји, као стамена брана Азијатском мору, на јужној капији Европе. А кад би све, лобање и кости, биле узидане, могао би се, подићи храм, триста метара висок, толико широк, и дугачак, и сваки Србин, би данас, могао подићи руку и показати. Ово је глава, мога деде, мога оца, мога брата, мога комшије, мога пријатеља, кума.

              Пет векова, Србија лобањама и костима својим, брани Европу, да би она живела срећно. Ми смо тупили, нашим костима, Турске сабље, и обарали дивље хорде, које су срљале као планински вихор на Европу. И то, не за једну деценију, нити за једно столеће, него за сва она столећа, која леже између Рафаела и Ширера. За сва она, бела и црвена столећа, у којима је Европа, вршила реформацију вере, реформацију науке, реформацију политике, реформацију рада, реформацију целокупног живота. Речју. Када је Европа, вршила смело кориговање, и Богова, и људи из прошлости, и када је пролазила кроз једно чистилиште, телесно и духовно. Ми смо, као стрпљиви робови, ми смо се клали са непријатељима њеним, бранећи улаз у то чистилиште. И другом речју. Док је Европа, постајала Европом, ми смо били ограда њена, жива и непробојна ограда, дивље трње око питоме руже. На Видовдан, 1389. године, Српски кнез Лазар, са својом храбром војском, стао је на Косову Пољу, на браник Хришћанске Европе, и дао живот, за одбрану Хришћанске културе. У то време, Срба је било колико и вас Енглеза. Данас их је, десет пута мање.

               Где су? Изгинули, бранећи Европу.

               Сада је време, да Европа Србији врати тај дуг.”

                                  Говор Владике Николаја Велимировића на Видовдан 1916 год. у Лондону.

Били смо и остали брана вере, увек смо били и остаћемо на страни истине и правде. Они ће покушавати и даље да нас руше, а ми ћемо увек изнова да васкрсавамо. Не могу нас убити док год у себи носимо искрену веру, док се наша срца управљају истином и правдом. Данас одлично знамо да нам Европа неће вратити дуг. Још мање можемо да рачунамо на Енглеску, па та паразитска и преварантска творевина сада бежи и из Европе. Нас треба да води наша вера и нада. Видовдана 2016 лета Господњег у северном делу Косовске Митровице постављена је нов споменик цару Лазару. Надајмо се да је он весник новог, оног правог буђења српства. Не сме нас напустити вера и нада да ће овог пута Срби, нека нова тек долазећа али верујућа Србија бити довољно способна, храбра и јака да га одбрани да он тамо и остане.

                Пробудимо се послушајмо срца и душу, нема нам живота без слободе. Слободе нам нема без Отаџбине, без наше свете земље. Лазар је изабрао Царство Небеско и за њега се изборио борећи се за свету земљу. Прави Срби имају само један избор ако заиста желе да спремно дочекају судњи дан. Тај избор нам јасно каже да гробови нису прича о мртвима већ прича о живима. Онај ко не одбрани своје споменике и светиње постаће мртав међу живима. Светосавац неће никад дозволити да му одреде судњи дан тако што ће живог да га сахране.

Прочитај без интернета:
140 гласовa